Jadno oduševljavanje Amerikom

Tweet

Piše: Aleksandar Pavić

Atmosfera u medijima je počela da se pumpa već par sedmica pre Vučićevog puta za SAD, ali su poslednjih nekoliko dana pre putovanja i, razume se, sletanja na svetlo američko tlo već bili teško podnošljivi za svakoga u Srbiji ko iole drži do sebe. Te o „hemiji“ koja vlada između Vučića i Bajdena, te o američkim korporacijama koje samo čekaju da ih srpski premijer zvanično, u neposrednom razgovoru zamoli da ulažu u Srbiju (uprkos njenom neradnom narodu, punom loših, anahronih i neefikasnih, neprotestantskih običaja, o mitomaniji i da ne govorimo), te o ushićujućoj mogućnosti da, tokom Alekovog i Džoovog tête-à-tête u Beloj Kući, čak i on – da baš on, Barak Husein Obama – proviri kroz odrškrinuta vrata, obojicu pozdravi sa jednim „Hi, how’re you doing?” i, o sreće i radosti! čak izdvoji nekoliko minuta iz svog busy schedule, i priključi im se u prijatnom, a zašto ne i sadržajnom razgovoru.

Jasno je da se ovo isforsirano idolopoklonstvo nameće odozgo. Što od zapadno kontrolisanih medija, što od zapadno finansiranih NVO, što od lenjih ili korumpiranih „analitičara“, što od staro- ili novopečenih prozapadnih političkih „elita“. Što ga ne čini manje degutantnim.

Naravno, i oni koji rukovode ovim matriksom su svesni činjenice da svemu ovome mora da se da i neki „viši smisao“, u skladu sa mantrom koja je već odavno postala lozinka za javno deklarisano pripadništvo „modernizatorsko-prozapadnoj“ kasti: „nema ljubavi, samo interesa“. To je, ujedno i zgodan način da se još malo, elegantno ali efektno, „spusti“ i zemlja koja je tradicionalno bliska srcima većinskog naroda: „Naravno, Rusija je tradicionalno prijateljska zemlja, ali mi moramo da se vodimo sopstvenim interesima, moramo da budemo sebični“. Itd. itd.

A kome može da bude u interesu da ne „sarađuje“ sa još uvek vodećom svetskom silom, dalje glasi ovaj marketinški argument. Samo još da se jasno definiše šta bi ta „saradnja“ stvarno značila – pa možda i mogli da dođemo do iole čvrstog tla. Da imamo nešto opipljivo, na osnovu čega bi mogli da budemo „realisti“, a ne puki zaljubljenici u the American way of life, bez i trunke razumevanja šta on stvarno danas znači i podrazumeva, u zemlji koja je, od neto poverioca, za manje od 30 godina postala najzaduženija zemlja u istoriji čovečanstva.

Međutim, suština te „saradnje“ se drži namerno maglovitom, što je i razumljivo, sa stanovišta onih koji ovu maglu i prodaju. Govori se, dakle, o „američkoj podršci evropskom putu Srbije“, o „pomoći“ u rešavanju kosovskog pitanja (kao da već nismo videli šta nam je ta „pomoć“ donela, i šta nam donosi svaki put kad se negde zaviori zastava „velike Albanije“, kad čujemo još jednu, već bezbroj puta ponavljanu laž o Srebrenici i „genocidnim Srbima“, kad prođemo pored zgrade Generalštaba, itd). A kako će to baš Amerika da nam pomogne u ostvarivanju i jednog našeg, i samo našeg nacionalnog interesa – to jedino nikako da čujemo. Zato što toga nema. SAD su rešile da hodaju dobro utabanim stazama nacističke Nemačke (uz čežnjive, jedva skrivene ljubomorne grimase Nemačke, koja to ovog puta mora da radi mnogo podmuklije) i, svuda gde je moguće, svode Srbiju i Srbe na najmanju, najobespravljeniju, najbedniju, najmanje odbrambeno i reproduktivno sposobnu meru.

No, ovde je korisno, i marketinški probitačno održavati fikciju da je ovo ista ona Amerika iz doba Hladnog rata, „zemlja slobode i jednakih mogućnosti za sve“. Zemlja koja je Nemce i Japance digla iz pepela poraza i pretvorila ih u ekonomske titane, koja je razvila Južnu Koreju i spasla je sudbine Severa, koja je posleratnu zapadnu Evropu obnovila i odbranila od totalitarne pretnje koja je, kako se tvrdilo, samo čekala da probije „gvozdenu zavesu“ i sovjetizuje ceo kontinent. To je, uostalom, zemlja koju su Srbi u globalu, ako ne voleli, onda zasigurno poštovali. Ali to više nije ta zemlja, unfortunately.

Od pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata, a pogotovo u periodu posle 11. septembra 2001 – američka „pomoć“ je isključivo usmerena ka porobljavanju država. Što kroz dužničko ropstvo, što kroz prodor i tržišnu dominaciju američkih korporacija, što kroz podrivanje suvereniteta posredstvom terorista, državnih udara, obojenih revolucija, medijske satanizacije, što kroz golu, otvorenu agresiju.

To je posledica svesne odluke novoustoličenih američkih, neokonzervativnih „elita“ koje su zamenile one tradicionalnije, definitivno posle 11. septembra 2001, kada je i sam Vesli Klark (polu)javno priznao da se desio „državni udar“. Pad omraženog realsocijalizma (sa važnim izuzetkom Kine, ali to je posebna priča) je, u neokon percepciji, predstavljao ne neki opštečovečanski trijumf, ne konačnu „pobedu slobode“, posle koje smo mogli, po Fukujami, da završimo sa „istorijom“, i krenemo čvrstim korakom ka liberal-demokratskoj nirvani, i svojevrsnom novom Zlatnom dobu. Ne, za neokonse – to je predstavljalo jedinstvenu, predatorsku priliku da se profitira na račun tuđe naivnosti, nemaštine, glađu za propuštenim, neiživljenim i neisprobanim „čarima“ kapitalizma sa holivudskih ekrana, da se popune „vakuumi“ stvoreni nestankom ravnoteže koju je omogućavalo prisustvo druge supersile. Taj animalni poriv je nouveau Americi neokonsa doneo velike geopolitičke dobitke – ali i radikalnu promenu statusa, od najvoljenije ili, bar, najpoštovanije, do svetski najnegativnije perceptirane zemlje, nove „imperije zla“ koja je nadomestila onu sovjetsku iz Reganovih pred-gorbačevskih govora.

I kako će, onda, ova sadašnja Amerika da nam „pomogne“, kakvu to opštu korist može da nam donese? Time što će nam napraviti „veliku Albaniju“ ispod nosa, ukinuti Republiku Srpsku, odvojiti nam Vojvodinu, dići u vazduh Makedoniju, otuđiti Crnu Goru, ohrabrivati Hrvatsku da počisti i ono malo preostalih Srba, podsticati islamski ekstremizam i radikalizam u regionu? Što će nam njihove korporacije pokupovati sve što vredi, a što nisu pokupovali njihovi saveznički šeici, i pretvoriti nas u jeftinu radnu snagu u sopstvenoj zemlji? Što će nas „prijateljski ubediti“ da prihvatimo genetski modifikovanu hranu i useve? Što će nas dodatno udaljiti od jedinog strateškog prijatelja kojeg smo ikada imali i jedinog civilizacijskog kruga u kom možemo da zadržimo svoj identitet, interes i državnost? Što će nam „reformisati“ Crkvu do neprepoznatljivosti? Što će nas ugurati u tzv. Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), u kojem će korporacije preuzeti primat nad državama?

Ne treba zaboraviti još jednu komponentu ove masovne propagandne operacije – igranje na kartu straha. Od nekog novog bombardovanja, sankcija, „povratka u 1990-te“. Može se primetiti da se na to prave česte aluzije. Drugim rečima, hoće se reći – nemojte biti ludi, pustite ih, vidite da mogu da nam rade šta hoće, bolje ih ne srditi, ili, još bolje, „kleknuti“. Samo, opet, čak i da je tačno (a nije) – gde to vodi, osim u odlaganje kazne i tiho umiranje? Miloš, kad je ljubio turske skute, u isto vreme je i širio državu. A sad, za ljubljenje skuta – dobija se upravo suprotno. Tu čak nema ni primesa „realpolitike“ kojom bi današnje marionete da zasene prostotu. Ima samo „realpolitike“ za njih lično: novac, društveni status, penzijica. Dok im ne istekne rok upotrebe.

Poslednji argument „amerofila“ je – nema alternative. Drugim rečima, najveća i najmnogoljudnija zemlja na svetu, i integracioni procesi koje one nude – sve to ne postoji, prema naprednjačko-socijalističkom-NVO „realisti“. A, ako se baš mora priznati njihovo postojanje, onda je krunski argument – Rusija, Kina, Evroazija, novi „Put svile“, zemlje BRIKS su „daleko“, a mi, zaboga, „živimo u Evropi“ (dobro je da Marko Polo nije bio naprednjak ili socijalista). Pa i Srbija novokrunisanog kralja Petra I Oslobodioca je živela u Evropi početkom 20. veka, čije su glavne države bile mnogo važnije svetske sile nego što su danas – i to je nije sprečilo da se zainati i nađe nova tržišta kada je ta ista „Evropa“, u liku Austro-Ugarske, pokušala da je uceni i ekonomski zadavi. I to u vreme neuporedivo primitivnijih komunikacija.

Ono što ovdašnji „amerofili“ takođe ne mogu da shvate je da običnom Amerikancu još uvek čvrsto utemeljenom u američkoj mitologiji, u čuvenom „Američkom snu“ (za koji će, kad se opusti i popije po koju, priznati da je u najvećoj krizi ikada) – njihovo ponašanje i držanje dostojno najdubljeg prezira. Srbi su voleli Amerikance, makar i iz filmova, upravo zbog tog individualističkog duha, nepokornog, koji nikada ne priznaje predaju, i nikad se nikome ne klanja. I nije baš sve to Holivud izmislio – ima još tog duha preostalog među tim običnim narodom, pogotovo u unutrašnjosti zemlje, između istočnih i zapadnih kosmpolitskih obala. Biti nečija marioneta – nezamislivo je tom duhu doseljenika (čiji su predvodnici, istina, „očistili“ kontinent od domorodaca, što je posebna tema) koji su postavili temelje iz kojih je, mnogi će reći maligno, izrasla sadašnja zla imperija. S druge strane, pionirski, istraživački i, najvažnije, preduzetnički duh bi ih danas vodio upravo u pravcu Istoka, i novih prilika koje se tamo rađaju. Rizik? Pa to je deo igre, i to onaj najuzbudljiviji. Ko još osim kukavice ili korumpiranog nesposobnjakovića bi uopšte želeo da se utapa – pardon, „integriše“ – u birokratski levijatan zvani EU?

Naravno, američki diplomatski činovnici će slati sasvim drugačiju poruku, tapšaće domaće amero-grupije po ramenu, „diviti“ se njihovoj privrženosti „zapadnim vrednostima“ i dizati njihovo „reformatorstvo“ u nebesa. Ali, vredi se podsetiti kako su sve zapadne, a pogotovo američke marionete ili ulizice na kraju završavale.

Ako je Džo Aleku pravi prijatelj, on će mu to diskretno šapnuti u uvo. Ili mu bar poslati sms.

(Fond strateške kulture)

Tweet