ЈЕДНО ДОБРОДОШЛО ПРИСЕЋЊЕ

JEDNO DOBRODOŠLO PRISEĆNJE

31 jula 2017

Piše: Slobodan Turlakov

Mom rano preminulom drugu, istoričaru i novinaru Draganu Vlahoviću koji mi je  objavio  donji tekst u dva nastavka 24. i 25.jula 2003. u „Glasu“, sa dužnom zahvalnošću želim da izrazim nesvakidašnje posthumno priznanje za naslov koji je dao tom mom tekstu, ne sluteći ili baš sluteći koliko će takav naslov,  jednom doći  na svoje pravo mesto, već od pogroma marta 2004. uz prisustvo MZ.

Čovek koji se sad zove predsednik Srbije , koji je obećao svojim zpadnim mentorima da će, u svojstvu Srbije, priznati Kosovo, pokušava da kroz tzv. „unutrašnji dijalog“ skine sa sebe tu odgovornost,  prebacujući je njime na narod, koji će mu dijalogom odobriti tu izdaju.

Svašta je izmišljao taj neuračunljiv naprednjački vođa da bi sebe popeo na vrh vrhova, pa je tako zatražio od preko 600 poznatih građana Srbije, mahom intelektualcaa,  da ga svojim kolketivnim i pojedinačnim potpisom podrže i predlože ostalom narodu da daju svoj glas za njegov izbor za predsednik Republike, ne sluteći da su tim potpisom za sva vremena osramotili i svoje ime i svoju društvenu i stručnu reputaciju.

Najavljeni „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, ima isti cilj, i mi ne slutimo da će ON  ponoviti tu dosetku i da će te iste ljude pozvati da podrže njegovu inicijativu, da svojim eventualnim potpisom preuzmu ili podele odgovornost za prepuštanje deo naše teritorije onima koji nas svojim neograničenim zločinima vekovima terorišu.lišavajući svega, pa i života.

Donjim tekstom, koji je objavljen pre 14 godina,  ukazujem na taj zločinački kontinuitet, koji, naravno, nije dopro do Njega i Njegove kamarile, pozivajući narod, da u ime budućnosti naše dece, bude spreman da pogleda svojim očima u „realnost“.

Dakle :

                       Dijalogom kroz

                                ISTORIJU ZLOČINA

                   – Posle svega,  jedino rešenje za Kosmet, deoba  po

                                      Kiparskom modelu –

Ovih dana  se najako  priča o „dijalogu“ između Beograda i Prištine. Sa ciljem da se reše „Problemi na Kosmetu,“ a belooki premijer, (Živković), čak je izjavio  da će se „dijalogizirati“ već u septembru , čim se  postavi  naslednik Štajneru, na Kosmetu.

Blago rečeno , to su mračne perspektive , i to ne samo zato što će se „dijalog“obavljati  u prisustvu  neprijateljske nam Međunarodne zajednice , već i zato  što su oni . koji  su po svom položaju predviđeni za taj „dijalog“, usputni i neuki ljudi, pa samim tim nedorasli da nas zastupaju. Uz to, oni su u poniznoj  subordinaciji  prema MZ, što Šiptari nikako nisu, jer su upravo  uz pomoć Zapada (materijalnu, vojnu i medijsku), došli  do današnjeg položaja na Kosovu, na kom, u njihovom prisustvu, po njihovom odobrenju a i njihovoj potrebi, rade  što god hoće sa nama Srbima.

Uostalom, treba biti pošten pa priznati, da su Šiptari sve dosadašnje gazde  na Balkanu, koristili  za svoj osnovni cilj, za stvarenje tzv. Velike Albanije, prinoseći u ime tog cilja,  svima njima svoje svesne žrtve. I Turskoj, i Austriji i Nemačkoj i komunistima i konačno sada Zapadu i tzv. demokratiji, za sve vreme ostajući isti i sa istim ciljem pred očima, svejedno što su, zbog njega, znali da se među sobom kokaju, i do istrebljenja . Ali uvek i svakad, Albanija iznad svega!

Na žalost , mi to nikad nismo znali i uspeli . Svaki je Srbin  uvek imao cenu, što ne znači  da je Šiptari nisu imali, naprotiv! Ali nikad  po cenu njihovog  osnovnog cilja, već i zato  što bi se u suprotnom, svaki od njih izložio  sigurnoj smrti, i on  i  njegov porod i njihova imovina. Mi tu odlučnost  i istrajnost , nikadc nismo imali . Uvek se našao  neko ko će biti izdajnik i uvek nekažnjen.

Ako se, dakle, to zna; tj,  na jednoj strani  svi kao jedan,  spremni  i na smrt za ostvarenje svog nacionalnog cilja, a na drugoj , sve drugo  samo ne takva odlučnost. I to ne samo danas, kad takva odlučnost vodi Srbe u Hag; dakle, kad ni borba, a ni stvarno pregovaranje nije u interesu naših gazda, onda iz tog„kompendijuma“, koji ni u čemu ne prevagnjuje na našu stranu, treba izvući  sasvim određene  zaključke , što se , takoreći, sami po sebi nameću.

Kažem, ne samo danas, jer je Nušić pronašao podatak da su se Šiptari  (Miriditi) još tokom Kosovske bitke tukli protiv nas, što je bio razlog sultanove  zahvalnosti  u vidu fermana  o naročitim povlasticama , koji se još čuva u Orošu. Kako onda , tako i kasnije,  i od osnivanja  tzv. Prizrenske lige , evo punih 125 godina. Srbi  su im vazda na nišanu, koji će jubilej oni, sigurno  dostojnije  i veličanstvenije  proslaviti , nego mi  200 godišnjicu  Prvog srpskog ustanka !

U toj činjenici  bi današnja  demokratska vlada  morala da vidi  gde smo mi, a gde oni, pogotovu što belooki premijer nije uspeo čak  ni zvanični vladin Odbor za proslavu te velike godišnjice, da ispuni pravim Srbima!

Blagodareći jednoj drugoj vrloj Srpkinji, Ljiljani Mirković, saznali smo  šta je jedan Francuz, Alber Male,  (profesor diplomatske istorije kralju Aleksandru Obrenoviću 1892-94) video tokom svog  boravka, leta 1902, u Makedoniji  i Staroj Srbiji,  i objavio, po povratku u Francusku, kao svoje utiske. „U Staroj Srbiji, u albanskom paklu , u Prištini  i Prizrenu. Tu na hiljade nesrećnika srpskih seljaka nestaju svake godine, jedni naterani  u emigraciju,  drugi pobijeni , tu, uistinu, Hrišćanin  u svakom času vidi da smrt korača  u njegovoj senci . U Staroj Srbiji stanje je užasno i zaista sam čuo vapaj jednog naroda  u ropcu imam dokaze  u ruci , da je jula 1901, u Staroj Srbiji , u dnu  Kosova Polja, na obali Ibra , u kraju kod Kolašina, 33 srpska sela uništena od Albanaca, a da turske vlasti  nisu ništa učinile da to spreče. Kao što nisu  našli  ni najmanji  izgovor.  Mogu da kažem, da već 20 godina  u čitavom kraju, od Skoplja do Novog Pazara, i od Prištine  do Prizrena, Albanci  priređuju pravi lov na Hrišćane, a da turska vlada  nije učinila  ništa kako bi zaštitila Srbe. U rukama imam spisak napada, krađa, pljački,  otmica, nasilja, verskih preobrađanja, silovanja, ubistava, koje su Albanci muslimani  izvršili nad Srbima. Ako je u Makedoniji  stanje strašno, u Staroj Srbiji je užasno“.

Dakle, eto, neslavne stogodišnjice našeg pomora, na tim prostorima, a da Turska, koja je onda bila na Kosovu,  što je danas MZ, nije prstom mrdnula. Naprotiv,  neprestano simpatišući  Šiptare, svejedno što će oni  1908 – 1912. dići protiv njih bunu. Ali i tada će im zajednički neprijatelj ostati isti, tj, Srbi.

Posle krvavo ugušpenog ustanka u Makedoniji 1903, ruski i austrijski carevi, u Mircštatu (19.sept.1903.) doneli su plan  o uvođenju prisilnih reformi  u Turskoj , uz pomoć i kontrolu stranih oficira,  u tri  vilajeta (kosovski,  bitoljski i solunski), po kojima bi Hrišćani  dobili neka prava. Međutim, za naš narod, stvari se ni u čemu nisu promenile . Sve je ostalo po starom. Kao i danas , pod Međunarodnom zajednicom.

Da situacija, po nas Srbe, bude gora, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića (29.maja 1903), došlo je do tzv. diplomatskog štrajka, svi strani poslanici, sem turskog, napustiuli su Beograd.što je za Arnaute bio signal  za još veća razbojništva.  Žalbe našeg naroda  i tamošnjih naših konzula bile su svakodnevne ali i uzaludne

„Strahovito stanje našega naroda obnovilo se sa još većom žestinom“…. „Arnauti su počeči otvoreno nam pretiti  da će nas iskapiti , što znamo da će i biti… Molimo da nam se izradi da se sa porodicama . u prostranu carevinu Rusiju, iselimo“… „Obest i nasrtljivost Arnauta je neprekidna,  kao i njihova navika da smatraju  za svoju dužnost da imovinu srpsku grabe, da živote srpske  utamanjuju“…. „Zulumi uzimaju sve veće razmere. U pećkoj okolini najopasnije su katoličke čete- Prete istrebljenjem, ako se naši ne pokatoliče. Seljaci svakog dana dolaze i mole oružje, jer se, vele,  ne mogu braniti od Arnauta golim rukama „„Zulumi  najnesnosniji. Narod uplašen, sa svih strana traže oružje. Velika opasnost da se narod iseli u masama. Selo Istok u velikoj nevolji.“ „Teror  nad tamošnjim Srbima  tako je veliki, kakav se ne pamti. Ne ostaje im, vele,  mišta drugo, ili da listom beže, ili da se turče“„Iseljavanje se ne može sprečiti, ako se ne preduzmu mere za zaštitu našeg naroda. Mnogi od njih opljačkaju Srbima stoku, koju prodaju i tim novcima kupuju puške u Srbiji.“… itd. itd.

Da bar i mi uvedosmo  krvnu osvetu!

U želji da smilostivi evropske vlade, kako bi vratile svoje  diplomate u Beograd, naša vlada,  čini sve da se pokaže kooperativna  prema Evropi, baš kao i danas. I  uprkos tolikih konzulskih izveštaja  sa terena,  o pljačkanjima , paljevinama,  zverstvima , ubistvima , Nikola Pašić, pošto je preuzeo  ministrarstvo inostranih dela , ovako razmišlja, 12 jula  1904., o srpsko –albanskim odnosima:

„Radi  uspeha  srpske nacionalne ideje , nužno je da se obrati veća briga  na odnose srpsko – arnautske , da se ti odnosi  dublje i  bespristrasno prouče i ocene i da se nađe način i put  da se Arnauti privuku  u službu  srpske nacionalne ideje.(!)

Srpska nacionalna politika  učinila je ogromnu  pogrešku što je  iz novo-oslobođenih  predela (1877/78. – S.T.)  prinudila Arnaute  da se isele, jer je na taj način  prekinula jednu prirodnu(!?)  i vrlo zgodnu  vezu između  srpske države  i arnautskog naroda  i ove načinila  neprijateljem  srpske nacionalne misli.“

Tako je razmišljao veliki Pašić u svojoj 59 godini. Posle tolikih saznanja o tolikim vekovnim pogromima nad Srbima po Staroj Srbiji!

Ali, to nije sve! Pašić je još razmišljao:

„Da bi se zagladila ta pogreška i da bi se osigurala zajednica u odbrani zemlje u kojoj žive izmešani  Srbi  i Arnauti,  i da bi se pred evropskim svetom dalo dokaza  da Srbi i Arnauti mogu mirno  jedni pored drugih živeti  i da su Srbi zadahnuti željom , da nacionalni  i kulturni život  Arnauta , pomažu i uvode ih  u hram prosvete evropske– nužno je da se obrazuje  jedno prosvetno odeljenje za krajeve  srpsko – arnutske, sa zadatkom da prvo rade  na izmirenju krvno  zavađenih plemena  i familija, da im ulije veru da samo  u sporazumevanju  i slozi sa Srbima mogu da očuvaju  i svoju zemlju(!) i svoj jezik. I da su Srbi voljni da im garantuju  oblasne plemenske  autonomije, koje bi se u okviru  srpske države  mogle razvijati  na sreću srpsko–arnautskog prijateljstva.“

Ova i ovakva ne samo „razmišljanja“ (sećate li se Radoja Domanovića – „Razmišljanje jednog srpskog vola“?), već i u praksi sprovedena načela  „srpske misli“, jasno govore  o držaničkoj nesposobnosti  i šupljeglavosti samog Pašića, i mogle bi kao takve, da posluže  kao satisfakcija  koordinatoru Čoviću i demokratskoj vlasti danas, da nije 1.200 ubijenih Srba, 126 porušenih bogomolja i preko 100 hiljade  prognanih Srba. Za poslednje četiri godine.

Dakle, nisu krivi  Albanci, Arbansi, Arnauti , Šiptari . Ne, nikako. Oni su imali svoj nacionalni program i sprovodili su ga na život i smrt. Punih 125 godina. I to treba ceniti,  i tu odlučnost,  i tu gotovost  i tu istrajnost.

Krivi su oni koji su zaseli na srpski tron i svojim plitkim umom vodili srpsku državnu politiku, koja je srpski narod  dovela tamo gde se danas nalazi. Mi danas znamo, a znalo se i onda,  da je u vreme produžetka , s proleća i leta 1912, arnautske bune protiv Turaka,, srpska vlada  davala Albancima brzometke („sa kojih  nije izbrisan srpski grb,  pa ni kraljevo ime „) a uskraćivala ih, još kako, tamošnjem našem narodu  da se brani od njih. Zar im u gornjim „razmišljanjima“ Pašić ne obećava čak  očuvanje „ njihove zemlje“! A zna se  i da se Regent,  6.jula 1912.,  sastao sa albanskim prvakom, Isom Boljetincem. Dakle tri meseca pre početka Balkanskog rata u kom će taj Isa odlučnu bitku voditi protiv srpske vojske! Taj  Isa koji je o svom bedru nosio sablju ukrašenu dijamantima, poklom našeg kralja!
Sve ono što se kasnije događalo , pa i pod Titom, samo je posledica  ovakve tradicionalno  bezglave politike.

U prošlom broju „Ogledala“  videlo se, po svedočenju člana Ustavne komisije iz 1974, prof.dr Miće Cerovića, da je čak  lično Tito  skrenuo pažnju na opasnost  predloženih  utavnih  rešenja za Srbiju, ali da su  srpski komunisti.  Stambolić i Minić izričito tražili  da ona ostanu,  jer oni imaju poverenja u „albanske drugove“ Minić je, šta više, i usred skorašnje albanske pobune, javno branio  njihovo „autonomno“ pravo  od srpskih  šovinista i nacionalista.

Tek, oni koji imaju ideju da sa Šiptarima rešavaju nastale „probleme“ na Kosmetu,  morali bi znati da je Evropa , kao i uvek i u svemu,  bila  protiv nas i da će to i sada biti. Morali bismo dalje znati  da je  Prizrenska liga stvorena 1878, pod patronatom  i potrebama  Austrougarske i Engleske, da je kako, po dokumentima  navodi dr Slavenko Terzić, albanski telegram protesta protiv odluka Berlinskog kongresa, sastavljen  u austrijskom konzulatu, u Prizrenu, uz uvid  tamošnjeg engleskog konzula. Konačno, da su  Austrougarska i Engleska, 1913, u Londonu, stvorile nezavisnu  Albaniju , i da će ova Evropa , kad reši neke rutinske stvari  sa Amerikom,  stvoriti i veliku Albaniju . (Za svaki slučaj Amerika  je već podigla  veliku bazu kod Uroševca!)

Elem, sa Šiptarima treba igrati  otvorenim kartama. Treba im jasno  i bez uvijanja  reći ono, što i mi i oni znamo , da smo jedni drugima vekovni neprijatelji, i da nam nema života  jednih kraj drugih. Drugim rečima, ima da se delimo, po kiparskom modelu, (svak na svoju stranu a između nas – MZ,  a, potom, kao Turci i Grci, tražimo ili ne tražimo nekakav modus vivendi.) Nema sumnje kontrabandisti ili šverceri ili mafije,  i na jednoj i na drugoj strani, koje su uvek postojale  i postojaće, već će naći načina da nas svojim potrebama, objedine. Mi smo ipak i samo Balkan.

Ako Evropi trebamo, neka nas primi  sa našom  znamenjima, sa kojima smo, božjom milošću, živeli tolike vekove.

P.S.

Eto, vam. Pa sad vidite. I Jankoviću, i Jeremiću, i Zorana, i Stefanoviću,  i Vulinu, i Đuriću, i Dačiću, i Đukić – Dejanovićka, i Dubravka Stojanovićeva, i Samardžiću, i svi potpisnici Vučićeve kandidature, i svi ostali.

Vučića ne spominjemo, jer on je već sebe izuzeo „unutrašnjim dijalogom“

„Sve ću  da dam  za Srbiju, a za uzvrat  ništa drugo ne tražim,  no sud istorije“

Istorija jeste ženskog roda, ali da li je Vučić – muškog…   

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. kuka says:

    Pa koliko puta mi to treba da se delimo sa Šiptarima? Zar se nismo već delili onomad kad su oni dobili svoju državu Albaniju na istorijskoj srpskoj teritoriji? I ko nam garantuje da i posle ove podele oni Šiptari koji se danas tiho preseljavaju u Niš i druge srpske gradove sve do Subotice neće ponovo tražiti srpsku zemlju za još jednu svoju državu? Zar nije normalnije zaustaviti predatora, nego živeti u iluziji da se sa njim može dogovoriti? Predator ostaje predator. To mu je priroda. Na plenu je da ga zaustavi, a ne da mu daje deo po deo sebe da bi ga umilostivio.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *