Jezik sile i ucene

Jezik sile i ucene

19 oktobra 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Obrazac brilijantne ketmanske inteligencije, Ivica Dačić u redu je retkih koji ume da odvali glupost, a da ona ne bude besmislica. Rečju, mnogo je njegovih nastupa nad kojima se političko osećanje, logika i moral pristojnog sveta sablažnjuju, ali su retke takve koje nemaju svoj cilj ili ga promašuju. Jedna od takvih izjava – kako „samo lud čovek može da kaže da ulazak u EU nije u našem interesu“ – u sklopu aktuelnih već galopirajućih rđavih trendova mogla bi se opisati kao veoma važna, čak granična.

Markirajući liniju normalnosti između sebe i svojih evroskeptičnih kritičara, Dačić zapravo iscrtava granicu političkog dijaloga. Prema tome, sa protivnicima EU – na primer, Koštunicom, Boškom Obradovićem ili sve većim brojem intelektualaca i priličnim brojem građana – nema se o čemu razgovarati. Za razliku od, recimo, Đilasa i Čede Jovanovića, ili Sonje Biserko i Verana Matića, koji, prema Dačićevoj definiciji, isijavaju normalnošću evropskog porekla. Otuda se njegova definicija političke normalnosti kreće damo u uskom okviru u kome se ne postavlja suštinski važno pitanje smisla nastavka puta prema EU, već se debata smešta u granice toga da li će to brže, bolje i efikasnije Dačić, Nikolić i Vučić, sa jedne, ili Đilas i Jovanović, sa druge strane.

Problem nastaje, međutim, tamo gde Srbija gotovo svaki dan dobija po jedan argument da je nastavak puta u EU direktno suprotstavljen bilo kakvoj ideji o srpskoj obnovi, čak i o pukom preživljavanju – i državnom, i nacionalnom, i ekonomskom i kulturnom. Ako je to tačno, onda Dačić iz prostora debate jednim potezom izbacuje sadržaj u kome se nalazi rešenje. Kako je došlo do toga? Vrlo jednostvano. Zamišljeni cilj ove vlade pre godinu i više dana bio je da pliva između Scile zapadnih interesa i zahteva i Haridbe najboljeg interesa sopstvene države i građana. Taj cilj vremenom je izmenjen tako što se vlada slepo potčinila zapadnim interesima, tvrdeći da je to u najboljem interesu Srbije, pa čak i onda kada su ti zapadni interesi brutalno suprotstavljeni srpskim. U stvarnosti to, na primer, izgleda ovako: iako suočena sa teškim budžetskim minusom, vlada se pod pritiskom Evropske komisije odriče prihoda od desetina miliona evra od poreza na cigarete iz Hrvatske, što joj ne smeta da direktno zagrabi iz džepa svojih građana, podižući im PDV na hleb i mleko.

ZEMLJA NADE, ALI HRVATSKE

Kako se dogodilo da je interes Hrvatske za srpsku vladu postao važniji od interesa njenih građana, nije pravo pitanje. Pitanje je dokle to može da traje, odnosno koliko će to moći da se trpi, pošto za vladu nema puta nazad. Ona je ostala nasukana na Scili, proglašavajući ludim i isključujući iz dijaloga svakog ko traži da se brod usmeri malo bliže Haridbi. Sve to dakle dovelo je do potpunog ignorisanja unutrašnje situacije i potreba, i potpunog odeljivanja vlasti od bilo kakve stvarnosti koju proizvode unutrašnji događaji i zahtevi.

Tu odeljenost političkog vrha od unutrašnje političke realnosti najbolje je ilustrovao Toma Nikolić, koji je, opisujući bilans svoje dosadašnje vladavine, definisao Srbiju kao „zemlju nade“. Naravno da izvan propagandnog ne postoji ni jedan jedini pokazatelj koji bi Srbiju mogao da prikaže u tom svetlu, tek problem je da je svakom ko zna išta o današnjoj srpskoj realnosti nemoguće polemisati s tim, preostajući mu da se sprda ili zgraža pred tolikom neosetljivosti srpskog predsednika na život. Jedna takva izjava čak nije ni mogla da uzbudi bilo koga iz evroskeptičnog sveta: sa čime uopšte polemisati, šta tu može da bude osnova suprotstavljanja stavova? Ali izazvala je verovatno jedinog koji nema moralno pravo da bilo šta zameri vladavini Nikolića. Javio se Boris Tadić da oponira Nikoliću, na najbolji način pokazujući šta zači kad se politička debata suzi na prostor toliko mali da unutar njega nema ni rešenja ni smislene rasprave, što je sve skupa samo drugo ime za pomenuto odeljivanje od stvarnosti.

Radi se o tome da se to odeljivanje, koje isijava iz Dačićeve i Nikolićeve izjave, pre svega događa u kristalisanju jedne posebno kritične situacije za Srbiju. Sa jedne strane, posle septembarskih događanja u Siriji, stvari u međunarodnim odnosima nisu kao što su bile, i onaj zrak svetla koji je potreban Srbiji da preživi bliži je za bar jedan korak sa dobrim prognozama za budućnost. Ali Srbija se za to vreme od tog zraka odmakla barem za dva koraka svojim galopirajućim žrtvovanjem svega za EU integracije – katastrofalnim finalizovanjem problema Kosova, koji se tamo pretvara u opasan sukob Srba i Srba, svojim očajnim ekonomskim merama po želji MMF i zapadnih sila, i konačno svojim samoubilačkim regionalnim ukopavanjem, gde se guši između Hrvatske i Albanaca. To znači da Srbija iznutra propada mnogo brže nego što joj povoljni međunarodni procesi, ne tako spori, otvaraju prilika. Ako je to tačno, lako je zaključiti da proklamovana „realpolitika“ srpske vlade nema nikakvog smisla, jer, koliko god da međunarodno vreme radi za nju, ona sopstveno vreme proždire dvaput brže. Rezultat toga je da Srbija svojim ubrzanim propadanjem poništava sve za sebe pozitivne efekte međunarodnih događanja. I to nas vodi zaključku koji je više nego zabrinjavajući: Srbija više ne može bolje dane da čeka spolja, nego, htela ne htela, mora zaokret da izvede iznutra.

JEDINI RAZUMLJIV JEZIK

Jednakom brzinom kojom se ubrzavaju rđavi trendovi u Srbiji, taj zaključak izmešta poziciju Srbije u odnosu na svoj problem. Ona više ne može da čeka povoljan međunarodni trenutak da se digne i počne da rešava svoje probleme, već će da se digne onda kad joj postane neizdrživo. A to je mnogo bolja pozicija za stvaranje novih, nego za rešavanje starih problema. Utoliko pre što bi onaj prvi rasplet značio organizovanu ozbiljnu akciju, dok ovo drugo podrazumeva haos i unutrašnji sukob. Rečju, svojim ponašanjem vlada taj sukob zapravo priziva. Kako?

Ograničavanje debate na sličnomišljenike, dok su oni drugi „lud“ svet, i zadavanje njene teme o Srbiji kao „zemlji budućnosti“, dok sve vredno u njoj umire u bolu, jeste izmeštanje rešenja iz svih onih prostora gde bi ono moralo da se traži. Konkretno: da li je bilo ikoga među pristojnim svetom da u poslednjih pet godina nije sa dosta argumenata i brige za Srbiju savetovao i Tadićevoj i Dačićevoj vladi da se mane gej-parade. Nikog nisu hteli da slušaju, svake godine su je pokorno iznova pripremali, i svake godine, osim jedne, su se uplašili gole ulične sile, koja im je na kraju bila uverljivija od svakog razumnog argumenta. A onaj ko ne sluša argumete pametnih ljudi, već argument sirove neartikulisane sile, taj je pametne poslao da ućute, a silu da radi.

Zar je vlast, i izvršna i sudska, prizvala nešto drugo osim sile kad danima nije pokazala ni zrno empatije za malu Reu Matijević. A kad se Ljig digao u njenu odbranu i kad je Srbija pokazala da je sve ove godine ćutala kopajući šanac oko svoje porodice, pola vlade je počelo da se utrkuje ko će više i bolje da pomogne. I ono kad su ćutali, i ovo kad su se rastrčali, dva su lica jedne iste poruke – sila je jedini jezik koji se ovde razume.

Priznajući samo jezik sile i ucene zapadnih sila, vlast sve vreme, ne osećajući, priziva silu sopstvenih građana. Ne bih se ja na njihovom mestu uzdao u svemirske rejtinge i tehnologije obmane, pre bih brinuo nad time da sam se našao na putu bez povratka, bez mogućnosti da promenim smrtonosni kurs, stvarajući i ponašanjem prema strancima i prema građanima nešto strašno što se više ne da izbeći.

Jer do sada je nekako taljigalo, a šta će kad se stvari počnu međusobno sudarati. Šta će ako Srbi na severu, podeljeni na Vulinove, Tačijeve i svoje jedni drugima prospu krv; šta će kad ove zime saznaju da je pola vlasti obećalo Putinu Južni tok, a pola Klintonovoj da ga neće biti; šta će kada im Berlin zakuca nove zahteve na vrata i šta će kada više ni fizičkki ne budu mogli da iz izvršavaju; šta će kad se pokaže da su srpske ekonomske reforme, nacrtane po zahtevima MMF, bile od koristi svima osim Srbima; šta će kad Srbija shvati da su sve ratove koje su poslednjih godinu dana otvarali preživeli svi, osim Srba, onih zbog kojih su navodno sve te ratove podizali.

Onaj ko sa toliko elana priziva silu teško da će išta osim sile uspeti da iskuka. Koliko će ta strela da putuje zna samo onaj koji sve zna, a da je odapeta, sad znaju i oni koji ne znaju ništa.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *