ЈАКО ЈЕ БИТНО ДА ЛИ ЋЕ БАЈДЕН БИТИ ПРЕДСЕДНИК САД – и за Србију, и за Републику Српску

ЈАКО ЈЕ БИТНО ДА ЛИ ЋЕ БАЈДЕН БИТИ ПРЕДСЕДНИК САД – и за Србију, и за Републику Српску

22 октобра 2020

Пише: Александар ПАВИЋ

ТОКОМ кампање за америчке председничке изборе 2016, многи гласови са ових простора – иначе листом навијачи Хилари Клинтон –трудили су се да овдашње јавно мњење убеде како за наш простор неће бити битно ко ће да победи – Трамп или Хилари. Отприлике је аргумент гласио: амерички интереси остају исти ко год да освоји Белу кућу, па тако и америчка спољна политика.



Како ствари изгледају четири године касније?

Може се рећи, укратко, да радикалних заокрета у америчкој политици према Србима и српским интересима свакако није било, али да се ипак осетило извесно попуштање притиска. И то тек онда када је Трамп успео да постави неке своје људе на одговарајућа места.

На првом месту Ричарда Гренела, који је убрзо потиснуо у други план клинтонисту Метјуа Палмера. А и нови амерички амбасадор у Београду, Ентони Годфри, допринео је новој, опуштенијој атмосфери, ако ништа друго својим природним и једноставним понашањем које јасно одудара од Скотовог надменог манира.

Овакви закључци би можда деловали као хватање за сламке и ”небитне” детаље, да из Бајденовог изборног штаба нису у последњих неколико дана изашла два документа, о Бајденовој политици према Албанији и ”Косову” и Босни и Херцеговини, да нас подсете да битне разлике између Трампа и његових клинтонистичких противника ипак постоје.

Да за Србе ипак није свеједно ко ће однети победу у трци за Белу кућу 3. новембра – односно кад год се буде утврдило ко je стварно победио у очекиваном америчком изборном хаосу.

Довољно је само уочити кључну Бајденову – тј. онога ко је у његово име ово састављао – констатацију да је приступ Трампове администрације према Србији и тзв. Косову ”неуравнотежен”, па да видимо колико је сати. Јер, чак и најзагриженијим противницима вашингтонских писама о намерама потписаних у Белој кући под Трамповим покровитељством 4. септембра је јасно да је, ако је иједна страна фаворизована, то била страна која формално није ни учествовала у званичној церемонији потписивања – Израел.

Чињеница да је ”Косово” у вашингтонским писмима о намерама третирано равноправно са остатком Србије свакако боде очи свима који поштују Устав Србије и Резолуцију 1244 – али ни то за Бајдена и његову екипу очигледно није довољно ”избалансирано”. Јер је Бајден, како се у документу његове кампање јасно истиче, ипак био поносни иницијатор америчке и НАТО агресије на СРЈ 1999, и сматра да су и агресија и потоње једнострано отцепљење јужне српске покрајине били у складу са међународним правом.

Он је чврсто на страни Приштине и ОВК. А, могло би се претпоставити на основу прљавог веша који сада избија на површину везано за коруптивно деловање њега и његовог сина у Украјини после мајданског преврата– не би био алергичан ни на неку мрвицу профита од главних делатности из којих су финансирани албански терористи и њихова ”држава”.

Ни Република Српска не би имала чему добром да се нада, с обзиром да је једна од кључних тачака којима се Бајден препоручује америчким гласачима босанско-муслиманског порекла јасна подршка санкцијама које је Обамина администрација увела против Милорада Додика – и то за ”опструкцију Дејтонског споразума”.

Тиме Бајден само потврђује да је потпуно усвојио и интернализовао пропаганду антисрпских сарајевских кругова, с обзиром да се управо Додик и политичке снаге које га подржавају већ годинама залажу за поштовање ”изворног Дејтона”, односно поништавање свих једностраних, насилних одлука разних високих представника које су одступале од мировног споразума и устава БиХ чији је он саставни део.

Још кад видимо ко је све одушевљен Бајденовим порукама – од Аљбина Куртија па до извесног Реуфа Бајровића, коме је изгледа главна препорука за напредовање у животу испољавање максималне мржње према Републици Српској (”копиле геноцида” је међу „креативнијим” епитетима које користи), јасно нам је да би Бајденова победа била схваћена, бар од његових локалних савезника, као својеврсни повратак у 1990-те, или још даље, у ”стара добра времена” НДХ и фашистичке Велике Албаније.



Али и, како то Бајровић прижељкује, повратак САД „активном интервенционизму и преузимању лидерства од Европске уније у Босни и Херцеговини”. А, чекајући Џоа, како Бајровић саветује своје сарајевске истомишљенике, ”врло је битно да Сарајево не баци појас за спашавање Додику и Човићу тако што ће им омогућити да неки евентуални домаћи компромис представе као бољу опцију од било чега што може доћи из Вашингтона као визија за Босну и Херцеговину”.

Другим речима – шта ће нам компромис кад можемо добити све.

У таквом размишљању је лепо сажета политика коју Сарајево води од Алије Изетбеговића до дан-данас, и од које не намерава да добровољно одступи.

Иначе, може се претпоставити да је великог удела у обликовању ових Бајденових ставова имао директор његове кампање за односе и ангажман према етничким заједницама, Елвир Клемпић, такође рођен у БиХ, који је пре ступања на ту функцију био извршни директор америчке Организације за турско наслеђе, због чега је недавно био приморан да јавно потврди своју приврженост Бајденовој политици залагања за признавање турског геноцида над Јерменима.

Постоји школа мишљења, чак и међу Србима који су иначе присталице Трампове политике генерално, да ни Бајденова победа не би била катастрофална по нас јер бисмо бар имали чисту ситуацију – цео Запад би био против нас, и могли бисмо да се окренемо једино ка истоку.

То би могло да буде изводљиво, али само под условом да се изнедри и политичка елита која би такав маневар успешно спровела.

Наравно, неће нам баш цветати руже ни ако Трамп победи, с обзиром на негативне ставове велике већине његовог окружења према Русији и – поготово – Кини.

Притисак у правцу елиминисања или бар значајног смањења њиховог присуства у Србији, Српској и Црној Гори би се свакако наставио, а бар у случају Кине и појачао.

С друге стране, појачали би се и амерички напори у правцу парирања немачком утицају – што би за Србе представљало добитак.

У сваком случају, са Трампом се ипак може водити активнији дијалог, јер он, за разлику од Бајдена и његове екипе, нема личну, антисрпску агенду нити, генерално, идеологизиране ставове.

Ипак, ко год да победи, чињеница је да се, упркос жељама наших непријатеља, 1990-те не могу вратити. Једнополарни свет је неповратно отишао.

Никад више западни притисци не могу да буду онакви какви су тада били.

Дакле, уз национално јединство, храброст и јасне циљеве на првом месту, много тога може да се уради. Као и увек, уосталом.

Лично, навијам да Трамп, који, ако ништа друго, никад није подржао агресију, клевете и злочине против нас, почисти ”корумпираног Џоа”, чији трагови смрде нечовјештвом не само код нас, већ широм земаљске кугле.

       sveosrpskoj.com/komentari/pavic-tramp-ili-bajden-ni-za-srpsku-i-srbiju-nije-svejedno/

KOMENTARI



3 коментара

  1. Риста says:

    Мислим да то уопште није битно за Србију. Америка има своју дугу и кратку спољну политику и било који прецедник, па макар био и мормон, водиће исту дугорочну спољну политику а КиМ и Србија су ствар америчке(средњошколске) дугорочне политике. Ето, најкраће, ни Трамп ако остане прецедник неће ништа променити. Можда је метод Трампа мало "симпатичнији" али ја нечух да он рече "Косово неће бити држава" а то је једино што би имало значај. Све остало је срњ...овај... ето - машта! Или оно познато - добар и лош милицајац.(Знате оно - иде пера и сретне милицајца и каже Здраво цајац! Милицајац се наљути и каже нисам ја тај ја сам онај а Риста каже - Ма знам, али оно "мили" не могу никако да превалим преко усана! Ни ја не могу да превалим МИЛИ Трамп)

  2. Avangard-Kinzal says:

    Nama rat i treba da očistili KiM. Vojska je naoružana,Putin je voljan. Gde god su kauboji zapalili a Rusija se umešala,kauboji su popušili i Rusija je oslobodila dotičnu teritoriju! A ovu dvojicu kad se gleda, kauboja i šiptars, jednako je kad se pogledaju slike KROmanjonca Pavelića i Hitlera kako se grle i keze. Istorija se ponavlja a KiM ratom mora da se vraća.

  3. Nine says:

    A što bi to bio voljan Putin da ratuje za Kosovo i Metohiju kojeg se odriče neko ko vlada ovom državom. Taj neko nije na godišnjicu oslobođenja Beograda posetio spomen obeležje oslobodiocima Beograda (Rusima) već je posetio spomenik neznanom junaku na Avali, koji nema nikakve veze sa oslobođenjem Beograda, ni sa Drugim svetskim ratom. Da li je ikad spomenuo uključenje Rusije u pregovore o rešavanju pitanja Kosova i Metohije? Bože sačuvaj! Nikad ne pominje ni ustav države na koji je položio zakletvu, ni Rezoluciju 1244, ali zato sve učestalije i prkosnije njegov javni servis (naše pravo da znamo sve) južnu srpsku pokrajinu naziva Republikom Kosovo, tek toliko da se narod navikne na ono što je predviđeno protivustavnim Briselskom sporazumom potpisanim daleke 2013. godine. Samo slepac ne vidi kakvu politiku vodi otkad je uzjahao Srbiju. I kad je bojkotovao gasni projekat Južni tok i išao da traži alternativni način snabdevanja gasom u Azerbejdžan niko njegove poslušnike nije mogao uveriti da je to ne samo antiruska, već i antisrpska politika. I šta se desi nedavno u Vašingtonu? Obaveza se na diverzifikaaciju snabdevanja energentima, što znači da će Srbija morati uvoziti američki gas, tri puta skuplji od ruskog. Na kojem tenderu je bilo koji posao dobila ruska kompanija za vreme njegove vladavine? Ni na jednom. Nije li išao u Rusiju da pokuša izvršiti reviziju ugovora o kupovinu NIS, tvrdeći da je štetan za Srbiju? I šta je dobio? Dobio je odlaganje isplate dugovanja za isporučeni gas. Za koliko je procenata povećao izvoz proizvoda u Rusiju sa kojom Srbija ima najpovlašćeniji trgovinski status. Po tvrdnji Anje Filimonove trgovina sa Rusijom je za vreme njegove vladavine smanjena za više od 30%. Neka mu Rusija sutra zavrne gas narod neće imati ni drva za grejanje, jer se šuma nemilosrdno seče i u nacionalnim parkovima, o čemu ne odlučuju ni Zavodi za zaštitu spomenika kulture ni šumska gazdinstva već lokalni funkcioneri u zamenu za dati glas na izborima. Malo im je albanskog krompira i luka i konzervi kompanije Matijević pa su udarili i na javna dobra koja nikad nisu bila predmet prodaje, a još manje poklona. Sve su rasprodali pa sad prodaju (sami sebi) jednu po jednu zgradu u Beogradu. Malo je nekom nekretnina u Beogradu i Srbiji, pa nije zgoreg kupiti i Beograđanku. Već se priprema prodaja zgrade BIGZ-a i Sava centra. EPS je doveden na rub propasti, isto kao i Telekom, da bi se strani investitor što jeftinije dograbio opet onog što ni jedna ozbiljna država na svetu ne prodaje. Hoće li i posle toga krivi biti "žuti" kojih je puna njihova stranka, pored bivših članova G17+, DSS (ne brojim u tu bulumentu SPO, LDP, LSV, Pokret socijalista, jer njihove stranke i pokreti više i ne postoje, ali im to ne smeta da se lepo uglave tamo gde im nije mesto). Zavetnici se pojave samo na izborima na kojima dobiju dva promila glasova birača, ali to ne smeta Milici da skoro svakodnevno izigrava pomoćnika Milomiru Mariću na Hepi TV, naravno uz Šešelja, koji je konačno na poslednjim izborima pokazao kakvu podršku naroda ima. Ništa bolju sudbinu neće doživeti ni vladajuća stranka, ali će se tek njihovim treskom narod opametiti, samo će mu biti kasno. Umesto obećanog zlatnog doba neće imati pas za šta da ga ujede. Eno im slike "zlatnog doba" ispred narodne kuhinje kod Vukovog spomenika. Veći su redovi onih sa plastičnim kanticama u rukama nego što su nekad bili za kupovinu ulaznice za fudbalski derbi. NapreDNO!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u