Једноставни људи су хероји овог времена

Jednostavni ljudi su heroji ovog vremena

8 novembra 2016

slika5

Svi misle da „Narodna drama” pričao o istopolnoj ljubavi, ali to je samo jedna od tema kojom se bavi ovaj komad Olge Dimitrijević. Naša predstava istražuje pitanje slobode i ljubavi u svim oblicima. Odnosno propituje da li smo i koliko spremni da neke stvari razumemo, da nemamo granice, dokle doseže naša sloboda… kaže glumica Anastasia Mandić koja je ove jeseni deo hrabre glumačke ekipe koja na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu uveliko radi predstavu „Narodna drama” po tekstu Olge Dimitrijević u režiji Bojane Lazić. Premijera je zakazana za četvrtak 17. novembar. Dramaturzi su Molina Udovički Fotez i Slobodan Obradović, scenograf je Zorana Petrov, kostimograf Marina Medenica Vukasović, kompozitor Vladimir Pejković, a autor scenskog pokreta je Damjan Kecojević. U ovoj predstavi o ljubavi i slobodi pored Anastasije Mandić igraju i Ana Mandić, Sena Đorović, Ivan Marković, Slobodan Beštić, kao i studentkinje Nina Nešković i Milica Sužnjević.

„Narodna drama” je komad o ljubavi koja se rađa između dve žene, što znači da su u njega utkane dve univerzalne teme: ljubav i sloboda. Priča je smeštena u jednom selu, „dodiruje” srpsku porodicu i duboko „potresa” odnose u okviru te patrijarhalne zajednice. Junaci ove predstave nekada govore u prozi, zatim u stihu, a sve je „začinjeno” tekstovima narodnih pesama.

–Tumačim Jelicu, majku devojke Anke koja je odrasla u manjem mestu. Kao majka susreće se sa svim neizvesnostima, nepoznanicama koje roditeljstvo nosi. Roditelji iz svojih najboljih namera naprave i najveće greške prema svojoj deci. Zato se naša predstava bavi pitanjima: šta radimo zbog nas, a šta zbog drugih… Odnosno propitujemo pitanje odgovornosti kako lične tako i kolektivne. Jelica imam potrebu, želju da se njena ćerka uda bez obzira na to da li je to za nju dobro ili ne, objašnjava Anastasia Mandić i dodaje:

– Kao roditelj Jelica tvrdi da je udaja najbolja stvar za njenu ćerku, ne razmišljajući o posledicama koje se neminovno nagomilavaju ako dete nije spremno na takav korak. Ovde su u isto vreme prisutni i strah i neznanje, odnosno bojazan da će nam se to desiti i bojazan od nepoznatog. A kako i ne bi kada se još uvek gurkamo kada grupa crnaca prošeta ulicom, kada vidimo drugu rasu u grupi da prođe pored nas centrom grada. Mislim da je to zato što nismo otvoreni, što smo preplašeni. Naše podneblje je jednostavno takvo. Kao kada se u ranom periodu čovek krio od groma u pećini. Kod nas je još uvek sve incident, ovde ne može ništa da prođe polako i normalno. Novinske tiraže dižu izveštaji sa sahrana, a to je strašna stvar za roditelja. Urednici ne smeju da objave slike ožalošćene dece u novinama, ali niko ne stoji spram onoga šta piše ako to dete zna da čita. Onda ste u poziciji da podižete tužbe i vodite procese, a za to vreme vaše dete niko ne može da zaštiti od medijske halabuke. Glavna vest više nije šta se videlo na sceni, već šta je ko dobio na poklon, ko je došao na premijeru. Zato su jednostavni ljudi za mene heroji ovog vremena.

To je, podvlači Anastasia Mandić, zapravo sistemska greška, jer da bi se bilo šta promenilo potreban je niz mehanizama da bi se nešto pokrenulo, a kamo li ispravilo. Vreme koje živimo je prilično zbunjujuće i potpuno je razumljivo da se normalni ljudi u njemu ne snalaze. Zato je važno da se desi ovakva predstava gde neće biti atrakcija istopolna ljubav već će publika doći da vidi kako će se sredina nositi sa tom novonastalom situacijom.

Anastasia Mandić potiče iz glumačke porodice, a stalna glumica nacionalnog teatra je od 2000. godine. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Milenka Maričića u kojoj su bili i Nikola Đuričko, Aleksandra Janković, Bojan Dimitrijević, Ksenija Zelenović…. Igrala je u ostvarenjima „Životinjsko carstvo”, „Čuvarka bazena”, „Igrajući žrtvu”, ali i u predstavama „Velika drama”, „Heda Gabler”, „Važno je zvati se Ernest”, „Rodoljupci”…

Glumom se, istina, zarazila mnogo ranije, još kao devojčica, a prvi put zakoračila je na scenu već sa 14 godina i to na Dubrovačkim letnjim igrama u operi „Atila”. Iz tog perioda pamti, kaže, i predstavu „Bura” koju je na Lokrumu režirao Dejan Mijač.

– Za glumu me opredelilo kopanje po sebi, istraživački duh. Studirala sam u vreme rata, diplomirala kada je bilo bombardovanje. U međuvremenu su se desili studentski protesti, ali se moja generacija na fakultetu mnogo družila tako da smo i danas bliski. Naš docent Branislav Mićunović nam je nedavno rekao: „Divno je što ste izrasli u ljude koji nisu ogorčeni”. O svom nedavno preminulom suprugu glumcu Miloradu Mandiću Mandi, kaže na kraju razgovora, nezahvalno je da priča.

– Mislim da je nezahvalno govoriti o nekome ko je ostavio veliki trag, a da to stane u jednu šlajfnu teksta. Ne želim da pričam o prethodnim događajima jer neću da plakatiram ono što osećam. Tu je i respekt koji imam prema onome šta je Milorad ostavio iza sebe, kaže Anastasia Mandić.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Pero Joksimovic says:

    Vrlo kooperativno a, možda, i korporativno mlaćenje gloginja srpskom kitom od strane O.D.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *