Убиство Зорана Ђинђића – Чеда Јовановић, Борис Тадић, Зоран Живковић и остали кораћи

Ubistvo Zorana Đinđića – Čeda Jovanović, Boris Tadić, Zoran Živković i ostali koraći

14 marta 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Džaba 12-godišnji udarnički rad srpskih medija, džaba toliki epigoni koji se jednako otimaju za političku ostavštinu, džaba što je Zoran Điđić jedina žrtva koju je ikad prinela „reformska“ Srbija – ne računajući građane i zemlju jer je to sasvim druga priča – tek, mit o ubijenom premijeru nikad pre nije izgledao toliko neubedljivo kao ove nedelje, o godišnjici njegove smrti. Naravno, sam Đinđić – ono što je bio i značio za života – za tu bledu sliku potpuno je nevin, taman onoliko koliko je bio nevin i za stvaranje mitskog narativa, kojim se više od decenije vladalo Srbijom.

Razlog te devalvacije prozaično je jasan: naše mesto u političkoj mitologiji samo delom temelji se na našem mitološkom potencijalu. Stvar, po pravilu, više zavisi od sposobnosti naših epigona da kreiraju mit, tehničke i mitotvoračke. Kao i prethodnih godina, Đinđićevi epigoni tehnički nisu manjkali: mediji su se utrkivali ko će više prostora posvetiti osvežavanju mita, cela infrastruktura radila je rutinski besprekorno. Problem je, međutim, bio u nečem drugom: Latinka Perović, Bojan Pajtić, Zoran Živković, Boris Tadić i Čeda Jovanović i ostali koraći, koji su 12. marta obišli sve televizije govoreći o Đinđiću, konačno i neopozivo izgubili su svaku mitotvoračku sposobnost u javnoj svesti. Zašto?

2.

Đinđićeva mitska priča gubila je svoju snagu onako kako je Srbija pod njegovim epigonima propadala i kako su oni samim tim gubili društveni kredibilitet. Ne, niko im se nije suprotstavio, niko ih nije istisnuo, niti došao umesto njih (za Vučića bi se pre mogo reći da im se pridružio). Sve što im je bilo na raspolaganju u zlatnim danima tog mita na raspolaganju im je i danas. Ali, taman kad su lideri današnjih bankrotiranih frakcija DS uspeli da ubede javnost da su svi oni bili najbolji Đinđićevi prijatelji, taman kad su svi ovdašnji kreatori ološ-ekonomije ispričali kako su sve što znaju „naučili od Zorana“, njihov učinak u javnoj svesti Srbije postao je toliko nedvosmislen da su ta „prijateljstva“ i ta „učenja od najboljih“ danas odsekla krila mitu o Đinđiću i postala olovo na njemu.

Ni kredibilitet srpskih prozapadnih medija više nije mitotvorački. Zato je ove godine, za razliku od prethodnih, održavanje mita bilo bazirano na pitanju kako bi Srbija izgledala da je Đinđić preživeo. Na imbecilno pitanje, sledili su imbecilni odgovori – Srbija bi bila bolja, bogatija, uređenija, možda bi čak i Đinđićevi epigoni bili manji lopovi i petokolonaši da je on poživeo. Naravno, Srbija bi bila ista kakva je danas, ali to nije najvažnije. Radi se o tome da to budalasto pitanje pokazuje kako taj mit nema više onu raniju ideološku pokretačku snagu, ne mobiliše, čak više ne može da služi ni kao pokriće za svakojaka nepočinstva koja su činili epigoni. Mit o Đinđiću danas je postao opravdanje, izgovor političke i medijske klase kojim one pokušavaju da objasne svima već sasvim očigledne i nesporne rezultate svoje vladavine. Taman onako kao što je svojevremeno Boža Đelić objasnio da su „reforme“ u Srbiji dale tako bedan rezultat zato što je ubijen Đinđić, a ne zato da bi on mogao da se obogati. Šta to znači?

Znači da ta politička klasa i medijska ološ-elita više nisu u stanju da stvore i održavaju mit, da više nemaju moć da artikulišu bilo kakvu pozitivnu vrednost, makar i lažnu, i da njihova energija još samo ima moć da diskredituje one koji njihove vrednosti i dostignuća osporavaju.

995346-23.

Ta činjenica više nama nikakve veze sa Đinđićem, ali je veoma jasna dijagnoza srpskog društva. Tamo gde politička klasa i elite više nisu u stanju da u javnoj svesti kreiraju pozitivnu vrednost, pa ni lažnu vrednost, društvo iz svoje duboke krize ne može da izađe drugačije nego intenziviranjem rđavog procesa i doticanjem dna. A to znači da će sve što je danas teško morati da bude još teže; sve što je neizdrživo biće pakleno; ono što je nezamislivo postaće izgledno.

Neće u Srbiji biti diktature, koliko god se liberalni pokvarenjaci i desni glupaci danas približavali među sobom na toj tezi. Ne biva diktature u zemlji u kojoj premijer da intervju za strane novine, koji ovde prenese državna agencija sa naslovom Vučić: Tražim alternativu ruskom gasu, a ne Evropskoj uniji, a da u originalu (vidi ovde) ni te rečenice ni tog smisla o ruskom gasu nema nigde. A nije to nekakvo obično pitanje na kome se greši iz nehata, već stvar na kojoj se danas, moguće, gube glave, države i narodi.

Naravno, vlast kojoj podmeću njeni mediji ne treba amnestirati odgovornosti. Jer ta stvar dešava se zbog toga što danas jedini sistem koji u Srbiji funkcioniše jeste onaj koji su postavili zapadni stranci i koji je usmeren ka totalnoj destrukciji Srbije. Kada se vlast toj destrukciji ne odupre, verujući da nema resurse, nego joj se, štaviše, pridruži, ne gradeći nikakav kontrasistem, tada ona čini neoprostiv greh – ona postaje deo aparata za širenje beznađa, ona ubija i najelementarniji narodni nagon za samoodržanjem.

4.

I zato, ako je do sada bilo pitanje hoće li srpska vlada zbog novog Južnog toka kapitulirati pred Zapadom ili će biti žestoko napadnuta od istog tog Zapada, Srbija je danas u takvom stanju da se prvo i drugo više ne isključuju. Sasvim lako se može zamisliti da kapituliraju i budu napadnuti, istovremeno. U zemlji gde je sve političke mitove nasledio politički atavizam, gde državna agencija, koju finasira vlada, ima veći strah od toga da izneveri strance nego od toga da lažira intervju premijera i gde jedan deo nacionalne elite veruje da će sve biti dobro samo da ode ova vlast, a drugi da će sve propasti ako ona padne, gubi se sam smisao političkog i najizglednijim se čine najgori scenariji.

5.

Dok elite više nisu u stanju da stvaraju političke mitove, reklo bi se da sa duboke margine u glavni tok postepeno ulazi jedan novi narativ. Kao da je Srbija – koja je Slobodana Miloševića oduvala u zamenu za nešto što je ličilo na novi početak – vremenom najpre prestala da govori loše o njemu, da bi potom ćutala, dok danas sve glasnije sa nostalgijom i ponosom progovara o vremenu kad je pružala otpor.

Kao što onaj „reformski“ mit nije imao mnogo veze sa Đinđićem, tako su i ovaj u nastajanju o Miloševiću mnogo više formirali njegovi naslednici nego on sam. U prvom slučaju naslednici su formirali mit odozgo da bi uz njegovu pomoć lakše vladali; u drugom mit nastaje odozdo, u narodu, koji oseća i razumeva političke bilanse i izbore Miloševićevih katastrofalnih naslednika.

Vezali ga za Miloševića ili ne, brzina kojom će se razvijati taj mit o otporu možda je poslednje što Srbiju danas deli od potpunog haosa i bezglavog krvoprolića.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *