Јединство

Jedinstvo

30 aprila 2019

Piše: Čedomir Antić

Pišući o velikom radikalskom mitingu održanom u predgrađu ondašnjeg Beograda sredinom devedesetih godina 19. veka, Slobodan Jovanović je cinično primetio kako su od njega posle preostale samo bačene kore od lubenica. Od Vučićevog mitinga održanog 19. aprila 2019. nažalost nije ostalo ništa – ni kore od lubenica. Od delovanja Vučićevog režima preostaju samo nemanja. Ostali smo bez nekoliko miliona evra u državnom budžetu. Koštao je nerad osamdesetak hiljada ljudi koje je dovezao u Beograd (mada i rad mnogih među njima košta ovu napaćenu naciju, pa i generacije onih koji će jednog dana otplaćivati dugove loših vlada i još gorih vladara). Koštali su autobusi, benzin, hrana, piće i zastave koje su nesrećni mitingaši većinom na posletku pobacali. Postali smo svesni gde su nedostojni ljudi – kakav je Žarko Rakić, vd. glavnog i odgovornog urednika Politike (za koga se ne zna da li je pametniji, obrazovaniji, moralniji ili lepši) ili Dragan Bujošević – doveli medije za koje smo verovali da su nacionalno bogatstvo i ponos. Posle naslova kao što je „Sikter bando…“ ili još bolje „Beograd se slegao pod Srbijom“ siguran sam da više nikada u životu neću pisati za Politiku, niti je kupiti – osim ukoliko se ova stara dama i istorijska lažara koja se prilagođava svakom režimu – ovog puta dobro ne opere, istrezni, ispovraća totalitarne urednike i javno izvini.

Političke poruke Vučića, njegovih trabanata, saučesnika i satelita zanimljive su, zato što narodu koji živi siromašnije, u korumpiranijoj i neslobodnijoj zemlji nego pre sedam godina nisu govorili o boljem životu. Središnji govor bio je posvećen „nacionalnom jedinstvu“. Kada su demokratske vlade naše monarhije ulazile u velike opasnosti ili polazile u ratove, prethodno bi bilo postignuto jedinstvo sporazumom svih parlamentarnih stranaka. Tako je bilo 1908, 1912. i 1914. godine. Samo smo 1991. imali vladu jednog režima koja ratuje sa opozicijom i zbog četiri urednika uvodi tenkove na narod, a 1994. i 1998. imali smo „vlade narodnog jedinstva“, u kojima su bili samo Milošević, njegova žena i Šešelj, koji ne znam šta im je bio u rodu, ali znam šta je – ništarija. Slično je i danas. Na jedinstvo poziva onaj ko je demokratiju vratio na nivo iz 2000. godine i povećao korupciju u zemlji. Onaj ko satanizuje bar 50% građana Srbije. Na jedinstvo Srba pozvala je ličnost koja je ugasila sve važne ustanove koje nacionalno jedinstvo održavaju, a one koje nije uspela da ugasi, stavila je u svoj džep.

Kakvi su to uspesi u saradnji sa Srpskom? Gde je naprednjački M-tel. Uloži koje milionče, lično, kao da je srednjovekovni vladar, a ko zna čiji je taj novac i ko zna kome ide. I samo zato je sada „najbolji predsednik u istoriji Srbije“. Možda je najbolji Dodiku, tek ćemo videti kakav je Srpstvu. Čekamo presudu srpskim poslanicima u Crnoj Gori, Vučić ćuti. „Skadar na Bojani“ je danas „Srpska kuća“ u Podgorici. Osim stalnog zaklinjanja u genijalnog Vučića, mi ni tamo nemamo nikakvu perspektivu. Prošao je prvi krug predsedničkih izbora u Severnoj Makedoniji. Gde su Srbi? Nije dovoljno predstavljati ih Putinu. Gde su Srbi u Hrvatskoj? Spremaju se izbori za Evropski parlament… Šta je sa Pupovčevom kandidaturom? Vučić ume da zloupotrebljava narod iz srpskih zemalja, samo kako bi sebe promovisao i ništa više. Naše jedinstvo može da izrazi samo demokratska Narodna skupština i sve ustanove koje iz nje proishode. Sve drugo je kampanja jednog, u ovom slučaju nažalost nemoralnog, čoveka.

Opozicija nastavlja sa protestima. Uspeh protesta spomenik je snazi srednjeg sloja i njegovoj demokratičnosti. Vođe Saveza za Srbiju trebalo bi da prate narod. Oni, međutim, petljaju, pokušavaju da novom pokretu prenesu „dositis“. Izabrana je delegacija opozicije za pregovore sa režimom. Sve te ljude poznajem i poštujem. Ali, da li je trebalo 80% njih uzeti iz reda ličnih prijatelja i sa Fakulteta političkih nauka? Ima li osim jednog docenta i sociologa Zorana Gavrilovića nekoga ko nije već 30 godina u svemu tome? Ima li među građanima ikoga ko nije deo podeljene, i malobrojne „Druge Srbije“, pa da onda njega izaberu? Zar nije logično da među pregovaračima bude i neki političar sa iskustvom?

Možda bi Đilas mogao da se seti pregovora sa vlastima oko izbornih uslova 1992, neuspeha opozicije i kasnijeg svaljivanja odgovornosti za to na profesora Leona Kojena. Ali čega bi se prisećao Dragan Đilas? Pa on je najpametniji. Iako se ovaj perspektivni dvadesetogodišnjak 1992. još nije bio ni rodio, on je čitao da je opozicija tada pobedila na izborima i svrgla sa vlasti Miloševićev režim.

Srećom, kao što reče Bizmark, „Bog čuva pijance, budale i Sjedinjene Države“, tako da se i mi nekada nezasluženo izvučemo i spasemo od teške sudbine za koju smo često i sami odgovorni.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *