Једино извесно у 2019: Нервозни атак Запада на Русију

Jedino izvesno u 2019: Nervozni atak Zapada na Rusiju

4 januara 2019

Piše: Dušan Proroković

Tokom 2018. objavljeno je tuce analiza instituta i analitičkih centara iz SAD, Rusije, Kine, Indije i evropskih država o tome kako će svet izgledati 2025, 2035. ili 2050. Po običaju, ima tu zanimljivih procena, ima i navijačkih traktata, a ponajviše spekulacija. Ali, gotovo niko se nije usudio da predvidi razvoj događaja u nastupajućoj 2019.

Deluje donekle i neverovatno, ali je izgleda lakše sagledati srednjoročne i dugoročne globalne trendove, nego kratkoročne procese koji će usmeravati međunarodnu bezbednost narednih meseci. Istraživači „beže“ od kratkoročnih prognoza, pošto se broj nepoznatih u međunarodnim odnosima do te mere umnožio, da su promašaji u predviđanjima daleko verovatniji od pogodaka.



Koliko je samo otvorenih kriznih žarišta: Bliski istok sa akutnom Sirijom, sve zategnutijim odnosima SAD — Iran, ratom u Jemenu, neposlušnim Katarom, umornim Jordanom, nezadovoljnim Egipćanima; Srednja Azija — sa i dalje problematičnim Avganistanom, nepoverljivim Pakistanom, radikalnim islamistima u nekadašnjim sovjetskim republikama; Ukrajina, koja je čini se svetlosnim godinama udaljena od bilo kakvog održivog rešenja. Pored toga, migrantska kriza ne jenjava, cene energenata ponovo rastu, primetna je unutrašnja destabilizacija u nizu, za svetsku politiku važnih zemalja, od Brazila, preko Francuske do izgleda i Saudijske Arabije. Slede izbori za Evropski parlament, sa neizvesnim ishodom i još neizvesnijim posledicama, početak kampanje za preliminarne izbore u SAD…

Ipak, i pored svih neizvesnosti i sve nepredvidivosti, jedan proces će se nastaviti i u velikoj meri kao i do sada opredeliti karakter međunarodne politike u narednih godinu dana.

„Davljenje Rusije“ neće stati. Bez obzira na brojne nesuglasice unutar EU, na relacijama SAD — EU i EU — Velika Britanija, bez obzira na sve više otvorenih pitanja unutar NATO-a, uprkos tome što administracija Donalda Trampa ima problema u komunikaciji i sa tradicionalnim saveznicima poput Kanade i Australije, najmanji zajednički sadržalac spoljnopolitičkog pozicioniranja svih zapadnih aktera biće — Rusija.

Timoti Garton Eš je primetio kako deo hladnoratovskog nasleđa na civilizacijskom i političkom Zapadu predstavlja i složena mreža nacionalnih vlada i ministarstava, međunarodnih organizacija, važnih birokratskih centara, transnacionalnih banaka i multinacionalnih korporacija, vojnih krugova, akademske zajednice i medijskih magnata, unutar kojih se opredeljuje magistralni politički kurs. Zbog toga i preteće poruke Viktora Orbana, Miloša Zemana ili lidera opozicionih partija u Nemačkoj i Francuskoj, kako će pokvariti zapadnu spoljnopolitičku računicu prema Rusiji, posmatrano iz „kratkoročnog ugla“ deluju nerealno. To nije dovoljna „kritična masa“ koja može onesposobiti funkcionisanje „mreže“. Oko nekih drugih pitanja, svakako da Mađarska, Češka, ili Italija i Poljska na primer mogu istupiti oštrije, efikasno zaštiti svoje interese i čak osujetiti planirane poteze EU i SAD. Ali, kada je reč o već donetim odlukama i „čvrsto“ zauzetom kursu, tu se verovatnoća meri promilima.

Od 2014. godine je zauzet „čvrst kurs“ prema Rusiji, politički cilj je postavljen visoko — naterati Moskvu da se odrekne Krima, tako se rodila jedna spoljna politika „zapadne mreže“ i sada je „moraju ljuljati“. Odustajanje od daljeg „davljenja Rusije“ značilo bi prihvatanje poraza, što sa sobom nosi brojne posledice. Opet, ukoliko se odnos prema Moskvi bazira na do sada usvojenim merama koje nisu donele rezultat, pošto Rusiji ne pada napamet da popusti oko Krima (i ne samo oko Krima, ali su formalno sankcije uz niz drugih političkih mera uvođene baš zbog toga), otvara se širok manevarski prostor za opoziciju i kritički nastrojenu političku javnost, što ugrožava opstanak aktuelnih „umreženih“ elita.

Zato „zapadna mreža“ mora periodično izazivati nove krize u odnosima sa Moskvom, pojačavati sankcije i pokušavati sa novim načinima (kako to oni nazivaju) izolacije.

To će trajati sve do trenutka potpune eskalacije krize, njenog prerastanja u otvoreniji sukob i nakon toga nekih novih pregovora o novom detantu. Bolju pregovaračku poziciju imaće strana koja pobedi u sukobu, to je logično i u istoriji već viđeno. Ili se sve ovo može završiti nekim „velikim unutrašnjim slomom“ u Zapadnoj Evropi ili Rusiji. Tada jedna strana otpada iz kategorije „ključnih aktera“ i više ne može da izdrži tempo političkih događaja koji pretiču jedan drugi. To se odigralo u Istočnom bloku početkom devedesetih.

Elem, uvođenje novog paketa sankcija Rusiji nameće se kao imperativ vladajućim „umreženim elitama“ Zapada, posmatrano sa njihove tačke gledišta tako nešto predstavlja nužnost, iako je istovremeno politička neopravdanost, ekonomska glupost i geografska iracionalnost. I što se više bliže neki važni izbori, poput ovih za Evropski parlament, taj paket mora biti sadržajniji, odluke oštrije, a posledice teže.

U prilog ovoj tezi idu i najave da bi se uskoro na dnevnom redu mogle naći mere izbacivanja Rusije iz sistema SVIFT ili čak isključivanje sa interneta. Prvo je verovatnije i realnije, pošto je slična mera preduzeta protiv Irana 2012. godine. Nesreća za SAD i Veliku Britaniju jeste u tome što SVIFT funkcioniše iz Brisela, podvrgnut je regulativama EU i zakonima Kraljevine Belgije, a tu je i najveći otpor ovoj odluci.

Uprkos tvrdnjama ruskih eksperata da bi šteta po rusku ekonomiju bila minimalizovana (Rusija je poslednjih pola decenije razvila sopstvene alternative SVIFT-u kako za komercijalne banke — sistemi RABIS, BESP, tako i za građane — platni sistem Mir), posledice bi se i te kako osećale, pre svega u prvih nekoliko meseci primene takve mere, ali su brojni zapadni bankari i investitori takođe zabrinuti, pošto bi tako bio ugrožen ili čak prekinut promet između njihovih predstavništava na teritoriji Rusije i centrala na Zapadu.

Taj problem zapadne kompanije ne bi mogle prevazići jednostavno i brzo, a dok bi se našao novi način rada, prošli bi meseci, verovatno i godina, što bi ugrozilo dosadašnje profite i oslabilo poziciju na tržištu Rusije, ostavljajući ga investitorima iz Kine (i ostalih zainteresovanih država, ali je tu za zapadnoevropske zemlje najveća pretnja dalje produbljivanje rusko-kineskih odnosa i jačanje „Činfluensa“ u njihovom komšiluku). Što se tiče isključivanja Rusije sa interneta, na prvi pogled to deluje kao vest za rubriku „verovali ili ne“, ali iako u ovom trenutku manje verovatno, s obzirom na sve do sada viđeno, ne može biti ni automatski odbačeno. Manje je verovatno i zato što bi manje naštetilo Rusiji (procene su da bi Rusi opet zadržali pristup internetu u celom svetu, zaobilazeći zapadnu blokadu preko Kine i srednjoazijskog regiona, ali bi to usporilo rad smanjivanjem brzine obrade podataka na mreži nego što je sada).

U svakom slučaju, treba očekivati da se nove, oštrije mere Zapada protiv Rusije donose i sprovode jednako kao što je to bio slučaj i prethodnih godina. Treba očekivati i da se Rusija brani kontramerama i još pre — produbljivanjem strateških partnerstava unutar konfiguracija BRIKS i RIK.

Treba očekivati i da zbog toga strateški partneri Rusije počnu sa pokazivanjem sve nervoznijih reakcija prema Zapadu, pošto će ove mere sve više opterećivati i njih. Kako da Kinezi obustavljaju platni promet sa Rusijom kada je gasovod „Snaga Sibira“ koštao 75 milijardi dolara i treba da bude završen do kraja 2019. godine? Zašto bi kineske banke trpele eventualne posledice zbog isključivanja Rusije sa interneta?

U narednoj godini će zbog kontinuiteta nepovoljnog odnosa Zapada prema Rusiji doći do novih napetosti i nastaviće se latentno narušavanje međunarodne bezbednosti. A sa tim i problematizacija stanja u nizu kriznih žarišta i različitih regiona. Biće to, po svemu sudeći, gore nego ovo viđeno u 2018. godini.

(Sputnjik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *