Југ Радивојевић: Површно време истањило стрпљење

Jug Radivojević: Površno vreme istanjilo strpljenje

3 jula 2017

DOK na sceni Pozorišta na Terazijama teku poslednje probe pre letnje pauze za veliki mjuzikl „Fantom iz opere“, Jug Radivojević se sprema na put u Kinu – njegova predstava „Dama s kamelijama“ Narodnog pozorišta ovih dana učestvovaće na Internacionalnom teatarskom festivalu u Pekingu, a potom gostovati i u Šangaju. Poznati reditelj stiže na sve strane (sa više od sto postavljenih predstava), nedavno se pojavio i njegov filmski prvenac „Zona Zamfirova 2“, a odskora je i član Upravnog odbora FK Crvena zvezda. Uvek sa osmehom, ležeran i bez posebne pompe, ide iz zadatka u zadatak. Tako odlazi i na gostovanje u ovu daleku zemlju…

– Pre godinu dana u Beogradu je boravila delegacija kineskog Ministarstva kulture koja je pregledala repertoar nacionalnog teatra i odabrala moju predstavu u ozbiljnoj dramskoj konkurenciji ove kuće – objašnjava Radivojević. – Došli su ljudi neopterećeni lokalnim rejtingom i odlučili se za nešto što im se učinilo interesantnim.

* Da li je ovo najdalje putovanje jedne vaše predstave?

– Bilo ih je još, pogotovo na sceni „Pinokija“. Gostovale su u Indiji, Kanadi, SAD. Inače, „Dama s kamelijama“ imaće tri izvođenja na festivalu u Pekingu, a onda se neplanirano seli u Šangaj, gde će se pred publikom pojaviti dva puta. Svakako da je opšte poznat Dimin naslov uticao na intersovanje domaćina. Inače, umesto Miloša Bikovića, koji zbog velikih obaveza nije mogao da igra u predstavi, krajem sezone „uskočio“ je u njegovu ulogu mladi Joakim Tasić. Darovit glumac, neobične pojave.

* Posle mjuzikl hitova „Producenti“ i “ Mama mia“, na scenu Pozorišta na Terazijama postavljate i čuvenog „Fantoma iz opere“.

– Uz „Mačke“, ovo je najpoznatiji Veberov mjuzikl. Ali i najzahtevniji u istoriji žanra i našeg teatra. U njemu je devedeset odsto pevačke strukture, i po svom gabaritu već je veliki zahvat. Partiture su uglavnom pisane za tenore i soprane. U predstavi učestvuje do sada najbrojniji orkestar Terazija. To je veliki ep o ljubavi u kome jedan čovek smogne snage da ženu koju toliko voli prepusti drugom čoveku jer smatra da će njen život biti bolji s njim. Glavni junak je odmalena obeležen, pola lica mu je unakaženo, i maskom krije svoj nedostatak. U njemu traje borba sa samim sobom, borba dobra i zla.

* Priča o ljubavnom trouglu, odricanju i žrtvovanju junaka, koji zbog fizičkog nedostatka prepušta voljenu suparniku, pojavljuje se i u drugim poznatim delima…

– Sličan je slučaj i sa Siranom de Beržerakom, pričom „Lepotica i zver“ ili „Zvonarom Bogorodičine crkve“. Izbor između duhovne i fizičke lepote uvek je interesantna tema za tumačenje, kao i dilema šta je prava lepota. Sadašnje vreme opterećeno je spoljnim izgledom, pa bi se danas Fantom verovatno podvrgao nekoj plastičnoj operaciji. Pitanje je da li bi saniranjem fizičkog nedostatka bio u prilici da spozna snagu unutrašnje lepote u sebi. Spoljni nedostatak okrenuo je njegov pogled ka unutra, onom najdubljem, najduhovnijem i najlepšem u sebi. Ljubav ga je oplemenila, pročistila i promenila.

* Savremeno doba, više nego ikada, okrenuto je ka spolja?

– Instant vreme stvara površno društvo. U toj površnosti nema se strpljenja za sledeći korak, reaguje se samo na ono trenutno, bukvalno i lako prepoznatljivo. Ljudi su sve manje posvećeni jedni drugima, bez suštinske želje da se upoznaju. Zato i dominira fizički izgled u raznim izborima, bez želje da se bilo šta otkrije i plasira kao drugi kvalitet.

* Vaš otac je bio čovek s najdužim upravničkim stažom, proveo je gotovo četiri decenije na čelu vranjskog teatra. Da li ste razmišljali o tome da se i vi okušate na sličnoj funkciji?

– Rastao sam uz oca koji je toliko dugo radio jedan težak i važan posao u maloj sredini. Od amaterskog pozorišta uspeo je da napravi profesionalno, da podstakne mnoge mlade ljude da upisuju umetničke akademije. Za te četiri decenije prolazio je kroz česte promene vlasti, a okolnosti za stvaranje nikada nisu bile idealne. Veoma je teško voditi teatar… Često kritikujemo uprave pozorišta, ipak, ja imam razumevanja za tu kompleksnu funciju. Daleko je komotnije biti reditelj nego upravnik.

* I kreirati repertoar, a s njim i sliku jednog doba?

– Možda je danas mesto umetničkog direktora i odgovornije od funkcije čelnog čoveka kuće. Jer, kreiranje repertoara je lična karta naše pozorišne kulture i duha naroda. Nažalost, često se upada u zamku zbog koje repertoari počinju da liče na serijski program u kome dominiraju slične estetike. Mislim da nam je potrebna ponuda za širi spektar publike.

* Koja je trenutno dominantna estetika u teatru?

– Ako ne pravite društveno angažovano pozorište u dnevnom, plakatskom i banalnom smislu – kao da ne stvarate relevantan teatar. Verujem da takvo pozorište ne može ići u korak s medijima koji svakodnevno dobijaju bitku u toj utakmici. Društveno angažovano je i ono pozorište koje progovara o porodičnim odnosima, ljudskoj egzistenciji, svim dilemama koje nosimo u sebi. To su za mene daleko važnije teme od činjenice da li ćemo u nekom rediteljskom čitanju prepoznati konkretne političke ličnosti. Šta je danas hrabrost u pozorištu, kad je već sve viđeno i dozvoljeno? Ogromna je odgovornost ljudi koji kreiraju pozorišnu estetiku. Među njima je i grupa koja grubo selektira samo tu vrstu teatra i tako utiče na mlade, tek svršene reditelje. Oni postaju povodljivi, smatrajući da ukoliko se ne uklope u taj imperativ, nemaju šanse.

* Pripadate grupi beogradskih reditelja (Darjan Mihajlović, Gorčin Stojanović, Goran Šušljik, Boban Skerlić) koja je postavila neke značajne predstave na Kosovu.

– Svi umetnici se rado odazivaju da rade na Kosovu. Iz tamošnjeg teatra potekla je sjajna ideja da se po enklavama igra čak i za jednog gledaoca, što pokazuje da smo sačuvali humanost, solidarnost i plemenitost. Inače, tri sezone (1996 – 1999), radio sam u srpskoj Drami prištinskog Narodnog pozorišta, u vreme dok je Radoslav Stojanović fantastično vodio ovu kuću. Bio sam i jedan od prvih reditelja „povratnika“ koji je u izmeštenom NP u Kosovskoj Mitrovici nastavio saradnju s Mihizovim „Kraljevićem Markom“. U gotovo privatnom angažmanu, jer smo probali po kućama… Režirao sam ukupno šest predstava. To doživljavam veoma emotivno. Moji roditelji su sa Kosova, a njihovi preci iz sela Sredske kod Prizrena.

 

SUDBONOSNI BORA

KAO dvogodišnjak, zaigrali ste u „Tašani“, a u „Koštani“ upoznali vašu današnju suprugu glumicu Milenu Vasić. Bora Stanković vam je tako obeležio život, ne samo karijeru.

– Puno sam ga radio, gotovo „potrošio“ opus: dva puta „Koštanu“, „Tašanu“, „Jovču“, „Gazda Mladena“. Naravno da postoji još štiva koje vapi za dramatizacijom, poput „Nečiste krvi“ ili kratkih priča „Božji ljudi“. Kroz pozorište, film i TV vraćaću se stalno Bori, jer on je pisac kojeg najviše volim i čije delo najbolje poznajem.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *