Једна година

Jedna godina

15 januara 2019

Piše: Čedomir Antić

Dobra je godina bila 2018. – berićetna. Crna Gora je požnjela prve uspehe nakon učlanjenja u NATO. U decembru 2017. prosečna neto zarada iznosila je 512 evra, a u oktobru 2018. – 511. Mislim da premijer Marković treba da odmah ode do Štokholma i tamo započne štrajk ćutanjem. Treba da ćuti kao zaliven dokle god mu ne daju Nobelovu nagradu – za ekonomiju. Ja mislim da nema države na svetu koja svoj ulazak u NATO nije naplatila. Čak se i Bugarska, pored svih problema i mana nakon ulaska u jedan agresivni imperijalni vojni pakt malo ekonomski osevapila. Ispada da u Crnoj Gori baš ni malo nije bolje. To može samo Duško Marković, čovek koji bi izgubio i nacrtanu ovcu samo kada bi bilo milosrdnika koji bi bio spreman da mu je naslika i naivan da mu je poveri. Ta politička prostitucija sa NATO-om mogla je bar da ima neke materijalne benefite (što bi rekao Tukidid Vukanović iz Podgorice, master od izraelsko-arapskog rata). Gde je tu benefit?

Možda je stvar u „promeni civilizacije“ o čemu je tako mudro zborio premijer Marković. Ali i tu ide teško. Naime, po nečemu je Crna Gora Mila Đukanovića jedinstvena u Evropi? Ima najviše ubistava na hiljadu stanovnika. Donovi Neto, Galjardo, Eskobar i Loera nisu uvozni proizvod – kao onaj Šinavatra kome su prodali državljanstvo „šampionke evropskih integracija“. Oni su originalni crnogorski produkt, nemoguć u stara, srpska vremena. Tada je Crna Gora izvozila mudre, vredne ljude – sve do Argentine. Danas, eksplozije raznose automobile od Beograda do Beča i odatle do španskih regiona. Kakav ponos – naši u „belom svetu“. Tako to i treba u državi u kojoj je pola stanvništva obespravljeno – lišeno prava na jezik i pismo. Tako je to u zemlji čiji predsednik izaslanika Kamore naziva „moj prijatelj mafiozo“ – i još se hvali time pred prijateljima. Čovek koji je opoziciju u parlamentu nazvao „kreteni“. Pa u EU bi ga majke i očevi dece sa posebnim potrebama zbog takve bahate nesmotrenosti  lišili ne samo predsedništva već i poslovne sposobnosti! Ali u takvim državama bi već na karakter dobio jedno deset godina robije. Kod nas se za tako nešto ulazilo u predsedništvo SSOJ. Zato nam je tako. Crna Gora je država koja je otvorila 32 poglavlja pristupanja EU. Zemlja čiji je prestonički gradonačelnik iz žbunja vrebao novinara da ga umlati. U toj zemlji vladajući režim stvara nacionalnu crkvu bez monaštva i vernika oko jednog jurodivog raspopa koji je tokom prošle godine javno udario jednu ženu. I nikom ništa. A rektor?! Pa, mislim, vreme je da masteri budu rektori. Ovaj je dozvolio da mu dvanaest godina posle sticanja državne nezavisnosti još uvek stoji nadgrobni spomenik a na njemu natpis kojim mu je đed slavio srpstvo. Tek sada je uklonio taj odvratni simbol srpske okupacije. Setio se kako je i on žrtva Božićnog ustanka baš kao i onaj medijski magnat Šuković. Zaplakao se i oskrnavio đedov i očev grob. Mogao je i da ga proda. Kad su Milo i Duško mogli da prodaju državu, može i on nešto što mu pripada. Jedno parče zemlje koje smeta u karijeri i remeti put ka EU.

Godina 2018. predstavila je režim Mila Đukanovića u punom svetlu. Održani su predsednički izbori. Svaka čast: pobedio je Đukanović, ali više je građana propustilo da izađe na izbore nego što je glasalo za čoveka koji se hvali kako je u jednom mandatu premijerskim potpisom zaposlio više od dve hiljade ljudi. Čudotvorac. Pa ipak, pored medijske blokade, institucionalne opstrukcije izbornog procesa, podrške najmračnijih političkih i kriminalnih snaga, pobedio je nakon što je u Ulcinju otkriveno devet listića sa istim registarskim brojem.

Što bi rekli Đukanovićevi korupcionaši koji su pred referendum nameravali da podmite Mašana Muškovića, Crna Gora je upravo 2018. „prelomila mozak“. Suđenja celokupnoj opoziciji su ubrzana, za dve godine bilo je dvestotine ročišta. Toga nigde nema, pošto pravednici kakav je Đukanović sude 200 minuta a ne dvesta ročišta, dok u demokratskim državama ročište ne može biti zakazivano na sedmičnom nivou. Zabranjen je ulazak u Crnu Goru pesniku i profesorima univerziteta. Đukanović je shvatio grešku, kaže kako nam je time dat medijski prostor, ali optužuje i Srbiju. Kaže, Srbija kvari odnose sa Podgoricom, Zagrebom i Prištinom. Kada bi neko oteo Crnoj Gori 12% teritorije, proterao 5%  ukupnog broja njenog naroda i obespravio onaj njegov deo koji u jednoj državi čini 34% stanovništva dok se njenim jezikom služi  50% onih koji znaju da govore, ona svakako ne bi bila srećna. Tako nije srećan ni Vučić, Đukanovićev mlađi partner u poslovima koji još uvek nisu poznati ni istražnim, a kamo li sudskim organima. Ipak, crnogorski prešjednik je širok čovek. Iako ugrožen, on se neki dan oduševljeno zatrčao ka Vučiću. Poljubiše se. Bio bi to „hepi end“ da se nisu ižljubili tri puta!? Šta ćemo sad? Đeda možeš da iskopaš, ali starih navika teško se odreći. Srećom za te Đukanovićeve „srpske“ navike se ne robija.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *