Једна друга Србија

Jedna druga Srbija

17 marta 2018

Piše: Čedomir Antić

Lako je DPS-u ! Oni samo brinu da li će njihov kanidat na predstojećim predsedničkim izborima biti po volji podgoričkog dona, ili nekog olinjalog birokrate, neoptuženog ratnog zločica, u briselskom sedištu Sevrnoatlantske alijanse. Prava i dvorska opozicija u Crnoj Gori ima više briga. Sve što je u zemlji rodoljubivo, demokratsko i naklonjeno ravnopravosti Srba i Crnogoraca staće iza Demokratskog fronta. Front može biti slab i može imati mnogo mana, ali strah koji od njega osećaju pripadnici režima, progon koji podnose njegovi članovi, neporecivo su jemstvo da je DF tokom godina jedina opasnost koja preti režimu. Razni metrokomunisti, lajt natovci, neoesenpeovska zubobolja, firme i nevladine organizacije željne da se besplatno reklamiraju, samo su put ka podeli narodnih glasova, izbornim zloupotrebama i opstanku političkih zombija iz Podgorice.

Srbija je uvek bila podrška svakom slobodoljubivom stanovniku Balkana. Setimo se kako je Kraljevina Srbija primala sve nevoljnike i hrabre borce za slobodu iz Crne Gore. Od Marka Dakovića do Peke Piletića stotine su prešle na zemlju matice svih Srba, zato što im je u otadžbini pretila opasnost da budu uhapšeni i ubijeni od autoritarnog i surovog ličnog režima kneza Nikole. Da li je Pašiću ikada palo napamet da preda nekog od tih ljudi? Dešavalo se čak da crnogorska vlast, posvećena pre svega pizmi jednog čoveka i njegove okoline, organizuje da neki siroti učitelj u centralnoj Srbiji bude ubijen zato što je pobegao iz Crne Gore i napisao nešto protiv njenih vlasti…

Današnje vlasti u Srbiji su značajno drugačije. Predsednik Vučić je jedini relevantni svedok da se 2016. spremala revolucija protiv režima Mila Đukanovića. Srbija ništa nije učinila da prekine progon svih vođa našeg naroda u Crnoj Gori. Ostala je nema pred zatočenjem i torturom građana Srbije, među kojima je i jedan žandarmerijski general. U Beogradu je na vlasti režim koji uživa veliku popularnost, čijem prvom čoveku, Aleksandru Vučiću, međutim nije više dosta da bude predsednik države, on bi hteo da postane i faraon. Jedini sličan u regionu živi i deluje u Podgorici.

Pre desetak dana srpska policija presrela je na jednom lokalnom putu, uz samu granicu sa Crnom Gorom, automobil sa Andrijom Mandićem, predsednikom najveće parlamentarne političke stranke srpskog naroda u Crnoj Gori. Mandiću je zbog montiranog procesa koji je protiv njega u toku u Podgorici oduzet pasoš i na njega vrše pritisak kako bi ga slomili i naterali da izađe iz politike. Prilikom kampanje u Pljevljima Mandićevi domaćini su zbog vremenskih prilika morali da pođu putem koji je bio prohodan. Dok su se vozili sa teritorije Crne Gore na teritoriju Crne Gore, preko puta koji nema raskrsnica ni stranputica, automobil je zaustavila srpska policija. Umesto da mu salutiraju, ovi su ga međunarodni jadnici sproveli do Prijepolja gde su se premalegitimnim predstavnicima čitavog jednog dela Srpstva odnosili kao prema ilegalnim migrantima. Šta bi bilo da je Srbija tako gledala stotine slobodoumnika koji su došli na njenu zemlju – od italijanskih karbonara do bugarskih pristalica Aleksandra Sambolijskog? Umesto da ih upozore da su prešli nevidljivu granicu koji deli jedan narod što kompaktno živi od Subotice do Podgorice, i isprate ih nazad ovi policajci su im naplatili kaznu u visini dve prosečne plate u Srbiji !

Usledili su zluradi komentari u režimskoj štampi u Podgorici. Srbija je ćutala. Ali ni to nije bilo dovoljno. Srbija, među srbofobnim ekstremistima modeliranim prema ustaškom obrascu, nikada ne može ostati van fokusa mržnje i sukoba. Čujemo tako da ona smeta Crnoj Gori na putu ka članstvu u Evropskoj uniji! Zvanična Srbija od svih muka i tiranske mušićavosti svog vođe retko i pomišlja na svoju braću u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Ako je već Srbija tako slaba a njen predsednik tako blizak Milu Đukanoviću, kakve su uopšte njene mogućnosti u odnosu na brzi marš natoidne Podgorice ka Briselu?

Loše stanje će se naravno u budućnosti promeniti, samo je pitanje kada će se to dogoditi. Loš odnos prema našim sunarodnicima, borcima za demokratiju i prava srpskog naroda, jednom će postati kapisla koja će zapaliti Beograd. Pre deset godina Aleksandar Vučić zvao je Andriju Mandića da u Beogradu, na demonstracijama, iskažu neprihvatanje hapšenja i izručenja Hagu Radovana Karadžića, prvog predsednika i osnivača Republike Srpske. Mandić je došao, iako je imao mnogo drugih i prečih poslova i mada bi osnivač Srpske razumeo da mu je odnos prema strancima važniji zbog legitimnih prava naroda u zemlji iz koje su obojica potekli. Gde je danas Vučić? Šta je obećao da bi došao na vlast? Da li misli da će on, kao jedna beogradska imitacija bezidejnog i beskičmenog Đukanovića, zaslužiti bilo šta više osim prezira budućih pokolenja?!

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *