Како Америка преко Албаније дестабилизује Иран

Kako Amerika preko Albanije destabilizuje Iran

10 jula 2018

Piše: Nikola Vrzić

Mule moraju da odu, ajatolah mora da ode, oni moraju da budu zamenjeni demokratskom vladom koju predstavlja gospođa Ražavi. Sloboda je iza ugla… Sledeće godine želim da ovu konferenciju održimo u Teheranu, uskliknuo je ovih dana u Parizu Rudi Đulijani, advokat i bliski saradnik predsednika SAD Donalda Trampa, pozivajući na promenu režima u Iranu.



Ovaj je svoj poziv Đulijani uputio 30. juna na godišnjoj konferenciji Mudžahedin e Kalka, „marksističko-islamističke“ organizacije na čijem je čelu spomenuta gospođa Marjam Ražavi. MEK je do 2012. bio na američkoj terorističkoj listi. Skinula ga je odatle Hilari Klinton, a sada, s blagoslovom Amerike, MEK ima trenažne kampove u Albaniji i, opet s blagoslovom Amerike, podržava proteste na ulicama iranskih gradova koji u poslednje vreme izbijaju učestalo.

Istovremeno, posle jednostranog povlačenja iz nuklearnog sporazuma s Iranom, jača i ekonomski pritisak Amerike na tu zemlju, a 4. novembar, kada svi moraju da prestanu da kupuju iransku naftu ili će se suočiti s američkom kaznom, sve je bliži a opšta nervoza sve primetnija.

Kako će na ove američke pretnje reagovati ostale potpisnice sporazuma — Velika Britanija, Francuska i Nemačka, Rusija i Kina — koje su se u petak u Beču sastale s Iranom da vide šta im je činiti? Da li će ulični protesti ugroziti vlast u Teheranu? Kakve će sve ovo posledice ostaviti ne samo na Iran i na Bliski istok, već i na odnose među velikim silama i na cenu nafte na svetskom tržištu?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović i publicista i istoričar Nemanja Starović.

„Situacija u Iranu pre desetak dana delovala je delikatnije nego danas, pošto se predsednik Irana Hasan Rohani obratio naciji apelujući na jedinstvo“, objašnjava Borislav Korkodelović, naglašavajući da sadašnja situacija ne može da se poredi s nemirima s kraja prošle i početka ove godine: „Intenzitet je sada znatno manji. Narod se pod spoljnim pritiskom homogenizuje, kao i svuda u svetu“.

„Na smirivanje prošlog talasa protesta“, ukazuje Nemanja Starović, „ponajviše je uticala javna podrška koju je tim protestima iskazao Donald Tramp. Čak i oni najliberalniji, vesternizovani i sekularizovani slojevi iranskog društva gaje jednako nezadovoljstvo, pa i odbojnost prema Sjedinjenim Državama i njihovoj imperijalističkoj politici.“

Postavlja se i pitanje u kolikoj su meri iranski protesti spontani, a koliko je u njih umešan spoljni faktor. Naime, „Volstrit džurnal“ je još prošle godine otkrio da je američka CIA formirala Centar za iransku misiju u kome su njeni analitičari, operativci i specijalci koji će se baviti i „tajnim akcijama“ u Iranu, a izraelski Kanal 10 otkrio je ovih dana i da su pre nekoliko meseci Izrael i SAD napravili zajedničku radnu grupu koja je fokusirana, kako se navodi, na ohrabrivanje protesta u Iranu…

„U leto prošle godine“, kaže Nemanja Starović, „CIA je formirala poseban štab na čije je čelo došao veoma kontroverzni Majk di Andrea, poznat pod nadimkom Ajatolah Majk, koji je vodio operaciju potere za Osamom bin Ladenom. Režim u Teheranu je upravo ovaj štab optužio za izazivanje i podsticanje nemira i verujem da će sa takvim akcijama biti nastavljeno u cilju unutrašnje destabilizacije Irana, budući da svaka druga opcija, poput direktnog vojnog napada, zaista nije realna.“

Ipak, napominje naš sagovornik, planeri destabilizacije Irana „previđaju jednu bitnu stvar: sistem vlasti u Iranu je prilično homogen. Iako unutar vladajućeg sistema postoje različite struje, svi oni deluju u okviru ustavnog sistema Islamske republike. Dakle, ne postoji snažna antisistemska opozicija koja bi mogla da posluži kao nekakva peta kolona za rušenje režima u Teheranu.“

Tu petu kolonu Vašington sad nastoji da izgradi od organizacije Mudžahedin e-Kalk, koju „Gardijan“ opisuje kao „marksističko-islamistički kult“…

„Iako su MEK-ovci učestvovali u islamskoj revoluciji, veoma brzo su se razišli s ajatolahom Homeinijem i njegovim pokretom, a u iračko-iranskom ratu ratovali su protiv sopstvene države, na strani Sadama Huseina. Tokom poslednjih nekoliko decenija oni sprovode terorističke napade u kojima su stotine ljudi u samom Iranu izgubile živote“, objašnjava Starović.

„Do 2008, odnosno 2012, MEK je bio na listama terorističkih organizacija Evropske unije i SAD… Pre nepune dve godine pripadnike MEK-a Sjedinjene Države prebacile su iz Iraka u jedinu državu koja je izrazila spremnost da ih primi, a to je Albanija, i sada se nalaze u jednom zatvorenom kampu u predgrađu Tirane. Njihova podrška u Iranu je toliko mala da se meri promilima, ali imaju više stotina, možda i hiljada veoma posvećenih sledbenika koji su spremni na najsurovije akcije protiv sopstvenog naroda.“

A takvu organizaciju je prošle godine Džon Bolton, aktuelni američki savetnik za nacionalnu bezbednost, proglasio za „poželjnu opozicionu snagu u Iranu“…

„Za Amerikance nije ništa novo da, ili stvore neke teroriste, ili da preuzmu čak i jednu naglašeno marksističko-staljinističku organizaciju, ako procene da im je to korisno“, komentariše Korkodelović.

Tek, uporedo s ovim događanjima naroda u Iranu čiji pipci sežu skroz do Albanije, raste i ekonomski pritisak na tu zemlju. Prilično se otvoreno u Americi govori o strategiji izazivanja ekonomskih nevolja sankcijama, koje bi trebalo da povećaju unutrašnje nezadovoljstvo u zemlji.

Ovu strategiju Borislav Korkodelović opisuje kao „mešavinu izraelskih i saudijskih uticaja, jer oni na Iran gledaju kao na velikog regionalnog rivala. Povrh toga, SAD nikada nisu oprostile Islamskoj republici što je nasledila režim šaha Reze Pahlavija, koji je bio glavno američko uporište — i ekonomsko, i političko i vojno — na Bliskom istoku. Sve to stvara atmosferu silnog neprijateljstva.“

Pa otuda i zabrinutost da bi takva atmosfera mogla da dovede i do oružanih sukoba. Iran sad preti da će blokirati Ormuski tesnac ako bude sprečen da izvozi svoju naftu, a tuda prolazi 20 odsto ukupne svetske trgovine ovim energentom. Muhamed Ali Džafari, komandant Iranske revolucionarne garde, kaže: „ili ćemo svi koristiti Ormuz, ili neće niko“, slično izjavljuje i predsednik Irana Hasan Rohani, a na te pretnje Centralna komanda američke vojske obećava da će „obezbediti slobodan protok nafte“…

„Reakcije iz Teherana su, sa moralnog stanovišta, potpuno razumljive, tim pre što je Vašington sâm rekao da mu je cilj da iranski izvoz nafte svede na nulu“, komentariše Nemanja Starović, ali ukazuje: „Ovo nisu prve pretnje zatvaranja Ormuskog tesnaca. To je ona vrsta poteza koji svoju snagu ima dok god postoji kao mogućnost, koja se može ostvariti samo jednom. Mislim da su svi u Teheranu svesni da bi zatvaranje Ormuskog tesnaca neminovno vodilo u vojni sukob, jer SAD to ne bi mogle da dozvole i morale bi izvrše agresiju na Iran.“

Stoga Starović ne veruje da će se Iran odlučiti na takav korak: „Teheran nastoji da se pokaže kao odgovoran partner, a u međunarodnoj zajednici već sazreva svest o tome da su upravo SAD faktor nestabilnosti na ovom području.“

A američka strategija sprečavanja Irana da prodaje svoju naftu nailazi na (ne)očekivanu zamku. Eventualno povlačenje iranske nafte s tržišta izazvalo bi nestašicu, a time i rast cena, zbog čega Tramp i traži od zemalja OPEK-a da povećaju svoju proizvodnju, ne samo da bi sprečile nestašicu nego i da bi oborile cenu nafte, što opet njima očigledno ne ide u prilog.

I Vašington, ali i Rijad, opovrgli su Trampovu tvrdnju da je postignut dogovor o povećanju proizvodnje nafte u Saudijskoj Arabiji, kaže Borislav Korkodelović, koji ukazuje i da će „podjednako važno biti i ponašanje Rusije, kao još jednog velikog izvoznika nafte, a Rusija u tom smislu ima izuzetno dobru saradnju sa Saudijskom Arabijom. Mnogo će zavisiti i od razgovora Trampa i Putina u Helsinkiju 16. jula.“

„Nepoznanica je koliko će dugo Iran moći da trpi štetu od ekonomskog pritiska. Evropa neće moći da mu izađe u susret, zbog pretnji američkih sekundarnih sankcija protiv Irana koje pogađaju i sve kompanije koje sarađuju s njim“, smatra Nemanja Starović.

„Iran će to pokušati da kompenzuje sve intenzivnijom saradnjom s drugim zemljama, pre svega s Kinom kojoj je već počeo da prodaje naftu u juanima umesto u dolarima. Rusija pak nema razloga da bude nezadovoljna ovakvim razvojem situacije, budući da joj, kao velikoj izvoznici i nafte i gasa, čija je cena vezana za naftu, rast cena na svetskom tržištu odgovara.“

Sve u svemu, navodi Starović, „mislim da nismo isuviše blizu nekakvom otvorenom oružanom sukobu“, a sličan je i zaključak Borislava Korkodelovića: „Dalji razvoj situacije zavisiće od doslednosti kojom će američka administracija da primenjuje sankcije, koje će ići u dva talasa, prvi početkom avgusta i drugi početkom novembra kada će i početi embargo na izvoz iranske nafte. U Iranu sada svi shvataju da im je jedinstvo sada najpotrebnije, a u međuvremenu će, ipak, mehanizmi posredovanja između Teherana i Vašingtona proraditi. Izvesni znaci u tom smislu već postoje.“

(Sputnjik)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *