Jer žrtve, ma čije bile, zaslužuju Ameriku drugačijeg sna

Jer žrtve, ma čije bile, zaslužuju Ameriku drugačijeg sna

19 aprila 2013

Miloš_KordićPiše: Miloš Kordić

Od žutog američkog sira i još žućeg putra, koji su mi prva zrnca sećanja na Ameriku, pa do tragedije na Bostonskom maratonu, protekao mi je čitav životni vek. Ta prva zrnca su iz davnih godina posle Drugog svetskog rata. Kad nam je izgorelo sve. Kad nas gotovo pola iz našeg sela nije preživelo taj. Kad nam se očev rođeni ujak, čuvši šta nam je, kako nam je, nikad više nije javio: iz Amerike.

I u paketu Crvenog krsta, za koji sam ja tada mislio da je i on, Krst, američki, prve originalne farmerke, američke. Za mene. Kad ih niko nije imao. Tri broja veće. Za četiri sledeće godine. I Trumanova jaja. I kao kamen stećivi tvrda marmelada, američka, u ogromnim limenkama. I mleko u prahu, američko.

I mi, deca, neuhranjena, rahitična, s majkama u bespoštednoj borbi s vaškama u našim kosama, mi, mala deca, a Amerika velika… Velika Amerika u pričama uz petrolejku. U pričama onih koji su tada smeli da pričaju kako je i koliko velika. I da je bogata, najbogatija.

Tih ranih, najranijih pedesetih godina prošlog veka niko nam ništa nije pričao o Sovjetskom Savezu. Za Ruse i Čerkeze smo znali. Ali smo ćutali. I za Informbiro smo čuli. A nismo znali šta je to. Osim da je to nešto opasno. Pa smo i to ćutali.

A o Americi i Amerikancima se, eto, pričalo. I kako su nekakve bombe bacili. U Japanu.  Od kojih može ceo svet da ode u bum! u tras! kako mi je objašnjavao jedan moj stariji drugar. I kako je to uradio Truman. A mi jedemo njegova jaja! kazao sam drugaru. Ja ne! kazao je on. Pa ih ni ja više nikad ni u ruku nisam uzeo.

Da volimo Amerikance, niko nas nije učio. Osim što je mene moj otac nagovarao na ljubav prema njima. Najviše zbog svog ujaka. Ali i zbog toga što nije voleo komuniste. Mada je tada bio predsednik seoskog Crvenog krsta. I ponašao se kao najveći komunista: osim što je meni uvalio one tri broja veće farmerke, kad ja nisam znao ni šta su farmeri, nikad ništa nismo mogli da dobijemo. Mi, deca njegove kuće. Ima ih kojima je potrebnije, govorio je. Pa smo molili boga da ga smene, da ga oteraju, da izaberu nekoga drugog. Od koga bi možda i moglo nešto da se dobije. Da se izdranjči nekakva poštena prnja. Ili kakva obuća. A nje je takođe bilo. Kao neke cipele koje sam bio ošacovao. Zbog kojih sam se motao oko oca kao gladna godina oko našeg sela. Ali, ništa. Ništa od cipela. Dok je gladnih godina bilo… Bogme ih je bilo!

Eto, između mene i Amerike stao je moj otac. I to na stranu Amerike. Nepobedivo je branio iznošene američke stvari od mene. Dok smo žuti sir, još žući putar, tvrdu marmeladu, Trumanova jaja i mleko u prahu dobijali u školi. Pa se to i ne računa. A i tu ga je neko izabrao za predsednika Školskog odbora. A ja sam od svega toga jedino putar voleo.

Pa kad je sve to prošlo, došli su romani Čiča Tomina koliba, pa filmovi (posebno kaubojski), pa ratni, pa jedan sjajan film o crnom mustangu. Mislim da se film zvao Džubili. Imao sam konje. Voleo sam konje više nego samog sebe. Pa muzika, književnost. I meni prevratnički roman Trilogija USA Džona Dos Pasosa. Tada se u meni nešto dokrajčilo što beše u još kakvim-takvim vezama sa Amerikom. Nešto se potpuno izmenilo, promenilo. I to izmenjeno skroz se survalo za vreme rata u Vijetnamu. Očeva slika Amerike u mojim očima potpuno se razbila.

I onda Amerika u svemu ovome što se događalo i događa ovde, na Balkanu.

Amerika, neprikosnoveni gospodar naših sudbina, naših života. Ona, Sila. Jedina. Kao što ona umišlja da jeste. A verovatno i jeste. Ona, koja se nametnula kao jedina pravda. A sama je izvan svakog međunarodnog prava, izvan svakog međunarodnog zakona, izvan bilo kakve međunarodne pravde. Ona, s bezbrojnim zatvorima, sa sve većim brojem gladnih i obespravljenih. Ona, ibermenšovska. Ona, koja me je sedamdeset osam dana od nemila do nedraga mlatila po Beogradu, koja nam je decu ubijala, starice i starce ubijala, bolesnike po bolnicama ubijala, izbeglice i prognanike po nužnim smeštajima ubijala… Ona, s pitanjima o imenima svojih bubnjara u bendovima iz Los Anđelesa u našim kvizovima, slagalicama. Ona, svagde i svugde.

Amerika, milioni mrtvih, svuda po svetu. Juče Vijetnam, Haiti, Srbija, Irak… Danas Libija, Egipat, Avganistan… A sutra?

Amerika, koja je uverena da to, tako, njeno, treba da bude beskrajno, da traje večno. Sve, za sva vremena: Amerika. Samo ona. I samo ona zaboravlja da sve što čini večnost, što postoji u njoj, da je to sve prolazno, da ne može da bude večno – samo je večnost večna.   

Amerika, koju ne mrzim. Jer se tu ne radi o ljubavi ili mržnji. Ne voleti nekoga – nije ni ljubav, ni mržnja. To je žal, saosećanje. Kao što i svaku žrtvu žalim. I narod njen žalim. Jer Svet je sve tešnji, a život je ionako kratak.

Ma koliko da mi se čini kako je to, od žutog američkog sira, pa preko sedamdeset i osam dana bombi po Srbiji, pa do Bostonskog maratona, večnost, ipak nije – sve je to blizu.

Amerika jeste bila san. Ali san bez duše i nije san koji bi vredelo sanjati. Jer žrtve, ma čije bile, zaslužuju Ameriku drugačijeg sna. I poštovanje dostojno tog sna.

I sada, u izbeglištvu, kroz sećanje na američki žuti sir i još žući putar, čitam antologiju najnovije američke poezije i slušam Nensi Vilson. Samo da se zna da je Amerika i bez bombi velika.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *