Један дан у Загребу

Jedan dan u Zagrebu

2 septembra 2016

bajic

Piše: Radoš Bajić

Dok jednolično bruje motori i fijuču elise ATR-a „Er Srbije” – pokušavam da se setim kada sam prvi put leteo avionom za Zagreb. Bilo je to daleke 1975. godine, kada sam mlad, visok i mršav odlazio u „Jadran film” na probno snimanje svog prvog igranog filma „Atentat u Sarajevu” – u režiji najznamenitijeg Crnogorca u hrvatskoj prestonici, autora čiji je svaki film premijerno svoj život započinjao na Brionima, ovenčanog slavom jugoslovenskog Bondarčuka – Veljka Bulajića.

Sećam se drmanja, turbulencije i svakog otkucaja uplašenog srca dok kroz prozor od pleksiglasa zveram u magloviti ponor ispod sebe. Asistent Bulajića Gojko Kastratović, koji je bio zadužen da nas nekolicinu mladih glumaca sprovede od Beograda do Zagreba – šalio se, da JAT daje poklone putnicima koji prvi put putuju avionom? Da bi mu štos upalio, pritom svestan da zbija šale sa nama – zatražio sam poklon od stjuardese koja me je začuđeno pogledala i sa termosom vrelog čaja požurila prema repu ofucane „karavele”.

Danas, četrdeset godina kasnije, sa ćerkom Jelenom, sedim zgrčenih kolena u tesnom sedištu, čekam da se beli avion poput džinovske čaplje prizemi na pistu aerodroma „Pleso”. Slećem u glavni grad Hrvatske, u kojem nisam bio više od dvadeset godina. Kršim zavet i datu reč poput mnogih Srba koji su se gnevno zaklinjali da tamo nikada neće kročiti. Uplakani, zaricali smo se onda, kada je na zlodelima „Bljeska” i „Oluje” ovaploćivan tisućljetnji san svih Hrvata. Kada je grmelo i sevalo, kada je ludilo uzimalo maha, kada su tražeći spas izgladnela srpska deca u krilima unezverenih majki i iznemogla nejač na taljigama – u nepreglednim kolonama bežala prema Srbiji.

I dok sam spuštao nogu na hrvatsko tlo, nisam znao kako da se vladam, da li kao izdanak nekadašnjeg okupatora ili kao šaka jada? Šta ako me isprovocira neki uvređeni član Udruge hrvatskih branitelja čijim se rečima, stavovima i mišljenjima ovih dana u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore 11. septembra u Hrvatskoj daje veći značaj nego onome što izjavljuje predsednica gospođa Kolinda? Kojima je zbog anticipirane izborne podrške ekspremijer hrvatske vlade Milanović udvorički rekao, upravo to – da su Srbi šaka jada?

Hvala Gospodu Bogu, nedavno sam obrijao brkove na koje su se navikli oni koji razumeju srpski, i koji me poslednjih godina gledaju na TV ekranima. Uzdam se u dovoljnu anonimnost i slabu prepoznatljivost koja će mi omogućiti da budem neprimetan i zaštićen od pogleda onih koji baš i ne bi voleli da vide tvorca TV serije o Draži Mihailoviću. Možda je neko zapamtio moje polemičke intervjue koje je hrvatski tisak uz veliku pompu objavljivao za vreme emitovanja i ogromne prašine koju je na celom Balkanu podigla TV serija „Ravna Gora”?

Na putu prema Trgu Bana Jelačića, na širokim bulevarima Novog Zagreba – na svakom električnom stubu vise šahovnice. Sve oko nas, i gde god pogledaš je karirano i crveno-belo. Kao da su znali da dolazim u Zagreb pa su ga ovako okitili, ali fale srpske trobojke – kažem u šali našem domaćinu Juri, koji nas je ljubazno dočekao na „zračnoj luci”. On vozi i smeje se. Priča kako je neke godine pred rat jeo najbolje kolenice u beogradskoj kafani „Kolarac” u Knez Mihailovoj i kako su njemu i prijateljima koje je vozio krajem devedesetih na semaforima u Beogradu uzvikivali: „Ustaše…ustaše…” A mi otvorimo prozor pa zavapimo: „Braćo, nismo mi ustaše… mi smo četnici koji žive u sred Zagreba… mislite da je nama tamo lako… A bukači odmah prestanu…” Ha-ha-ha… Smejemo se svi u glas.

I zbilja, u Zagrebu – sve najbolje. Sklad, red, mir – ljubaznost na svakom koraku. Sve uredno i čisto. Svuda mnogo cveća, sa balkona, terasa, sa kamenih lukova Hrvatskog sabora na Gornjem gradu. Nijedna suvišna reč, nijedan namrgođeni pogled. Namerno tako govorim da se iz vasione vidi da sam Srbin. Nikome ništa ne smeta. Dok u „slatkarni” kupujem crnu „Krašovu” čokoladu za moje unuke, dok u kafeu nedaleko od Katedrale Blažene Djevice Marije naručujem rakiju od borovnice – svi su nasmejani i opušteni. Ni traga od netrpeljivosti, ni pomena o neprijateljstvu i bahatosti.

U čuvenoj konobi „Kod dide” u Petrovoj ulicu obasipali su nas pažnjom. Služila se hobotnica ispod sača, prstaci na buzaru i na kraju kraljevska riba „san pjer” na žaru.

U zemlji sa kojom smo međusobno se lažući sedamdeset godina bili ispod istog krova i negovali bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog – proveo sam samo jedan dan. Ili, bolje rečeno – od jutra do večeri. I to, da se ne poveruje – zbog posla! Zar to nije čudno? Nekome tamo treba Radoš Bajić? Da li je doba destrukcije, mržnje, zla, šovinizma, uvreda, teških reči i međusobnog blaćenja iza nas? Imamo li još o čemu da pričamo – sem o strahotama rata, o zgarištima i porušenim domovima na obe strane, o izdaji i mržnji, o noževima ispod grla nevine srpske dece, o Jasenovcu, o jamama i maljevima u potiljak zbog kojih je Lordan Zafranović persona non grata u sopstvenoj zemlji? Hoćemo li o Šešelju i o čuvenoj granici Karlobag–Ogulin–Virovitica?

O čemu to pričaju naši i njihovi političari? Gde se završava politika, a gde počinje stvarnost i život? Gde smo ostavili pamet? Hoćemo li se setiti lepih reči – ili ćemo ponovo jedni na druge? Dokle? Šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze? Ako je rano za zaborav – za praštanje bi moglo biti kasno. Da se zlo ne ponovi.

(Politika)

KOMENTARI



10 komentara

  1. DFVT says:

    srbijancu se dopalo kod njihove brace, mozes misliti

  2. tinman19 says:

    Odličan tekst, napokon nešto razumno i racionalno. Radoš Bajić je dokaz da među srbima postoje i pametni, tolerantni ljudi, oni koji hoće dobro sebi i drugima oko sebe, a ne samo huškači i kojekakvi spajdermeni. Bravo Radoše, ti trebaš biti uzor kako da rade i razmišljaju svi ljudi na ovim prostorima kojima je dosta laži, promašaja, mržnje, osvete, optužbi, Srebrenice, Vukovara, crne budućnosti iz koje se srbi u suprotnom nikada neće izvući.

    • DFVT says:

      govnaru srbijanski, povedi radosa i hrvatice i zajedno selite u malu zaiju nakaze yugoslovenske

  3. bane says:

    Da, da, divan tekst. Kada bi ceo Balkan bio jedna velika zemlja u njoj bi svi bili srećni, nasmejani i okupani suncem i mirisom cveća. I svi bi putovali avionima i jeli salatu od hobotnice. Samo na treba jedna velika zemlja, velika Albanija.

  4. DFVT says:

    Arkanove jedinice su bile mafijaske jedinice koje su pljackale i ubijale i Srbe u saradnji sa balijama i srpskim izdjanicima. Jos tad je uvek isplivavao sukob izmedju genreala Mladica i ovih srbijanskih paravojnih formacija, jer je general uvek bio protiv njihovog dolaska u RS i onoga sto tamo rade. Njihovo prisustvo u RS je bilo posledica mutnih radnji crnogorca milosevica i crnogorca radovana karadzica, a general Mladic je zbog toga vise puta ulazio u sukob i sa radovanom karadzicem. karadzicu je takodje i savetnik bio jevrej.

  5. Kosovac says:

    Radoš Bajić, dobio nalog da napiše nešto jugonostalgično, to je i uradio kako je najbolje umeo. napisao hipično „mir brate“, pa kroatocentrično „i mi Srbi smo grešili kao braća Kroasani“. Vrlo interesantan članak za koji upućujem Intermagacinu Dmitroviću čestitke zato što nije šokantan i nije rasplakao pola Srbije i pola Hrvatske, ali zameram zašto nije napisao ko je platio avion do Zagreba, kao i ko je platio hobotnicu ispod sača u tom čuvenom restoranu. A Radoš Bajić će i dalje da se češlja.

  6. tinman19 says:

    Kosovac, na ovim našim ex-jugo prostorima imaš mogućnosti pisati "Mir Brate" ili "Kolji Hrvate, Srbe Na Vrbe". Koliko god je taj mir tanak i lomljiv ipak je bolji od ovog drugog što sam naveo. Ako nastavimo klati hrvate i kačiti srbe na vrbe nema ti spasa, moj kosovac. a pitanje tko je platio hobotnicu je nebitno. Nisu to velike pare, kao ni karta do Zagreba. Nije ovaj tekst, kosovac, jugonostalgičan nego pošten i ispravan. Kamo sreće da među ljudima ima hiljade i hiljade takvih poput Radoša Bajića. Svaka mu čast, on je pošteniji i časniji srbin od većine kojima je mržnja životna nit vodilja. Još nešto, kosovac, kod tebe sam uočio da si prilično pismen, što znači da si i obrazovan. Ne praviš gramatičke greške, ne sereš po ljudima poput većine marginalaca i jadnika na ovom portalu, slažeš se s mišljenjima drugih bez uvredljivih komentara, ti si jedan od nekoliko komentatora koji ipak imaju koliko-toliko tolerancije. Još bi samo trebao biti malo objektivniji prema rusko-srpskoj stvarnosti.

    • Kosovac says:

      tinman19,….. Najveća svrha mog pisanja komentara je traženje istomišljenika i hvala Bogu, oni se javljaju. Ali to ne znači da treba bljuvati na suprotna mišljenja. Ne treba osuđivati suprotno mišljenje, već ga treba odbaciti posle sagledavanja argumenata. Naprimer tvoje mišljenje o Radošu Bajiću sam odbacio za 2 minuta, čak sam i tebe kao komentatora registrovao kao neiskrenog – odbacivanjem konstatacije da je ta pizda Radoš Bajić istupio kao Jugonostalgičar. Pa svi to vide, a ti se našao da budeš slep kod očiju. Ali nije sada važno šta je Radoš Bajić, važnije je utvrditi da li je jugonostalgija pozitivna ili negativna. Ne radi se ovde o uspomeni na dobro provedene dane i spavanja na livadi u Hrvatskoj bez straha da će oni da te zakolju. A mnogi komentatori kao ja smatraju da su ovi jugonostalgičari veliko zlo i da nas oni neumorno po ko zna koji put vode mečki na rupu. Inače „tinman19“, može da se desi i da se nekad složim sa tvojim mišljenjem, to će biti posledica mog truda da budem objektivan. Ali inače tebe smatram kao protivnika, suprotne orijentacije.

  7. milovan says:

    @dfvt: Ne zavadjaj i ne deli Srbe.To sto pises o svadjama izmedju Mladica i Karadzica.To su bile puste zelje nasih neprijatelja,a lazi su sirene preko medija cak i u nekim nasim medijima.VALJDA DA NAS OJACAJU ONAKO IZNUTRA.

  8. tinman19 says:

    Kosovac, mi jesmo suprotne orijentacije i to je dobro jer kad bi svi razmišljali jednako ne bi se pomakli nikuda. Ja tebe uglavnom ne podržavam u tvojim rigidnim stavovima, jugonostalgija je nešto čega odavno nema, postoji samo sadašnjost koja ovisi o nama. Za ovo da tražiš istomišljenike mi je jasno, internet blogovi upravo za to i služe, da se nađu jednaki koji na sva usta hvale jedni druge, ali od mene to nećeš dočekati. Ali svejedno si mi u neku ruku simpatičan, za razliku od velike većine komentatora koji pišu takve nebuloze da je to suludo. Ti si barem pismen i obrazovan, to se vidi iz tvojih komentara i načina kako sastavljaš rečenice. Bez grešaka. Ne smeta mi što si dijametralno suprotan od mene, što naravno ne znači da si ti u pravu a ja u krivu ili obratno. Istina je rastezljiva kategorija i ne postoji jedna istina koja je univerzalna. Tvoj i moj stav o navedenom tekstu do dokazuju. Pozdrav. Ti si jedan od rijetkih srba koji ne seru po drugima samo zato što imaju drugačije mišljenje. Kada dođem idući puta u Beograd pozivam te na piće, s tobom se bar može kulturno i pristojno razgovarati, trenutno živim i radim na dalekom istoku. Ti si intelektualac, pretpostavljam profesor u penziji, ja sam inženjer uskospecijalizirane struke, baš bih volio s nekim tvog kalibra raspraviti teme koje muče ljude na ovim našim nesretnim prostorima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *