Kad se podvuče crta

Kad se podvuče crta

8 avgusta 2013

cedomir-anticPiše: Čedomir Antić

Sadašnja politička situacija neminovno nas suočava sa nekoliko paradoksa. Vlada se rekonstruiše na inicijativu vladajućih stranaka, iako su svi oni od reda bili složni u pohvalama dosadašnjeg rada. „Najbolji kabinet u istoriji” srpskog naroda i šire, imao je potrebu za plastičnom operacijom posle četvrtine predviđenog života. Činilo se da će promene biti kozmetičke: sport, kultura, odbrana (zbog skromnosti), poljoprivreda („ne zbog aflatoksina”)… Manjim partnerima ta je kozmetika mogla da oduzme polovinu snage i mnoge povoljnosti potekle do narodne volje iskazane maja 2012. Ipak, egzekucijom URS Dinkića, jedna matine-komedija pretvorila se u večernju dramu. Trijumvirat je pretvoren u savladarstvo. Maske su pale, a rukavice skinute. Bolni gubici u SPS-u, obaranje ikona koje je okačio ostavljeni ali neprežaljeni Milošević i cekaovskih oligarha, relativizovano je nadom u ministarstva oslobođena od bivših eksperata. Planirana Vučićeva propoved na gori, postala je tako ples hanibala. Nije reč o neophodnom subjektivnom spinu potrebnom da se prikriju objektivni nedostaci. Umesto liftinga vlada je dobila novi identitet.

Da li je ova prva vlada posle 2001. bez reformističkih stranaka izvornog DOS-a (izuzmimo Ljajićev SDPS), označila i kraj reformske tranzicije? Posle trinaest godina, donošenja novog ustava, više stotina reformskih zakona, manje ili više nekonzistentne reformske košave, prolaska četrdesetak milijardi evra privatizacionog, kreditnog, donacijskog, ispranog stranog i tajkunskog novca, privatizacije većine državnih/društvenih preduzeća… građanima Srbije se verovatno čini da su na početku. Prosečni Srbin nije siguran da mu je bilo šta od onog što se dogodilo tokom proteklih četvrt stoleća bilo potrebno. Mnogi ga uveravaju da su za sve zaslužni lokalni fašisti ili izdajnici (u zavisnosti ko ga uverava), a da kraj Hladnog rata i bankrot Brozove države-samoubice nije imao veze sa njenim tužnim krajem. I dok je malobrojna iskrena desnica sva nezadovoljstva svela na nemoguću odbranu odavno izgubljenog Kosova i Metohije, evrolevica je odavno načisto da je tu nešto trajno loše sa narodom koji ih ne zaslužuje. Reformisti u Srbiji su tvrdili da je izbor: Đinđić ili Milošević (Labus je o tome govorio pred ostavku 2006, kada su oba ova politička simbola bila u istoriji; Jovanović danas o tome misli pod vatrom AlKaide na pakistanskom gorju; a Vesna Pešić se na osnovu toga opredelila za hevi-Nikolića umesto lajt-Tadića). Tadić i Dinkić su izabrali Dačića. To je bila srpska tranzicija. Završena je kada je Dačić obojicu poslao u opoziciju, a možda i u političku prošlost. No, sada umesto restauracije Miloševićevog režima, kome su razne propagandne službe velikih sila pripisale ideologiju i program, imamo (ne)očekivano prilagođavanje SNS-a i SPS-anovom dominantnom obrascu. Kao što je iznenadno koketiranje Miloševića sa demokratijom i patriotizmom 1988. (umesto obnove titoizma), trajno urušilo srpsku opoziciju, tako je sadašnja vlada proširila svoju državu okupiravši „drugu Srbiju”. Od progutanih se niko ne ljuti, jer „druga Srbija” je „osmi putnik”. Predator koji se rađa iz žrtve. Dok novopronađeni evropejci eksploatišu vlast u Srbiji, sve se nadajući da će je uvesti u EU i postati novi Milo Đukanović i Svetozar Marović, postavlja se pitanje zašto bi ih neko podržavao i finansirao nakon što dovrše posao za koji su, kad uzmemo u obzir zbunjenu a tvrdoglavu narodnu većinu bili neophodni? Uništili su opasnost sa desnice za stvaranje zundhauzenovske (Holm Zindhauzen, nemački istoričar) dezinfikovane prirodne Srbije. Druga Srbija, međutim, ima svoje logične i odavno poznate političke vođe.

Tranzicija je tako ostala iza nas. Reformisti i legalisti su bili podjednako neodlučni, neprincipijelni, sputani jugoslovenskim, kosovskim i briselskim himerama, okrenuti destruktivnoj privatizaciji, sprovođenju reformi koje su bile neizbežne i odlaganju onih najvažnijih: poreskog sistema, sudstva, penzionog sistema i sprovođenju antimonopolskih zakona. Posle trinaest godina može se reći da nismo mnogo više grešili od Bugara i Albanaca, ali nismo ni mnogo naučili iz grešaka drugih. Nismo prihvatili specifičnost naše situacije. Nismo baš ni imali sreće. Zakasnili smo sa reformama naletevši u njihovom jeku na najveću ekonomsku krizu stoleća i sistemsku krizu bezalternativne EU.

Budućnost po definiciji nosi nadu. Da bi nada bila realna potrebni su svest o problemima, program za rešavanje, odlučnost, spremnost elite na žrtvu. Sveti političari nisu deo rešenja, uprkos otužnoj činjenici da su naši birači tako beznadežno politički zaljubljivi i promiskuitetni.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *