Једно понирање у напредњачко срце таме

Jedno poniranje u naprednjačko srce tame

11 marta 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Stiče se utisak, slušajući beskrajno dosadne „edukativne“ lekcije koje Aleksandar Vučić sve češće, ali i nervoznije upućuje tvrdoglavo „nereformisanoj“ srpskoj javnosti da se u naprednjačkom pogledu na svet učvrstilo uverenje da su Srbi, eto, posle višemilenijumskog postojanja, konačno dočekali da na vlast dođe ekipa koja će im napokon otvoriti oči i otkriti svet. Ništa nismo znali pre toga, ništa nismo kapirali o tome kako svet funkcioniše ni šta nam je činiti, ništa nismo ni znali ni hteli da radimo, bili smo amebe – sve dok današnji „prosvetitelji“ nisu zauzeli svoja mesta u državnom vrhu i ustanovama. I, što se više navikavaju na putovanja u inostranstvo sa dnevnicama, sve veći im je poriv da svoja „otkrića“ trijumfalno podele sa nama „zaostalima“, a i da ih pretvore u imperative, nešto bez čega se ne može, nešto što nam je svima, kao naciji i kao pojedincima, falilo svih ovih hiljada godina da bi najzad živeli i postali „kao sav normalan svet“.

Ipak, reklo bi se da je to, kad je reč o samom vrhu stranke i države, odnosno Vučiću i njegovim svesnim saučesnicima, samo utisak koji se, što svesno što podsvesno želi nametnuti, a da je nešto drugo posredi. Naime, ta vrsta agresivnog „civilizacijskog“ prozelitizma i moralizma je očigledno naučena i trenirana, kao sredstvo stvaranja psihološkog preimućstva nad masama. Ali to je isto tako i oprobani metod pranja i ulepšavanja – i pred javnošću i pred sobom ili svojom podsvešću. Nešto kao kada se na predatorsku pljačku koja je obeležila globalizaciju i silne „tranzicije“ koje su proistekle posle pada Berlinskog zida nadene zgodna, prividno respektabilna, kvazinaučna etiketa „neoliberalizma“, kao privid nepostojećeg „višeg smisla“. Eto, svi ti tranzicioni lupeži su, ustvari, samo idejni i ideološki zaljubljenici doktrine „slobodnog tržišta“, „nevidljive ruke“, „slobodne konkurencije“ i sličnih „idealističkih“ vizija o „slobodnoj“ prirodi čoveka. Čak i ako greše, oni to rade iz „neznanja“, „zabluda“, pa čak i onih „romantičnih“ – a ne zato što su bezobzirni kradljivci, prevaranti, korupcionaši, zelenaši, izrabljivači i slično.

Tako, kada nam u prividnom žaru naprednjački čelnici raspredaju o svojoj privrženosti „evropskim vrednostima“, „realizmu“, „pragmatizmu“, „kapitalizmu“, pa i „protestantizmu“, oni to ne rade zato što su iskreno primili „prosvetljenje“ na nekom svom ličnom „putu za Damask“ – jer bi se, da jesu, odavno svi već povukli u manastire ili bar sirotinji razdelili nepravedno stečeni imetak – već zato što ne postoji drugi javno prihvatljiv način sublimiranja, tj. javne racionalizacije onoga što oni istinski rade: razvaljuju državu, prodaju preostala dobra koja su generacijama građena, i odriču se Kosova. Drugim rečima, što više izdaje, to više raspredanja o gore pomenutim vrednostima, ali i „jedinim mogućim“ potezima, „modernizaciji“, i „bolnim reformama“ posle kojih će nam „biti bolje“ – uz obavezna podsećanja na našu kolektivnu „nesposobnost“. Dakle, uz sublimiranje sopstvene niskosti ide i nabeđivanje objekta te niskosti.

Ovom metodologijom, a uz pomoć kontrolisanih masmedija, nije teško stvoriti sliku o potpisnicima faustovskih ugovora kao „požrtvovanim reformatorima“ koji noćima ne spavaju, svesnim da rizikuju nepopularnost radi „našeg dobra“ i „budućnosti naše dece“. Nikada nije bilo lakše izdaju prodati kao vrhunski „patriotizam“, bezakonje kao „realizam“, prevaru birača kao „pragmatizam“, apostaziju kao „protestantizam“.

Ipak, generalizacija, kao i obično, uprošćava stvar. Dakle, kao što na vrhu imamo ljude koji su očigledno svesno ušli u određene aranžmane da bi (konačno) došli na vlast, tako imamo i masu onih koji ih prate, koji o tim aranžmanima malo ili nimalo ne znaju, ili se za njih ne zanimaju. I tu ima onih inteligentnijih koji ipak bar naslućuju šta se dešava, ali lako posežu za racionalizacijama da bi se (samo)opravdali, ali i običnih vojnika, koji ili slepo veruju vođi pa ga po automatizmu pravdaju, ili samo veruju sopstvenim egzistencijalnim potrebama ili golim ambicijama.

Jedan iz naprednjačkih ešalona koji ne pripadaju samom vrhu, ali su u gornjim slojevima, se upravo oglasio, na način koji je u mnogome reprezentativan za diskurs i atmosferu koji se u Srbiji pokušavaju uspostaviti u naprednjačkom vaktu. Narodni poslanik i „polaznik Visoke škole bezbednosti i odbrane na našoj Vojnoj akademiji“ Vladimir Đukanović podelio je utiske i iskustva sa svoje nedavne studijske posete sedištu NATO-a u Briselu sa čitaocima Novog standarda, naravno uz neizbežni pokušaj „edukacije“.

Osnovne lekcije koje bi „mi Srbi“, po Đukanoviću, trebalo da naučimo su sledeće a) „nema mesta emocijama niti vraćanju u prošlost da se raspreda šta se dogodilo i koji su uzroci, već se vodi isključivo računa šta je sada i šta će biti“, b) „interes je ono što je u politici suština“, v) „emocije u politici donose samo štetu onom ko odlučuje“, g) „koliko ste dobri u poslu gleda se isključivo kroz rezultat“, d) „hladna glava donosi rezultat“.

Zbog svega toga, „Srbija mora sa svima da sarađuje, pa i sa NATO, jer to jeste u našem interesu“.

Ovo poslednje je, inače, karakteristično za naprednjački pristup: uz obaveznu dozu „prosvetljivanja“, saopštava vam se nešto bitno, ali bez adekvatnog, odnosno ikakvog obrazloženja. Zašto je „saradnja“ sa NATO u „našem interesu“, i šta uopšte ta „saradnja“ podrazumeva – nije saopšteno. U naprednjačkom vrhu, što je nesumnjivo dodatno usavršeno uz pomoć saveta krvavih zločinaca Kembela i Blera, se od početka koristi manir po kojem se za ključne tvrdnje ili radnje ili ne ponudi nikakvo objašnjenje, ili nedorečeno objašnjenje, ili se jednostavno spreči bilo kakva suvisla javna rasprava na tu temu, pa čak, ako treba, i rad drugih ustanova, poput npr. Ustavnog suda. Da li je taj manir svesno usvojio i Đukanović, da li je to nešto što je naučio ili usavršio na svoja tri kursa u NATO-sedištu, da li je sve ovo samo spin da bi se dodatno opravdalo skoro potpisivanje IPAP-a – „poslednje stepenice“ pred NATO članstvo – ne možemo da znamo. Ali, to nije ni bitno. U skladu sa NATO principima koje su sami naprednjaci prigrlili – piše se rezultat. Odnosno, konstatujemo da nam putopisac ne nudi nikakvo objašnjenje, i to za stvar koja je od prvorazrednog državnog značaja.

Problem je u tome što se takav manir kosi sa praksom koju je sam Đukanović sa odobravanjem uočio da se primenjuje u sedištu alijanse – trud službenika da se odgovori na svako pitanje, pa da se i odgovor dodatno razjasni, makar i neadekvatno. No – svet je jedan veliki supermarket, zar ne? Biraš ono što ti se sviđa, a ono što ti se ne dopada – „pragmatično“ odbaciš. Naravno, nismo ni za takvu „fleksibilnu pragmatičnost“ znali – sve dok nam naprednjaci nisu otvorili oči. Dakle, evo i jedne podlekcije za danas: uvek učtivo ponudi objašnjenja i obrazlaži – osim ako ne proceniš da ti to neće doneti željeni rezultat. U ovom konkretnom slučaju, čini se da je željeni rezultat taj da se narod bar još neko vreme drži u mraku kada je reč o „saradnji“ sa NATO i kuda nas ona vodi.

No, da se vratimo glavnim briselskim lekcijama koje nam se imaju preneti. Lekcija pod a) zvuči prijemčivo, a i korisna je da se opravda, npr. aranžman sa MMF-om, uprkos svim istorijskim iskustvima raznih zemalja koja govore protiv toga. Ili, još gore, dovođenje Blera i Kembela za „savetnike“. Ali, šta bi na ovo drugo rekli predstavnici još jedne „uspešne“ države kao što je npr. Izrael? Da li bi na krilima argumentacija da „nema emocija“ a ni „vraćanja u prošlost“, premijer Izraela mogao da angažuje nekog nacističkog zločinca sa obrazloženjem da je reč o „vrhunskom stručnjaku“ koji je „najbolji u svom poslu“? Odgovor je izlišan. Next point…

Pod b) se kaže da je „interes u politici suština“. Kako onda, recimo, objasniti postupke bombaša-samoubica? ISIS-a? Če Gevare? Gavrila Principa? Gandija? Ruskog prevremenog ulaženja u rat na strani Srbije pre 100 godina? Ponašanje Degola naspram Petena? Srpsko usamljeno dizanje prvog ustanka u porobljenoj Evropi 1941? Jovanku Orleanku? Aleksandra Nevskog? Aleksandra Velikog? Pala Telekija? Svetog Petra Cetinjskog? Kneza Lazara?

A treba postaviti i sledeće pitanje – a čiji to interes? Nečiji lični ili nacionalni? Šta nam je uopšte interes, i kako se o tome uopšte može postići konsenzus, kad su oduzeti elementarni preduslovi za javni pretres svih relevantnih pitanja od nacionalnog značaja?

Što se tiče v), odnosno „štetnosti emocija“, tu se mora priznati da su naprednjaci lekciju usvojili, ili se bar svojski trude da je usvoje. Niko od njih nije pokazao ni najmanju emociju kada je trebalo da ceo narod na severu Kosova i Metohije puste niz vodu i silom, pa čak i mimo zakona integrišu u još uvek nepriznatu narko-državu svojih NATO „učitelja“. Američkim žargonom, „bacili su ih pod autobus“ (threw them under the bus) – i ni trepnuli nisu. Za desetku.

Zanimljivo je, međutim, podsetiti se kako je npr. Velika Britanija (dakle DRŽAVA-UZOR) poslala čitavu flotilu na nekoliko hiljada kilometara udaljena Folklandska ostrva, sa daleko više ovaca nego ljudi – da bi zaštitila ne samo svoje građane i državni suverenitet, već i svoje dostojanstvo i ugled. A britanski mornari su ispraćeni – suzama, vatrenim govorima, stisnutim pesnicama. Šta je to naprednjačku Srbiju sprečavalo ne da pošalje mornaricu ili vojsku, već samo da održi faktičko, zamrznuto stanje na severu KiM? Štaviše – šta ih je navelo da pošalju oružane snage samo radi uterivanja srpskih ovčica u natovski tor? Obećanje o mogućem članstvu u EU u nekoj nedefinisanoj budućnosti? Priča za malu decu. To, davanje nečega konkretnog u zamenu za obećanje, je „trgovina“, odnosno deal, na koju ne bi pristao nijedan osrednji zapadni trgovac – mada su takve trgovine rado obavljali sa Indijancima. Ne – očigledno ih je sprečavalo obećanje koje su nekom dali još pre izbora, i strah od posledica verolomstva. Jer, paktovi te vrste se ne raskidaju bez fatalnih posledica.

Opet, po „naprednoj“ NATO-metodologiji – da vidimo rezultate te „protestantske“ trgovine. Kakav je položaj Srba na severu Kosova u odnosu na onaj pre Briselskog sporazuma? Da li se položaj Srba poboljšao u ostatku pokrajine? Da li je ispunjeno bar nešto od onoga što je potpisano u Briselskom sporazumu, a šta je navodno trebalo da bude u srpskom interesu? Koliko je sama Srbija bezbednija zbog svega toga? Koliko smo istinski napredovali ka EU? Kakav je to i čiji interes ostvaren? Je li iko od naprednjaka čuo za stari zapadni koncept kontrole kvaliteta?

Stavka g) se nadovezuje. Kakvi su to rezultati dosadašnje naprednjačke vladavine? Naravno, oni koji su za naprednjake ili od njih zavise će reći da su „sjajni“, pa možda čak i „najbolji u istoriji“, dok će njihovi kritičari reći suprotno. Kako onda da objektivno sagledamo i ocenimo božanstvo zvano „rezultat“? Samo ako realnost nepristrasno, brutalno, nemilosrdno provedemo kroz sito kritičke analize i oštrog suprotstavljanja stavova i podataka, pred očima čitave nacije. A toga nema, niti naprednjaci to dozvoljavaju. Nisu dozvoljavali čak ni da se Ustavni sud oglasi o ustavnosti Briselskog sporazuma, a kad je konačno i to moralo da se uradi, očigledno su uticali na to da taj sud digne ruke od sopstvenog posla i faktički proglasi voluntarizam, odnosno uzurpaciju kao normalno stanje, tako što se „politički akti“ mogu slobodno sprovoditi kao da su pravni.

Naravno, nije stvar samo u radu Ustavnog suda. Redovno se publikuju suve ekonomske činjenice koje govore o nastavku pada glavnih ekonomskih pokazatelja, o nastavku visokog tempa zaduživanja – ali nema adekvatnog odgovora iz vlasti, niti se ta tema problematizuje u kontrolisanim medijima. Već smo blizu ekspertske pobune protiv prodaje Telekoma i izgradnje „Beograda na vodi“, izneti su snažno argumentovani stavovi ljudi iz struke – ali vlast to ne samo da arogantno ignoriše, već hrli još brže u tim pravcima. Drugim rečima – sprečava se sama mogućnost provere rezultata. A govorimo kako je „rezultat na prvom mestu“? Lakrdija.

Konačno, imamo stavku d). Kakav to „rezultat“ treba da postignemo „hladne glave“? Da sve prodamo strancima? Da postanemo najamnici u sopstvenoj zemlji? Da okrenemo leđa proverenim, istorijskim saveznicima, ili bar državama koje nas nikada nisu napadale, zarad „prijateljstva“ sa onima koji nam faktički ne nude ništa, koji nas i dalje ucenjuju, a zadužili su nas uglavnom po zlu?

I, uopšte – kakav je to uzor današnja zapadna bezinteresna „hladna glava“? Kakav su uzor države do grla u dugovima, bez ikakvog izgleda – osim ratnog – da se istih ikad oslobode? Kakav su uzor NATO-države, uništitelji Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije? Kakav su uzor oni koji, zarad zaštite bankarskih profita, guraju milione u permanentnu, bezizlaznu bedu? Kakav su uzor oni koji su pogazili sva obećanja data Gorbačovu a koja bi, da su ispunjena, jedino i mogla Evropi da donesu dugo željeni mir?

Što se tiče nas samih, da li je „hladni pragmatizam“ ignorisanje Putinove ponude, date uoči prošlogodišnje vojne parade, od 10 milijardi dolara ulaganja u srpsku privredu i vojsku, u jačanje srpske države uopšte – zarad praznih zapadnih obećanja? Zarad jedinog izvesnog što se za Zapada u ovom trenutku nudi – dodatnih uslovljavanja, zaduživanja, rasprodaja zemlje i ljudi? Da li je pragmatičniji Orban, koji shvata interese sopstvene države i spreman je za njih da se bori čak i protiv Amerikanaca, pa tako i jače podrži Južni tok 1 i 2 od zvanične Srbije – ili Vučić, koji javno promoviše američki interes, čak i po cenu skupljeg gasa, i to preko „prijateljske“ Hrvatske?

Đukanovićev putopis je zgodna portret-razglednica naprednjačke Srbije: „junačenje“ na nebitnim mestima („rešetanje“ NATO-činovnika raznim „nezgodnim“ pitanjima) radi opravdanja kukavičluka ili predaje na bitnim, slavodobitno „otkrivanje“ zapadnih opštih mesta, njihovo krivotvorenje i pokušaj njihove ideologizacije radi narodnog „prelamanja mozga“, predstavljanje netransparentno prihvaćenih privatnih obaveza političara kao opšte-nacionalnih „bezalternativnih nužnosti“, izdaja prijatelja u korist neprijatelja kao „pragmatičnost“…

Na kraju, to da li je Đukanović samo u suštini dobar, zabludeo čovek ograničenog znanja ili iskustva, nesposoban da shvati u kom pravcu ga vode njegovi nadređeni, neko ko se naivno primio na svetla briselskog velegrada i spoljne utiske u kojima je Zapad bez premca, ili je neko ko samo lukavo (samo)opravdava svoje saučesništvo u istorijskim nacionalnim rasprodajama i izdajama (a reč „izdaja“ ne bi smela da bude sporna nekadašnjim radikalima, koji su je i sami obilato koristili u svom prethodnom životu), ili nešto treće – po dobrovoljno usvojenom NATO standardu, nije ni bitno.

Pišu se isključivo rezultati.

(Fond strateške kulture)

 

 

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *