ЈОШ ЈЕДАН СРЕБРЕНИЧКИ МИТ ЈЕ РАЗБИЈЕН!

JOŠ JEDAN SREBRENIČKI MIT JE RAZBIJEN!

12 jula 2019

Ovogodišnje obeležavanje godišnjice Srebrenice odvija se u znaku nesvakidašnjih pretnji i ucena. Dok član predsedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić sikće da „vlast u Srbiji slavi ‘genocid’ u Srebrenici„ i „priželjkuje njegovo ponavljanje“ – tipična hiperbola balkanskih političara vaspitanih u „kulturi lupetanja„ – dotle infamozni provokator Nenad Čanak zahteva da Srbija zvanično usvoji 11. juli kao dan sećanja na ono što Čanak zove „genocid u Srebrenici.“ Istovremeno, visoki zvaničnik EU za proširenje, Johanes Han, pripretio je Srbiji da za nju neće biti mesta u EU ukoliko ne prizna „srebrenički genocid“.

Dok se etar puni pretnjama i ucenama, u Memorijalnom centru u Potočarima ove godine zahranjene su ciglo 33 žrtve „genocida“, daleko ispod prosečnih cifara u proteklim godinama, koje su ponekad dostizale i do nekoliko stotina.



Razlog za kvantitativno sve skromnija obeležavanja nije teško dokučiti, i on je isključivo političke prirode, sa jednom izraženom matematičkom komponentom. Zvanična cifra žrtava genocida je 8,000, na području gde se u julu 1995. nalazilo najviše oko 40,000 potencijalnih žrtava. Mada je na Zidu sećanja u Potočarima uklesan broj „8,372“, čemu znakovito slede tri tačke i izričita opomena gledaocima da broj žrtava „nije konačan“, matematika kao egzaktna nauka ipak postavlja granice dokle bi se u razvlačenju cifara moglo ići, a da se ne stigne do očiglednog apsurda.

Politički imperativ je da se spektakl u Potočarima održava svake godine, i da to traje što duže. Međutim, cifra od oko 6,500 do sada ukopanih opasno se približava osveštanom broju od oko 8,000 žrtava, bez obzira na tri tačke na Zidu sećanja koje sugerišu da bi se količina žrtava teoretski mogla uvećavati u nedogled.

Zato je prihvaćeno solomonsko rešenje, da se od sada godišnji bilans ukopavanih žrtava svede na minimum kako bi se godišnje ceremonije sa političkim efektima koji se iz toga crpu, mogle odvijati, makar i u skromnijem količinskom obimu, što duže.

Proučavajući i dokumentujući Srebrenicu, što u prvom redu sasvim prirodno podrazumeva događaje koji su se odigrali u julu 1995, identifikovali smo dva statistički značajna uzroka ljudskih gubitaka na bošnjačkoj strani. Prvi je masovno pogubljenje ratnih zarobljenika; drugi je masovna pogibija, kao posledica legitimnih borbenih dejstava, u koloni koja je vršila oružani proboj iz enklave Srebrenica ka Tuzli.

Pri tom smo istakli i u brojnim knjigama i tekstovima dokumentovali da je po forenzičkim podacima dokazivo streljano oko 1,000 (što ne isključuje mogućnost da je bilo i neznatno više), a da je u borbama koje je vodila kolona poginulo nekoliko hiljada, približno najmanje oko 3,000 do 4,000.

Međutim, postoji još jedna važna kategorija gubitaka u enklavi, a to je od 1992. do 1995. među izbeglim stanovništvom i u redovima jedinica ABiH koje su se tamo nalazile. Ova kategorija je po svoj prilici takođe statistički značajna, ali ne pripada ni jednoj od dve napred pomenute. To se odnosi na osobe u enklavi koje su na razne načine, tokom tri godine pre jula 1995, umrle ili izgubile život. U populaciji koja se u pojedinim delovima tog perioda penjala i do 60,000 (proleće 1993. kada je na hiljade izbeglica pod okriljem UN napustilo enklavu, dok Alija Izetbegović nije naredio da se proces iseljavanja obustavi da bi se Srebrenica mogla i dalje politički koristiti kao krizno žarište), usled nepovoljnih uslova života i čestih borbenih dejstava, prirodno je pretpostaviti da je znatan broj i pre jula 1995. morao stradati od raznih prirodnih ili nasilnih uzroka. Postavljaju se logična pitanja: imamo li načina da procenimo opseg smrtnosti u srebreničkoj enklavi u periodu pre jula 1995? Zatim, koliko god da su iznosili, gde se nalaze posmrtni ostaci tih osoba i da li se u forenzičke svrhe vode odvojeno od stradalih u julu 1995?



Pošto zvaničnih statistika za period od maja 1992. kada su bošnjačke snage zauzele Srebrenicu do jula 1995. kada su je srpske snage osvojile – nema, a mesta gde su te osobe mogle biti ukopane nisu poznata niti kao takva obeležena, najrelevantniji izvori podataka kojima raspolažemo nalaze se u dvema knjigama koje je objavila bošnjačka strana. Prva je objavljena pod imenom Nasera Orića, „Srebrenica svjedoči i optužuje“ (1994) a autor druge, „Naser, od Gazimestana do Haga i nazad“ (2013), jeste Avdo Huseinović. Podaci iz ovih knjiga o smrtnosti, koje ćemo ukratko prikazati, sa pravnog stanovišta krajnje su relevantni i mogu imati snagu dokaza zato što predstavljaju svedočenje protiv interesa. Naser Orić, ili autor koji se iza njegovog imena krije, 1994. nije bio obavešten o tome šta je bilo isplanirano za sledeću godinu i da će svi dotadašnji ljudski posmrtni ostaci biti mobilisani u prilog narativu o genocidu. Propagandni narativ do tada odnosio se na mučeništvo srebreničke enklave, čije su stanovnike Srbi ubijali gde god su stigli. Pošto se do jula 1995. enklava nije nalazila pod srpskom kontrolom, prevremeno naglašavanje genocida u tom periodu delovalo bi nerealno.

Na stranama 211–244. Orićeve knjige nalazi se spisak „poginulih građana u toku rata prema evidenciji komisije za praćenje ratnih stradanja“. Za pitanje koje mi postavljamo bitna je činjenica da se na spisku nalaze imena i prezimena 1,333 lica, uglavnom muškaraca ali i žena, sa datumom i mestom rođenja i datumom i mestom pogibije. S obzirom na to da su se na području Srebrenice neprekidno odvijala ratna dejstva, navedena cifra poginulih je realna. Nebitno je što se poginuli prikazuju kao „građani“ a ne, kao što je verovatnije, pripadnici vojne formacije u enklavi. Jezgro istine u knjizi Nasera Orića je to da je broj, koji on navodi, pozamašan a to sugeriše da bi se negde na teritoriji tadašnje srebreničke enklave morala nalaziti i njihova grobna mesta. Gde su ta mesta? Šta je bilo sa njihovim posmrtnim ostacima? Da li su ekshumirani i pokopani u Memorijalnom centru kao žrtve „genocida“ u julu 1995? Ovo je legitimno pitanje na koje srpska strana i međunarodna javnost imaju puno pravo da zahtevaju zadovoljavajući odgovor.

Drugi izvor podataka je Huseinovićeva knjiga, objavljena 2013. Ne moramo se upuštati preterano u motiv koji knjigu inspiriše, a to je na prvom mestu izgradnja Orićevog kulta. Dovoljno je da u svom nastojanju da Orića prikaže kao legendarnu ličnost autor (ili priređivač, pošto se u tekstu ekstenzivno navode Orićeve beleške) očigledno nije vodio računa o implikacijama podataka koje iznosi po širu sliku o srebreničkim događajima, niti o mogućnosti da bi se time mogla otvoriti i neka nezgodna pitanja.

Da vidimo šta Huseinović iznosi o ljudskim gubicima u enklavi otprilike između maja 1992. i jula 1995, dakle pre zvanično proglašenog „genocida.“

Strana 59: 17. april do 8. maja 1992, 30 ubijenih muslimana

Strana 59: u selu Hranča, 17 ubijenih muslimana

Strana 61: 9. maj 1992, 68 ubijenih muslimana

Strana 63: 10. maj 1992, 350 ubijenih muslimana

Strana 64: 10. maj 1992, Suha, 38 ubijenih muslimana

Strana 65: od maja do jula 1992, pobijeno 60 civila muslimana

Strana 66: 20. maja 1992, 32 ubijena muslimana

Strana 66: 20. maj 1992, 8 ubijenih muslimana

Strana 68: udruženje „Porodice žrtava Vlasenice 1992 – 1995“ tvrdi da je u logoru Sušica ubijeno 1,600 muslimana

Strana 75: 1993. srpski avioni ubili 18 civila

Strana 77: početak 1993, „civili masovno ginuli“

Strana 104: 16. januara 1993, Muslimani vojnici i civili prilikom zauzimanja Jezera pretrpeli „strašne“ gubitke

Strana 104: 9. decembra 1992. stradalo 66 muslimanskih vojnika

Strane 108-109: 17. februara 1995, Podrinjski muslimanski odred pretrpeo „velike gubitke“

Strana 116: veliki gubici među civilima zbog bolesti i gladi

Strana 120: 13. marta 1993. u Cerskoj ubijeno 849 muslimana

Strana 122: umiranje od gladi u potrazi za hranom

Strana 125: 12. aprila 1993. na igralištu u Srebrenici ubijeno oko 80 civila

Strana 133: između 1992. i 1993. „poginulo je više od 2,000 ljudi, najvećim dijelom vojnika“

I ovaj kratak izvod iz knjige dovoljan je za zaključak da se bez pouzdanog mehanizma za razlikovanje između smrtnih ishoda koji su nastali pre i posle 11. jula 1995. godine, stiču svi uslovi za lažno prikazivanje osoba koje su ranije poginule u ratnim dejstvima ili preminule na neki drugi način, a koje se sada zvanično vode kao zarobljenici pogubljeni posle zauzimanja Srebrenice, pa prema tome kao „žrtve genocida“.

Međutim, takav mehanizam uopšte ne postoji.

Ipak, utvrdili smo, koristeći podatke strane kojoj ne odgovara da ih iznosi i priznaje, da je pre jula 1995. na teritoriji enklave Srebrenica moralo biti na hiljade mrtvih koji se ne mogu svrstati među žrtve navodnog „genocida“, posle zauzimanja enklave od strane srpskih snaga.



Da li njihovi posmrtni ostaci predstavljaju jezgro takozvanih „sekundarnih grobnica“ u koje su jeseni 1995. srpske snage navodno izmestile leševe streljanih zarobljenika da bi, kako se u zvaničnoj verziji tvrdi, „prikrili tragove zločina“? Kako možemo biti sigurni da ostaci tih ranije poginulih osoba (kao ni poginulih iz kolone u proboju) nisu završili u Memorijalnom centru u Potočarima i da tamo nisu ukopani sa lažnim predznakom žrtava genocidnog streljanja?

Značajno je da od kada je krajem 1995. bila lansirana druga, genocidna srebrenička priča, ovoj prvoj, koja se odnosi smrtnost pre jula 1995, gubi se svaki trag. Niko je više (osim fragmentarno i bez fokusirane analize) i ne pominje, niti se iko bavi postavljanjem očiglednih i logičnih pitanja koja iz nje proističu. Ali problem jeste baš u tome što evidentne implikacije prve priče, barem sve dok ne budemo dobili zadovoljavajuće odgovore, najozbiljnije dovode u pitanje kredibilitet one druge.

(Stefan Karganović / Stanje stvari)

KOMENTARI



8 komentara

  1. Miroslav says:

    Bitno je da niko ne spominje pola miliona isteranih i na desetine hiljada pobijenih Srba za vreme Oluje. Svi su žrtve samo Srbi nisu iako su Srbi najviše stradali.

    • Kulak says:

      Tzv. bošnjaci su potpuno nova i izmišljena nacija koju je sklepao alija izetbegović u periodu od 1991.-1995.Ranije se ta skupina nazivala "muslimani".Kao potpuno nova nacija, oni nisu imali nikakav nacionalni mit koji bi im poslužio za objedinjavanje nacije,pa su izmislili srebrenički mit.Svake godine poput pravih lešinara oni po mjestima u Bosni i šire skupljaju posmrtne ostatke ljudi poginulih i preminulih u raznim okolnostima,pa ih po najvećoj vrućini u julu vozikaju u Srebrenicu i pokapaju kao prilog srebreničkom mitu.Tačni i relevantni podaci o građanskom ratu u Jugoslaviji su nepobitno utvrđeni,ali tzv. bošnjacima je bitno da održavaju na životu srebrenički mit.

      • Portopranco says:

        Naziv nacije im je inače stupidan.Reč "bošnjak" znači neuk tip,budaletina,glupan.

  2. Miki says:

    Kad se uspostavi istinitost pravih žrtava na Markalama,tada ćemo imati celovitost žrtava Srebrenice a i Račka. Sve iscenirano i namešteno radi jednog cilja,a to je uništenje pravoslavlja na ovim prostorima,a potom i islamista, jer je sve farsa i nameštaljka katoličkog zapada kako bi zatrli korenje drugih religija na ovim evropskim prostorima. Gospodin Čanak je požurio da prizna nešto što je samo delimična priča koja nije dokazana,i njegovo ponašanje me buni i podseća na sve mutljavine koje sada ubrzano dolaze sa blagajni zapada. Ovo što zapad pritiska toliko, vidljivo je da zapad želi od 2000 godine da jeftino trguje kupljenim političarima koje od tada postavlja na vlast u bivšim republikama SFRJ.Ovog puta pucaju u prazno jer se već stvorio multipolarni svet kojima su dovoljni vidici i u vestern filmovima,tj pucanje u prazno.

  3. milorad2 says:

    ma srebrenica je LAŽ do bolam i kako vreme prolazi sve je očiglednija ta laž, i šta srbija ima sa tim da se ovde pravi neki praznik ili nerani dan povodom srebrenice?Ustaško koplie čanak bi da srbija obeležava dogadjaje u BiH, gde naša armija nije imala ama baš ništa sa tim.Ja bih voleo da je srpska akrmija zaista učestvovala u tom ratu jer bi pacovi koj isada lažu i mažu bili do NOGU potučeni i ne bi više ni mogli da prde o srebrenici i drugim izmišljenim genocidima, i naročito je uvredljivo za sve žrtve PRAVOG genocida koji su počinili NEMCI u 2sv. ratu porediti i nazivati istim imenom ono što se dogodilo u srebrenici i u aušvicu, to je van zdrave pameti i potpunoi je očigledna namera optužbe i istovremeno skidanja tereta krivice sa onih koji su zaista organizovano na industrijski način ubili desetine miliona nevinih zbog svojih rasnih teorija.Ovo sa srebrenicom je gnusna odvratna laž koja apsolutno prevazilazi granice blaćenja srbije, to je laž koja se potpiruje i širi da bi se OPRAVDALE prave masovne ubice povčlačenjem paralele izmedju nesumnjivog ratnog zločina u srebrenici i nesumnjivog GENOCIDA u konc. logoroma, otprilike je namera pisca da izjavi "eto nismo mi JEDINI" ima još genocidnih naroda.(zbog toga je iz londona i pokrenuta ona užasna i mračna inicijativa u UN da nas, srbe proglase genocidnim narodom, alo, čak ni nemace nisu u UN zvanično tako proglasili).Svakog ko širi laži o srbiji i dogadjajima u srebrenici u srbiji treba pozvati na odgovornost a naročito ako je javna ličnost.Mi moramo da donesemo zakon koji ZABRANJUJE svakoj stoki, kako joj se digne, da odavde u naše ime navodno, zahteva kaznu odštetu ili osudu SRBIJE, za nešto što nema veze sa srbijom.Podhitno je potreban refereendum o zaštiti naše države i istine inače će čanak sutra da nas optuži i za vijetnamski rat i genocid koji su tamo amerikanci izvršili.

  4. Dražen Jovan Petrović says:

    Kad je alija za muslimane već izmišljao novo ime,mogao je smisliti nešto pametnije,a ne "bošnjak". Kud će brate "bošnjak",pa to zvuči previše glupo.

    • Kulak says:

      Da,alija je stvarno mogao smisliti neki bolji izraz.

  5. Biogradlija says:

    Mnogi imaju mitove,ali hrvati su najveći mitomani na Balkanu.Oni su sve svoje države i sve svoje kraljeve od tzv. kralja tomislava pa nadalje izmislili.Izmislili su čak i izmišljeno krunjenje izmišljenog kralja tomislava na Duvanjskom polju.Pa kod tolikog izmišljanja imaju pravo i Bošnjaci ako i jesu izmišljena nacija na nekakav svoj mit.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *