Југ Радивојевић: Површно време истањило стрпљење

Југ Радивојевић: Површно време истањило стрпљење

3 јула 2017

ДОК на сцени Позоришта на Теразијама теку последње пробе пре летње паузе за велики мјузикл „Фантом из опере“, Југ Радивојевић се спрема на пут у Кину – његова представа „Дама с камелијама“ Народног позоришта ових дана учествоваће на Интернационалном театарском фестивалу у Пекингу, а потом гостовати и у Шангају. Познати редитељ стиже на све стране (са више од сто постављених представа), недавно се појавио и његов филмски првенац „Зона Замфирова 2“, а одскора је и члан Управног одбора ФК Црвена звезда. Увек са осмехом, лежеран и без посебне помпе, иде из задатка у задатак. Тако одлази и на гостовање у ову далеку земљу…

– Пре годину дана у Београду је боравила делегација кинеског Министарства културе која је прегледала репертоар националног театра и одабрала моју представу у озбиљној драмској конкуренцији ове куће – објашњава Радивојевић. – Дошли су људи неоптерећени локалним рејтингом и одлучили се за нешто што им се учинило интересантним.

* Да ли је ово најдаље путовање једне ваше представе?

– Било их је још, поготово на сцени „Пинокија“. Гостовале су у Индији, Канади, САД. Иначе, „Дама с камелијама“ имаће три извођења на фестивалу у Пекингу, а онда се непланирано сели у Шангај, где ће се пред публиком појавити два пута. Свакако да је опште познат Димин наслов утицао на интерсовање домаћина. Иначе, уместо Милоша Биковића, који због великих обавеза није могао да игра у представи, крајем сезоне „ускочио“ је у његову улогу млади Јоаким Тасић. Даровит глумац, необичне појаве.

* После мјузикл хитова „Продуценти“ и “ Мама миа“, на сцену Позоришта на Теразијама постављате и чувеног „Фантома из опере“.

– Уз „Мачке“, ово је најпознатији Веберов мјузикл. Али и најзахтевнији у историји жанра и нашег театра. У њему је деведесет одсто певачке структуре, и по свом габариту већ је велики захват. Партитуре су углавном писане за теноре и сопране. У представи учествује до сада најбројнији оркестар Теразија. То је велики еп о љубави у коме један човек смогне снаге да жену коју толико воли препусти другом човеку јер сматра да ће њен живот бити бољи с њим. Главни јунак је одмалена обележен, пола лица му је унакажено, и маском крије свој недостатак. У њему траје борба са самим собом, борба добра и зла.

* Прича о љубавном троуглу, одрицању и жртвовању јунака, који због физичког недостатка препушта вољену супарнику, појављује се и у другим познатим делима…

– Сличан је случај и са Сираном де Бержераком, причом „Лепотица и звер“ или „Звонаром Богородичине цркве“. Избор између духовне и физичке лепоте увек је интересантна тема за тумачење, као и дилема шта је права лепота. Садашње време оптерећено је спољним изгледом, па би се данас Фантом вероватно подвргао некој пластичној операцији. Питање је да ли би санирањем физичког недостатка био у прилици да спозна снагу унутрашње лепоте у себи. Спољни недостатак окренуо је његов поглед ка унутра, оном најдубљем, најдуховнијем и најлепшем у себи. Љубав га је оплеменила, прочистила и променила.

* Савремено доба, више него икада, окренуто је ка споља?

– Инстант време ствара површно друштво. У тој површности нема се стрпљења за следећи корак, реагује се само на оно тренутно, буквално и лако препознатљиво. Људи су све мање посвећени једни другима, без суштинске жеље да се упознају. Зато и доминира физички изглед у разним изборима, без жеље да се било шта открије и пласира као други квалитет.

* Ваш отац је био човек с најдужим управничким стажом, провео је готово четири деценије на челу врањског театра. Да ли сте размишљали о томе да се и ви окушате на сличној функцији?

– Растао сам уз оца који је толико дуго радио један тежак и важан посао у малој средини. Од аматерског позоришта успео је да направи професионално, да подстакне многе младе људе да уписују уметничке академије. За те четири деценије пролазио је кроз честе промене власти, а околности за стварање никада нису биле идеалне. Веома је тешко водити театар… Често критикујемо управе позоришта, ипак, ја имам разумевања за ту комплексну фунцију. Далеко је комотније бити редитељ него управник.

* И креирати репертоар, а с њим и слику једног доба?

– Можда је данас место уметничког директора и одговорније од функције челног човека куће. Јер, креирање репертоара је лична карта наше позоришне културе и духа народа. Нажалост, често се упада у замку због које репертоари почињу да личе на серијски програм у коме доминирају сличне естетике. Мислим да нам је потребна понуда за шири спектар публике.

* Која је тренутно доминантна естетика у театру?

– Ако не правите друштвено ангажовано позориште у дневном, плакатском и баналном смислу – као да не стварате релевантан театар. Верујем да такво позориште не може ићи у корак с медијима који свакодневно добијају битку у тој утакмици. Друштвено ангажовано је и оно позориште које проговара о породичним односима, људској егзистенцији, свим дилемама које носимо у себи. То су за мене далеко важније теме од чињенице да ли ћемо у неком редитељском читању препознати конкретне политичке личности. Шта је данас храброст у позоришту, кад је већ све виђено и дозвољено? Огромна је одговорност људи који креирају позоришну естетику. Међу њима је и група која грубо селектира само ту врсту театра и тако утиче на младе, тек свршене редитеље. Они постају поводљиви, сматрајући да уколико се не уклопе у тај императив, немају шансе.

* Припадате групи београдских редитеља (Дарјан Михајловић, Горчин Стојановић, Горан Шушљик, Бобан Скерлић) која је поставила неке значајне представе на Косову.

– Сви уметници се радо одазивају да раде на Косову. Из тамошњег театра потекла је сјајна идеја да се по енклавама игра чак и за једног гледаоца, што показује да смо сачували хуманост, солидарност и племенитост. Иначе, три сезоне (1996 – 1999), радио сам у српској Драми приштинског Народног позоришта, у време док је Радослав Стојановић фантастично водио ову кућу. Био сам и један од првих редитеља „повратника“ који је у измештеном НП у Косовској Митровици наставио сарадњу с Михизовим „Краљевићем Марком“. У готово приватном ангажману, јер смо пробали по кућама… Режирао сам укупно шест представа. То доживљавам веома емотивно. Моји родитељи су са Косова, а њихови преци из села Средске код Призрена.

 

СУДБОНОСНИ БОРА

КАО двогодишњак, заиграли сте у „Ташани“, а у „Коштани“ упознали вашу данашњу супругу глумицу Милену Васић. Бора Станковић вам је тако обележио живот, не само каријеру.

– Пуно сам га радио, готово „потрошио“ опус: два пута „Коштану“, „Ташану“, „Јовчу“, „Газда Младена“. Наравно да постоји још штива које вапи за драматизацијом, попут „Нечисте крви“ или кратких прича „Божји људи“. Кроз позориште, филм и ТВ враћаћу се стално Бори, јер он је писац којег највише волим и чије дело најбоље познајем.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u