ЈЕДНА НЕОБИЧНА АКАДЕМСКА КАРИЈЕРА*

JEDNA NEOBIČNA AKADEMSKA KARIJERA*

29 maja 2017

Piše: Nebojša Katić

Ako me sećanje dobro služi, Jovana Dušanića sam upoznao februara 2009, kada smo na poziv Beogradskog fonda za političku izuzetnost držali predavanja na jednom od godišnjih seminara ove nevladine organizacije. Naše druženje i prijateljstvo datiraju od tada.

Pored privatnog personalnog afiniteta, vezuju nas i sličnost pogleda na dominantne tokove svetske ekonomske misli i, još važnije, sličnost pogleda na put, ili bolje na stranputicu, kojom Srbija ide. Nije sramota reći i da je naš javni angažman ostao na marginama srpske ekonomske nauke. Kažem na marginama budući da su stavovi koje zastupamo u neskladu sa ekonomskom misli koja u Srbiji dominira bar poslednjih dvadeset godina i koja sada oblikuje generacije i generacije mladih ekonomista.

Dušanićeva biografija je interesantna, ponekad i bolno interesantna, i atipična je za akademske ekonomiste.

Prvo, akademski ekonomisti su u pravilu pragmatični ljudi koji se lako prilagođavaju političkim trendovima. Sa retkim izuzecima, oni su i u pravilu na pobedničkoj strani istorije, gde god ona bila. Kada je u modi samoupravni socijalizam, oni su njegovi grlati promotori. Kada se vreme promeni, kada socijalističke ideje postanu passé, ekonomisti će sa neverovatnom lakoćom i entuzijazmom prigrliti nove pobedničke ideje. Time se i može objasniti trijumf neoliberalizma u Srbiji, i ne samo u Srbiji.

VUNENA VREMENA

Drugo, akademski ekonomisti, pogotovo oni koji se bave makroekonomskom politikom, najčešće su odsečeni od realnog privrednog života i sa velikih visina ekonomske teorije i apstraktnih doktrina gledaju na svet oko sebe. Moram sa žaljenjem da primetim da sam uvek iznova bivao iznenađen naivnošću kojom su poneki od poznatih srpskih ekonomista koje sam sretao, gledali na svet oko sebe. Ta udaljenost, gotovo izolovanost od stvarnosti, danas je jedna od ključnih karakteristika srpske ekonomske nauke i prepreka je promeni vladajuće paradigme.

Dušanić je imao i sreću i nesreću da mu život omogući drugačije uvide od onih koji su tipični za smirenu i ušuškanu akademsku egzistenciju. Verovatno je ključni događaj u njegovoj karijeri bilo hapšenje 1985, a potom i izbacivanje sa Ekonomskog fakulteta u Banjaluci 1986. U tamnom bosanskom vilajetu, u skladu sa klasičnom frazeologijom vunenih vremena, Dušanić je stradao zbog moralno-političke nepodobnosti i delovanja „sa pozicija građanske desnice i srpskog nacionalizma“.

Samo neko ko je prošao sličan put može razumeti svu dramu takvog iskustva. Koliko sam mogao da primetim, muke i traume tog perioda nisu na Dušaniću ostavile vidljivog traga. Ni rezignacija, ni cinizam, ni gorčina, ni paranoični oprez koji obično prati takva iskustva, nisu promenili niti oblikovali njegovu ličnost. Pri tome, svoju disidentsku istoriju on nikada nije potencirao niti je imao potrebu da se njome hvali ili da sebe prikazuje kao žrtvu. I njegov pogled na prošlost je odmeren, objektivan i nije pomućen lošim iskustvima.

Sada, kada se sve ipak sretno završilo, možda je to traumatično iskustvo bilo ono što anglosaksonci nazivaju „a blessing in disguise”. U Srbiji bi rekli: ko zna zašto je to (bilo) dobro.

Krajem 1986. Dušanić dolazi u Beograd, prekida akademsku karijeru i počinje da radi u privredi, prvo u Metalservisu (savetnik generalnog direktora), a potom u Zmaju (zamenik generalnog direktora). Iako nikada o tome nismo ozbiljnije razgovarali, pretpostavljam da su ova iskustva bila dragocena i da su mu pomogla da bolje razume ekonomsku stvarnost, onu stvarnost o kojoj „debele knjige“ ne pišu.

Upravo su godine koje je Dušanić proveo u privredi bile izuzetno interesantne, ne ponovile se. Ovde mislim na ukupnu destabilizaciju političkog i ekonomskog sistema koja baš od 1986. počinje da biva sve snažnija. Taj period počinje velikim ubrzanjem inflacije, a završava se reformama Ante Markovića i raspadom Jugoslavije. O političkim događajima tog vremena se gotovo sve zna, ali je geneza ekonomske krize uglavnom ostala u senci ili se interpretira sa previše štetnog, političkog i ideološkog naboja.

RUSKO ISKUSTVO

Tokom devedesetih godina (1991-1997) Dušanić boravi u Rusiji. Iako se ne sećam da smo detaljnije razgovarali o njegovim moskovskim godinama, verujem da su one presudno uticale na konačno formiranje njegovih ekonomskih stavova. Tu pre svega mislim na odnos prema neoliberlizmu, koji je osnovna, dugogodišnja i gotovo opsesivna tema Dušanićeve kritike.

Tokom devedesetih, neoliberalna politika je baš u Rusiji pokazala sve svoje najcrnje strane i dovela je državu na sam rub propasti i samouništenja. Reč je o verovatno najvećoj ekonomskoj i društvenoj katastrofi i najvećoj pljački u modernoj ljudskoj istoriji. Uzgred, za razliku od Dušanića, koji sa optimizmom gleda na budućnost Rusije, ja verujem da su štete (demografske, moralne, ekonomske i teritorijalne) koje je Rusija pretrpela raspadom SSSR i prihvatanjem neoliberalne politike takve da se Rusija od njih nikada neće oporaviti.

Dušanić je, kao verovatno jedini srpski ekonomista akademske provenijencije, imao prilike da izbliza gleda ogoljeni neoliberalizam na delu, i pre nego što je on trijumfalno stigao i u Srbiju. To iskustvo mora da je bilo i strašno, i strašno otrežnjujuće. Kada je o neoliberalizmu pisao, Dušanić to nije činio samo na bazi literature već i na osnovu života koji je neposredno gledao. Kao malo ko u Srbiji, Dušanić je jasno i na vreme video katastrofu koja se sprema i koja u Srbiju dolazi.

Na jednom skupu sam se našalio i Dušanića sam nazvao prvoborcem rata protiv neoliberalizma. Iako zvuči šaljivo, to je nepobitna istina. Kod Dušanića nije reč o naknadnoj pameti i post mortem analizi. Njegova upozorenja su bila pravovremena i velika je šteta što su prošla bez većeg odjeka u široj javnosti.

Uprkos uzaludnosti, uprkos tom oranju mora, Dušanić je nastavio da upozorava na fatalne greške ekonomske politike. Kada smo razgovarali o smislu daljeg pisanja, on mi je sa bosanskim mirom govorio da je važno ostaviti trag za budućnost. Možda će neke nove generacije izvući kakvu pouku ili bar videti da nisu svi ćutanjem ili aplauzima ispratili Srbiju na put bez povratka. Dušanić je i mene, koji sam mnogo ciničniji, uspeo da ubedi u potrebu da se piše uprkos svemu i da se napisano stavi u knjige.

U skladu sa dobrom srpskom tradicijom čiju cenu uvek iznova plaćamo, dobronamerna i korektna Dušanićeva upozorenja su ili ignorisana, ili su dočekivana „na nož“ u onom delu stručne javnosti čije je posao da ideološki oblikuje novu stvarnost. Zanimljivo je da među kritičarima Dušanićevih tekstova preovlađuju oni koji su neviđenom lakoćom, pa i elegancijom, presvukli svoju staru, socijalističku kožu i ušli u novu.

Dušanić je jedan od retkih srpskih ekonomista koji nije bio „dobar“ ni starom ni novom sistemu i koga kritikuju oni koji su bili dobri svakom sistemu. U socijalizmu su ga kritikovali kao predstavnika građanske desnice, dok ga danas neoliberali kritikuju zbog dirižističkih stavova i „levih skretanja“.

U PRVOM TRANSPORTU

Nažalost, uvek isti mentalni sklop oblikuje srpsku stvarnost, bar onu kojoj sam savremenik i o kojoj mogu da svedočim iz prve ruke. I uvek su posledice iste – pogubne po Srbiju. Voleo bih da grešim, ali mi se često učini da, kada bi im okolnosti išle na ruku, novi ideolozi bi voleli da naprave neki novi Goli otok, ako ne baš fizički onda intelektualni, i da tamo smeste svoje neistomišljenike. Dušanić bi tada verovatno bio u „prvom transportu“.

Koliko god su Dušanićevi kritičari bili akademski brutalni, toliko je on uspevao da mirno i argumentovano, bez ljutnje i agresije, odgovara na takve kritike. Ovo tim pre što je tužna tranziciona sudbina Srbije dala za pravo Dušaniću, a ne njegovim kritičarima. Malo je primera da u Srbiji neko ostane dostojanstven i civilizovan i onda kada je izložen tako grubim, neukusnim i potcenjivačkim napadima nadobudnih ideologa.

Dušanić je napisao veliki broj radova i on spada u onaj mali broj vrednih ekonomista koji su svoju misiju našli u pisanju, a ne u praznoslovlju kafanskih ekonomskih razgovara. Takođe, on nije tražio afirmaciju kroz tužne i nesretne srpske medije i na ekonomskoj estradi. Ovde je reč i o skromnosti i o samodisciplini, osobinama koje su, nažalost, atipične za nas sa Balkana.

I, na kraju moje priče, pomenuo bih sa poštovanjem i Jovanov afinitet za istoriju, posebno za istoriju svog kraja, kojom se on danas bavi i o kojoj piše. To me navodi i na pomisao o kojoj sa Dušanićem nisam razgovarao – da su okolnosti bile drugačije, da se rodio u kakvoj bogatoj „spahijskoj“ kući, da nije morao da bira neko od praktičnih zanimanja, da li bi i tada odabrao da bude ekonomista? Meni se čini da možda naslućujem odgovor, ali ću to ostaviti za neki novi susret i razgovor. A svakom se, iznova, radujem.

London, 12. 05. 2017.

_______
* Tekst napisan za okrugli sto o naučnom delu Jovana B. Dušanića, održan 15. maja 2017. u Domu kulture Studentski grad

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *