Кад заборавиш ЈУЛ

Kad zaboraviš JUL

15 juna 2015

Muharem Bazdulj 345Piše: Muharem Bazdulj

Postoji jedna karakteristika ovdašnjeg mentaliteta o kojoj se često razglaba u različitoj publicističkoj literaturi, kao i u kafanskim i uličnim razgovorima, a koju bismo mogli prozvati „negativnom selekcijom”. Svi smo hiljadu puta čuli za takve priče: univerzitetski profesor pri izboru asistenta ne bira najboljeg studenta i kandidata jer se boji da će ovaj u skorije vreme da zaseni njegovu naučnu zvezdu i pomrači mu harizmu i slavu pa bira poltrona i mediokriteta, i tako dalje, i tome slično. Takva „posle mene – potop” strategija iz perspektive celog društva je pogubna. Umesto progresa i napretka obezbeđuje stagnaciju i močvaru.

Šampioni takve strategije po pravilu su političari. Strahujući uvek od „noža u leđa”, od „guje u nedrima”, okružuju se nesposobnim poslušnicima, pa je njihovim strankama, kad iz ovog ili onog razloga izgube dugogodišnjeg predsednika, gotovo garantovana marginalizacija. U javnosti je već notirano da je jedan od retkih izuzetaka u ovom smislu zapravo Vojislav Šešelj. Ima mali milion njegovih negativnih osobina, ali mu se ne može osporiti veština u kadrovskoj selekciji. Uostalom, četiri formalno (a delom i neformalno) najmoćnije osobe u Srbiji danas izišle su iz njegovog šinjela: Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Maja Gojković i Jorgovanka Tabaković. Nije Šešelj, međutim, jedini stranački lider iz devedesetih koji se pokazao kao solidan kasting menadžer. Kako vreme prolazi, sve je jasnije da današnjom Srbijom, uz Šešeljeve kadrove, vladaju i kadrovi jedne kasting menadžerke koja je danas u egzilu. Mislim, naravno, na Mirjanu Marković, osnivačicu Jugoslovenske levice.

Ako četvoro pobrojanih dobro simbolišu kvalitet Šešeljevog kastinga, red je da na sličan način personifikujemo i julovski kasting čija društveno-politička težina danas, dvanaest godina nakon formalnog raspuštanja partije i više od dvadeset nakon njenog osnivanja, nije manja nego u vreme kad je ova partija bila deo vladajuće koalicije. Četiri imena se nameću sama od sebe: Aleksandar Vulin, Željko Mitrović, Zoran Čičak i Ljubiša Ristić. Te četiri priče su, naravno, različite, ali su istovremeno i komplementarne. Vulin kao aktuelni ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja te lider Pokreta socijalista u operativnom smislu najdirektnije nastavlja julovsku liniju. Vladajuća pozicija njegovog Pokreta socijalista i njega lično direktna je posledica predizborne koalicije s najjačom partijom, dok im je samostalna snaga unutar biračkog tela zanemariva. Željko Mitrović i Zoran Čičak nisu direktno politički angažovani, ali su obojica snažno prisutni u javnosti. Obojica odgovaraju onom profilu JUL-ovih kadrova koji u jednoj frazi sugestivno opisuje sociolog Slobodan Antonić, usputno pominjući Jugoslovensku levicu u svojoj recentnoj knjizi o Miloševiću: „Poslovni ljudi, željni da se lakše dokopaju kakvog državnog monopola ili kakve uvozne-izvozne povlastice”. Mitrović je medijski magnat čija imperija je, po opštoj percepciji, unutar sfere elektronskih medija ključni propagandni servis aktuelne vlasti. Čičak je biznismen koji je pre sedam-osam godina kupio „Krušik”, a danas je predsednik „Argonauts grupe” i domen su mu „bezbednosna analitika, izrada i procena političkih rizika, predviđanja političkih procesa i profiliranja ličnosti političara”. Pojedini mediji ga predstavljaju i kao „uticajnog tviteraša” čiji su stavovi „zdravorazumski” i kritički nastrojeni prema vladavini Aleksandra Vučića. To je bilo dovoljno da ga učini liblingom jednog istaknutog serkla unutar beogradske čaršije, onog koji funkcioniše po geslu: Dobar si, bez obzira na sve, samo ako si protiv Vučića.

Naposletku dolazimo do Ljubiše Ristića, uglavnom omraženog unutar tog istog serkla, mada je nepoznato da se ovaj ikad i igde pozitivno izjasnio o Vučiću. Ristić je ovde, naravno, poseban slučaj jer je zapravo jedini čija je pozicija faktički mnogo inferiornija i marginalnija nego tokom devedesetih. Takođe, on je jedini među pobrojanima koji je ideološki i bio i ostao i Jugosloven i levičar, tako da mu nominalno i jeste bilo mesto na čelu stranke s takvim imenom, samo što suštinski ta stranka nije bila vredna tog imena jer nije bila ni zaista jugoslovenska ni zaista leva. A ipak, i takav marginalizovani Ljubiša Ristić kao figura ima snažan političko-simbolički oreol. Potvrđuje to i vest koja se mogla pročitati ovih dana o pripremama za pozorišnu predstavu „Kompleks Ristić” u režiji Olivera Frljića koja će premijerno biti izvedena u okviru ovogodišnjeg Bitefa.

Frljićeva umetnička inspiracija ovde je jasna te se predstava o Ljubiši Ristiću poetički sasvim dobro uklapa u njegov opus, da i ne govorimo o činjenici da je sam Frljić kao režiser verovatno najautentičniji naslednik ristićevski shvaćenog teatra. Premijera na Bitefu, međutim, stvara tu vrlo specifičan kontekst. Sam Frljić izjavljuje neki dan da je Ljubiša Ristić u Srbiji „jedina žrtva jedne vrste neformalne lustracije”. To je uglavnom tačno (možda bi tačnije bilo reći jedna od dve-tri žrtve, a ne baš „jedina”, ali da sada ne ulazimo u detalje), no tu neformalnu lustraciju sproveo je upravo čaršijski serkl u čijoj orbiti je i Bitef, serkl koji će svojim ljubimcima oprostiti i veća nepočinstva od onih za koja je Ljubišu Ristića i teoretski moguće optužiti.

Petnaest godina posle petog oktobra, skoro celokupna srpska javna scena, pa i kadrovi JUL-a koji na njoj igraju važne role, predstavlja egzemplarnu ilustraciju dubinske tačnosti one replike s kraja Lampeduzinog „Geparda” kako se „sve mora promeniti, da bi sve ostalo isto”. To je, čini se, i prava društvena funkcija famozne tranzicije: opstanak iste elite, uz promenu ideološkog okvira. Kad zaboraviš JUL i sve se desi i prođe, krenuće se iz početka; sve isto, samo malo gore.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. mmm says:

    Tako je, lepi Bazdulje, a poslednja recenica je zapravo prava poenta.Bravo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *