Kada se 23 miliona svede na jedinicu

Kada se 23 miliona svede na jedinicu

26 januara 2014

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Svečano uparađenim vrhovima svetske diplomatije, političarima Bliskog istoka i zastupnicima dve sukobljene strane u Siriji nije trebalo mnogo vremena da otvore rat rečima na početku mirovne konferencije u Švajcarskoj koja pruža slabašnu nadu da će se razrešiti najteža i najkrvavija kriza ovog vremena, najduži konflikt Arapskog proleća.

Oko 3.000 kilometara istočnije, pobunjenici i belosvetski islamski džihadisti u prašnjavim kamuflažnim uniformama i pripadnici regularne vojske nastavljaju pravi rat koji je posle bezmalo tri godine odneo više od 130.000 života, milione Sirijaca ostavio bez doma a polovinu 23-milionskog stanovništva kvalifikovao za hitnu humanitarnu pomoć.

Dok su Sirijci čekali vesti o sopstvenoj budućnosti, zvanična delegacija Damaska je u Montreu prenela nepokolebljiv stav: jedina budućnost vredna razgovora tiče se jedne osobe: predsednika Bašara el Asada. Sve ostalo su neprihvatljivi predlozi „terorista”.

Pod američkim pritiskom okupljena opozicija podjednako zdušno se držala stava da je jedina budućnost vredna razgovora ona – bez Asada. Sve ostalo bio bi dijalog sa čovekom koga optužuju za zločine po matrici naciste koji bi posle svega želeo da ostane na vlasti.

Delegacija režima i predstavnici opozicije koristili su haubičku artiljeriju, razmenjujući međusobne optužbe. Retko se događa da se u diplomatske pregovore usele tako precizni opisi i prikazi ubistava, osvetničkog kanibalizma, silovanja ili torture.

Pri tom su obe strane pokazale sasvim malo interesovanja za strahotnu situaciju običnih ljudi. Zanimao ih je samo Asad – kao garant opstanka režima ili kao prepreka novoj vlasti.

Dve mantre oko jednog čoveka podjednako cinično ignorišu činjenicu da je od Ženeve 1 do ovonedeljne Ženeve 2 mnogo ljudi poginulo, mnogo dece oterano u izbeglištvo, mnogo gradova dodatno razoreno.

Pošto je dugo nemo posmatrao kako se Sirija razara i raspada u nesrećnom građanskom ratu, koji je počeo kao zahtev za reformama Asadovog režima, a pretvorio se u ogorčenu borbu za vlast i sektaški sukob sunita i šiita sa snažnim primesama prodora Al Kaidine ideologije, svet je rešio da reaguje.

Dve velike sile, SAD i Rusija, od kojih svaka ima svog favorita na sirijskom bojištu, saglasile su se, istina, s jeseni 2012. na skupu u Ženevi da rešenje treba tražiti u formiranju prelazne vlade o čijem sastavu direktni akteri moraju da se saglase. Od tada ni pedalj napred.

Sam koncept tranzicione vlasti Ženeve 1 toliko je široko definisan da je jedva omogućio da se pregovarači i posrednici kroz njegovu maglu probiju do Ženeve 2.

Asad ga shvata kao način da pokrene neke liberalne reforme pod svojim tutorstvom, dok opozicija veruje da on podrazumeva da Asad mora da ode i omogući demokratski i pluralistički sistem vladavine.

Biće zato da je ovog puta jedina dobra vest sa Ženevskog jezera to što su razgovori uopšte počeli, što su se predstavnici režima u Damasku i pobunjenika prvi put našli za istim stolom. Lako je moglo da se dogodi da ni do toga ne dođe, uprkos svim pritiscima Vašingtona i Moskve.

Signalne rakete ispaljene uoči reprezentativnog okupljanja više od 40 delegacija nagovestile su jasno da rezultate ne treba očekivati.

Ne slučajno, štaviše namerno, samo koji dan pre skupa u Montreu, koji je prethodio Ženevi 2, lansiran je i kolekcijama raznih morbidnih fotografija ilustrovan izveštaj o zločinima Asadovog režima nad 11.000 zarobljenih pa pobijenih Sirijaca.

Sve je jasno: trebalo je protiv vlasti u Damasku mobilisati međunarodnu zajednicu koja, znamo, relativno lako nasedne na „izveštaje” te vrste bez obzira na to što se potom ispostavi da su bili lažni. Poput hemijskog oružja čije su nevine žrtve pripisane Asadu.

Posle ovakve propagandne pripreme terena, iz razgovora je izbačena zemlja bez koje je trajno rešenje sirijskog sukoba jednostavno nemoguće: Iran. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun je izgleda na svoju ruku pozvao Irance da dođu, ali je brzo morao da reterira jer se Vašington pobunio zbog prisustva uticajnog Asadovog saveznika iz regiona.

Najljući arapski protivnici Asada iz Zaliva ili Turske Amerikancima ne praštaju što nisu vojno intervenisali u Siriji, što su uspostavili komunikaciju sa Iranom oko spornog nuklearnog programa, što veruju da Zapad sada više zanima ograničavanje sukoba nego odlazak Asada. Duboko su razočarani što nema ništa od rata kako bi se oborio sirijski „reis”.

Posebno su na Vašington ljuti Saudijci, ogorčeni Asadovi protivnici, koji na sve načine pomažu sunitske pobunjenike u Siriji. Arabijska kraljevina, koja pretenduje da bude lider sunitskog sveta, sada zahteva rezoluciju UN koja bi tražila povlačenje svih „iračkih i libanskih šiitskih milicija” iz Sirije, upravo onih koje imaju zaštitu Teherana.

Ako prvi događaj – raport o masakru zarobljenika – može da se svrsta u taktičke igre, isključenje Irana sigurno pripada strateškim promašajima.

Teheran je eliminisan uz objašnjenje da do sada nije zvanično prihvatio odredbu Ženeve 1 po kojoj treba formirati prelaznu sirijsku vladu. Nije se s tim eksplicitno složila ni vlast u Damasku, ali očito je da Vašington nije želeo da omogući priliku za promociju nove diplomatije Islamske Republike otkako je njen predsednik Hasan Ruhani.

To što je kasnije, u Davosu, Ruhani jasno rekao da je Iran spreman da se angažuje i da smatra da u Siriji treba održati slobodne i fer izbore koje će Teheran prihvatiti, što šef iranske diplomatije poziva da svi „strani elementi” napuste Siriju kako bi njen narod mogao da odluči o sopstvenoj sudbini, ostaje zapisano kao kredit za neka buduća vremena. Iranu je mesto za svakim stolom za kojim se raspravlja o Siriji.

Ovako krnji sastav skupa dao je zamah američkom državnom sekretaru i šefu ruske diplomatije. Vašington je, barem koliko i Moskva, zabrinut zbog „građanskog rata unutargrađanskog rata”: sukoba pobunjenika sa sve snažnijim džihadistima koje Ženeva uopšte ne zanima.

Od početka godine obračun između Asadovih protivnika i islamista – koje ne zanima Asad već formiranje islamskog kalifata u Siriji – odneo je najmanje 1.000 života: više nego ubijenih pripadnika regularne armije.

No, bez obzira na zajednički interes da se spreči Al Kaida i principijelnu saglasnost da se krene u mirovne pregovore, SAD i Rusija su branili svoje klijente: Džon Keri pobunjenike, Sergej Lavrov režim u Damasku.

Tako su se sponzori približili zaraćenim stranama, dodatno zaključavajući vrata mira koja tek što su uspeli da otključaju, ne i da otvore.

Tu je onda i sva kolekcija regionalnih igrača koji su se povodom Sirije poslednje tri godine uključili u širu borbu za dominaciju koja je već obuhvatila Irak i Liban.

Toliki broj „zainteresovanih strana” i konfliktnih interesa daje za pravo skepticima. Retka dobra vest mogla bi da bude da danas mnogo manje aktera očekuje jasnu pobedu ili strahuje od pogubnog poraza.

Problem je, međutim, što tako ne misle direktno sučeljene strane. Zatamnjene perspektive mira reflektuju iznad svega balans vojne moći na terenu koji je u poslednje vreme manje-više nepromenljiv. Niko nije u stanju da pobedi. Pogubni status kvo.

Jedno je izvesno: međunarodna zajednica ne sme sebi da dopusti da čeka političko rešenje krize da bi humanitarno intervenisala. Što više vremena protiče, fizički je manje ljudi koji bi primili pomoć.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *