Какав је то добитак „заједница српских општина“

Kakav je to dobitak „zajednica srpskih opština“

19 marta 2018

Piše: Slobodan Samardžić

Mi živimo u veoma dinamičnoj političkoj praznini. Nije se stišala bura u beogradskoj izbornoj čaši vode, a podigla se povodom „zajednice srpskih opština“. Albanci, kao, neće da je dopuste, a srpski čelnici, kao, šalju retoričke salve na Prištinu i tzv. međunarodnu zajednicu.

Nešto je ipak zapelo u briselskoj dogovornoj formuli po kojoj Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova, a Kosovo treba da formira zajednicu srpskih opština (ZSO). Ne ulazeći u suštinu tzv. Prvog briselskog sporazuma, može se slobodno reći da je srpska strana tako vodila pregovore o Sporazumu i na osnovu njega, da je albanska s pravom pomislila da na kraju može proći i bez minimalne koncesije – formiranja ZSO.

Predstavnici Srbije su u ovoj stvari izabrali strategiju rapidnog survavanja. Najpre su se odrekli sopstvene pregovaračke platforme koja je trebalo da nastane na osnovu posebne skupštinske rezolucije od 13. januara 2013. Taj zaboravljeni dokument, ako ne po sadržaju, trebalo je upamtiti po tome što ga je uz većinsku koaliciju SNS-SPS prihvatila i poslanička grupa Demokratske stranke. U rezoluciji je bilo izbegnuto pitanje statusa Kosova i Metohije (dakle, nije pomenut ni njegov ustavni status u Srbiji), ali je po njoj na „političkim razgovorima“ za Srbe trebalo tražiti punu autonomiju u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj oblasti. Na pregovorima koji su brzo usledili, aprila 2013, od ovoga nije ostao ni kamen na kamenu. Štaviše, srpska delegacija predvođena Dačićem i Vučićem nije imala nikakvu pregovaračku poziciju. Razgovor se vodio samo u vezi ultimativno podastrtog teksta sačinjenog u službi spoljnih poslova EU, koji se veoma brzo pretvorio u Prvi briselski sporazum.

Prihvaćeni tekst Briselskog sporazuma predstavlja drugu etapu survavanje Srbije. Ako ga merimo kriterijumom gubitaka i dobitaka dveju strana potpisnica (omiljeni predsednikov kriterijum), ovaj dokument ravan je aktu kapitulacije. Sve što je zapisano u tom dokumentu jeste dobitak albanske strane i gubitak srpske, sem prvih šest tačaka o zajednici srpskih opština. Kada je, pak, o tome reč, ovde ne dobija niti gubi ni jedna strana, jer ova zajednica nije nikakva novina Briselskog sporazuma. Odredbe o ZSO u ovom dokumentu preuzete su iz aneksa 3 Ahtisarijevog plana, ustava Kosova (čl. 124) i zakona o lokalnoj samoupravi Kosova (čl. 29, 31, 32).

Znači, Brisel i Priština poturili su Beogradu nešto što je ionako politička i zakonska obaveza Kosova, a za uzvrat od Beograda tražili da Albancima prepusti ono što drži – četiri severne opštine, prisustvo srpske policije i pravosuđa, značajne poslove i pogone u oblasti telekomunikacija i energetike. To je ono što piše u Briselskom sporazumu.

Treća faza survavanja. U godinama koje slede samo Srbija ispunjava svoje obaveze, a Kosovo ni onu koja ionako ne predstavlja ugovornu koncesiju Srbiji, već unutrašnju ustavnu i zakonsku obavezu. Ali, pošto se Beograd primio na ovu prevaru (sasvim sigurno svojom voljom, a ne neznanjem), Albanci stalno povećavaju svoj pregovarački ulog koji objektivno ne postoji, i to u meri u kojoj srpski pregovarači umanjuju svoj stvarni ulog. Iz jedne u drugu rundu pregovora srpski ulog – obaveze iz Briselskog sporazuma – smanjuje se do nestanka, a albanski ostaje isti – zajednica srpskih opština. Kada se došlo do tog stepena, a to su poslednje nedelje, albanska strana povlači svoj ulog (navodno na osnovu odluke tamošnjeg ustavnog suda da nema ustavnog osnova za ZSO) i traži priznanje u vidu totalne kapitulacije.

Sada, kada je zahvaljujući mudrim pregovorima srpskih državnih čelnika Srbija tresnula o zemlju, oni počinju da prave javnu galamu. Ne zato što je Srbija tresnula o zemlju, nego zato što su ih Brisel i Priština izmakazali kao staru vreću pa je potrebno promeniti utisak u domaćoj javnosti. Da budemo sa jednim načisto. Srpsko državno rukovodstvo na čelu sa Vučićem sve vreme je znalo šta radi: ono što su odlučili još 2012. godine – da predaju Kosovo Albancima za dobijanje statusa zapadnog štićenika. Ta im se formula učinila najpogodnijom za zadobijanje i očuvanje vlasti u Srbiji. U tome, mora se priznati, nisu pogrešili. U to ime potpisali su katastrofalan sporazum, koji im je dao samo jednu šansu, da ubede  narod u to da ZSO Srbima na (nezavisnom) Kosovu pruža ne samo političku i pravnu autonomiju, nego i direktnu finansijsku vezu sa budžetom Srbije. Prema tome, zadatak srpskih političara u zemlji bio je fokusiran na svakodnevno podizanje cene ZSO, ali ne i u tzv. Briselskom procesu.

Srpsko državno rukovodstvo to je stalno i činilo. Najpre je ubilo svaki politički život Srba u pokrajini, a onda u ostatku Srbije preuveličavalo značaj formiranja ZSO. Ali, pošto su pregovarački totalno podbacili, sada, kao, prete i Prištini i Briselu. Kažu, ako ovi ne daju ZSO, oni će, ne znam šta, ali znam šta neće – nikada izaći iz pregovora, tj. procesa. Ako Brisel u tom pogledu „popusti“ i natera Prištinu na ponovno razmatranje jedinog srpskog zahteva, i ako do nekog pomeranja u ovom praznom prostoru i dođe – biće to velika pobeda srpske politike i nadljudskih napora njenog čelnika. Onda će moći da mirno svede tzv. društveni dijalog na meru sopstvene politike i da potpiše novi sporazum, onaj o priznanju Kosova.

Mislim da iako su Brisel i Priština u ovoj igri preferansa doveli Srbiju do mortkontre, oni nemaju razloga da svoje saveznike u zemlji dovedu do totalnog poraza. Jedno je poraziti Srbiju a drugo svoje prijatelje i saradnike u njoj. Po njihovom rezonu, Srbija je svojim vazalskim držanjem stvarno zaslužila da joj se sve uzme a ništa ne da, ali to bi Vučiću i društvu samo otežalo započeti dugoročniji posao – promenu svesti naroda. Pa pošto se na njih mora još zadugo računati, Srbiji će se u ovoj stvari najverovatnije omogućiti privid koncesije u vidu nekakve zajednice srpskih opština, u svakom slučaju daleko od one kakvu je srpski zvaničnici prikazuju u zemlji. A to znači da ova briselska tvorevina neće ni za jotu odstupiti od svoje knjige rođenih, tj. dokumenta Martija Ahtisarija, Ustava Kosova i odgovarajućeg zakona Kosova. Uostalom, to piše i u tačci dva Briselskog sporazuma. Tako ćemo sa vratiti na početak, na april 2013. kada je sve bilo dogovoreno.

(Anfor)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Velika Metla says:

    Poslao sam komentar o "zso",u kojem opisujem izdajstvo Srbija i srbskog naroda od strane kolonijalne vlasti,predvođenom naprednom strankom i ovim izdajnikom na čelu države,i neće da objave komentar! Bravo vam ga! I vi ste isti kao i ova nazovi vlast!

  2. goksi says:

    Niko nije smeo da potpiše taj briselski sporazum jer je on RAVAN KAPITULACIJI I IZDAJSTVU SRPSKIH INTERESA NA KOSOVU I METOHIJI! To čak ni Tadić, Jeremić i društvo nisu imali petlju da potpišu(pa su zato bili počišćeni od strane EU), a potpisali su ga Vučić i Dačić! To ni jedna suverena zemlja nije uradila i toliko se ponizila!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *