Kad izdajnici postanu heroji

Kad izdajnici postanu heroji

2 jula 2014

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Prošle godine, u skladu sa politikom nove desne Vlade u Južnoj Koreji, tamošnja kinematografija kritikovana je zbog nekoliko filmova koji su prikazivali severnokorejske agente kao heroje, čak su ih u pojedinim naslovima igrale najveće mlade zvezde. Naravno, odnos između Južne i Severne Koreje je vrlo specifičan zbog toga što je narativ o „ujedinjenju“ vrlo prisutan. Samim tim, južnokorejski filmovi uvek prave diferencijaciju između severnokorejskih junaka, koji su žrtve, i drugih, koji su zločinci. Štaviše, ta podela ume da bude još suptilnija – naime, u južnokorejskom filmu moguće je sresti lik „severnjaka idealiste“ nasuprot njegovom antiopodu „severnjaku oportunisti“ iako se „idealizam“ vezuje za specifičnu lokalnu formu staljinizma. Otud, postavlja se pitanje zašto je ovih nekoliko filmova izazvalo reakciju režimske javnosti?

Osnovni razlog je to što su u ovim filmovima infiltrirani „časni“ agenti severnokorejske tajne službe u interakciji sa južnokorejskim građanima pokazali neiskvarenost i osećaj časti i solidarnosti svojstven komunizmu, koji su oni u kapitalizmu izgubili.Sličnu postavku ima i izvanredna televizijska serija Amerikanci. Po modelu Sopranosa, ova serija govori o ljudima koji, uprkos svom surovom i nelegalnom poslu, i dalje ne mogu da pobegnu od porodičnih problema sa kojima se svako može identifikovati koliko god „običan“ život vodio. U ovoj priči o paru sovjetskih tajnih agenata koji su tokom šezdesetih infiltrirani u Ameriku da dejstvuju pod krinkom „običnih građana iz srednje klase“ nastanjenih u predgrađu akcenat je na špijunskim intrigama i trilerskim situacijama, ali, kako serija odmiče, tako se sve više profiliše i njihovo sve žešće socijalističko gađenje nad američkim konzumerizmom i verskim fundamentalizmom.

FILM O KUKLINSKOM

Dakle, Amerikanci poput prošlogodišnjih južnokorejskih filmova koriste likove „izdajnika“, „petokolonaša“ i „ubačenih elemenata“ kako bi preispitali kontradikcije društva u kome nastaju. Naravno, ima i obrnutih primera, poput nagrađene serije Domovina, koje istu tu temu koriste za produbljivanje jaza među kulturama, zagrevanje političke atmosfere i reafirmaciju etničkih predrasuda. No nesumnjivo je prisutan talas preispitivanja vlastitih vrednosti iz vizure „neprijatelja“.

U isto vreme, iz Poljske dolazi film o Rišardu Kuklinskom, na Zapadu distribuiran pod naslovom Džek Strong, što je bilo šifrovano ime ovog izdajnika u američkoj službi. Slučaj Rišarda Kuklinskog je svojevrsna preteča Edvarda Snoudena ako je verovati reditelju filma Vladislavu Pasikovskom – on je naime prepoznao ofanzivne planove Varšavskog pakta pod vođstvom maršala Kulikova, jastreba u sovjetskim redovima, i predao ih Zapadu. A potom se angažovao i u vezi sa pobunom Solidarnosti.

Međutim, sam slučaj Kuklinskog je daleko složeniji od onoga što je Pasikovski pokazao jer se opredelio da prikaže ovog izdajnika kao heroja Hladnog rata. Poređenje sa Bondom bi bilo netačno i neprecizno, ipak je reč o filmu nadahnutom istinitim događajima, ali je Pasikovski učinio dosta da Kuklinskog prikaže kao veštog „hladnog ratnika“, svakako plićeg od Le Kareovih kreacija, čime stvara redak primer filma u kome jedna država predstavlja čoveka koji ju je izdao kao heroja.

Kad u kontekstu filma kažem „država“, onda pre svega mislim na opštu „etatističku“ atmosferu koju stvara Pasikovski, nastupajući iz pozicije reditelja koji formuliše „zvanični narativ“ i sagledava slučaj iz „državotvornog ugla“. Uostalom, film je pomogla i poljska država kroz svoj filmski centar.

Ekscesi sličnog tipa su se ponekad igrom slučaja dešavali za vreme Hladnog rata, ali u nekim krajnje marginalnim slučajevima. Recimo, Čehoslovaci su tokom šezdesetih prodali zapadnim distributerima jedan svoj film u kome se varšavski bezbednjaci bave ubačenom zapadnom agenturom, da bi kroz relativno male montažne intervencije, taj film bio eksploatisan na Zapadu kao priča o ubacivanju njihovih agenata na Istok. U slučaju tog filma Jindriha Polaka očigledno je da struktura nije bila dovoljno čvrsta u pogledu definisanja glavnih junaka, previše se bavio „negativcima sa Zapada“ a premalo češkim agentima i lako je bilo pretvoriti glavnog negativca u heroja kroz male intervencije u montaži i nahsinhronizaciji.

KOLONIZOVANE KULTURE

Olako bismo mogli objasniti apsurd oko Kuklinskog time što je poljska politička paradigma do te mere izmenjena da je neko ko je pre trideset godina osuđen na smrt sada tretiran kao heroj. Međutim, nije baš tako. Naime, ni Leh Valensa nije želeo da pomiluje Kuklinskog, samo mu je smanjena kazna, a njegova puna rehabilitacija je učinjena tek kada je postala uslov za prijem Poljske u NATO. U periodu najveće antikomunističke histerije, posle pada Berlinskog zida, više Poljaka je smatralo Kuklinskog izdajnikom nego patriotom.

Jedan od glavnih navodnih motiva izdaje Rišarda Kuklinskog bila je dominacija Varšavskog pakta nad Poljskog, njenom armijom i suverenitetom. Na kraju je Kuklinski završio kao moneta za potkusurivanje prilikom prijema Poljske u drugi vojni savez, a Zbignjev Bžežinski ga je proglasio „prvim poljskim oficirom u NATO“.

Ta dramska ironija da je jednog oficira motivisala submisivnost vlastite države supranacionalnom vojnom savezu da je izda kako bi ona na kraju završila u drugoj alijansi sličnih ambicija i odnosa prema suverenitetu, izmiče Pasikovskom. Zato je njegov Džek Strong inferiorano rad u odnosu na Amerikance ili nove južnokorejske filmove i biće upamćen kao redak primer dela nacionalne kinematografije u kome se glorifikuje izdajnik.

Uprkos otporu poljske levice, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se mišljenje građana polako okreće u korist Kuklinskog, pa je verovatno i ovaj film deo šireg projekta senzbilizacije građanstva.

Rečju, poslednjih nekoliko godina živimo u epohi u kojoj izdajnici postaju heroji, jednim velikim delom zato što se menjaju odnosi prema suverenitetu i nacionalnim interesima. Međutim, dok je u sofisticiranijim popularnim kulturama oni javljaju kao „manjina“ kroz čiju se prizmu sagledavaju društvene kontradikcije, u „kolonizovanim kulturama“ Istočne Evrope, koje u tom domenu još uvek jedva dobacuju do nivoa zapadnog bofla, oni postaju heroji kako bi se ozvaničili novi politički horizonti.

Situacija na terenu je još složenija sa ličnostima kao što Čelzi Mening i Edvard Snouden koji su uspeli da istovremeno budu i izdajnici i patriote. Međutim, pošto su obojica imali veze sa jedinom supersilom, i njihova sudbina i status imaju šire globalne implikacije, pa samim tim dobročinstvo izdaje preteže nad njenom krivicom. Kuklinski je, uprkos svim kontroverzama, imao potencijala da bude produbljen kao lik do tih dimenzija ali se Pasikovski držao jednostavnih hladnoratovskih odgovora.Južnokorejski primer, međutim, pokazuje da i u naizgled najjednostavnijoj situaciji, kada se na suprotnim stranama nađu jedna od najzatvorenijih i najskromnijih država i jedna od najrazvijenijih i tehnološki najnaprednijih, jednostavnog odgovora nema i da je u savremenom svetu sve teže prepoznati pravog heroja.

(Stari kadar)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *