KAKO „BRAVURE“ SAŠE JANKOVIĆA IZGLEDAJU U OČIMA KONTRAOBAVEŠTAJCA

Tweet

Piše: Ljuban Karan

Jedan naš dnevni list tvrdi da poseduje materijalne dokaze o tome kako je bivši zaštitnik građana a kasnije i kandidat za predsednika Srbije Saša Janković preduzimao mere u cilju zavaravanja eventualne pratnje prilikom odlaska u rezidenciju britanskog ambasadora. Menjao je i po tri automobila i organizovao kontrapratnju. Iako sve to na prvi pogled izgleda naivno i amaterski, u vezi sa kontrapratnjom pominje se pravi profesionalac – bivši šef 6. uprave BIA, koji je kasnije kod Jankovića bio šef protokola.

Profesionalni kontraobaveštajci dobro znaju da svaki tajni kontakt sa stranim diplomatom proizvodi sumnju koju treba razjasniti. Zašto bi zaštitnik građana uopšte nastojao da se sa stranim diplomatama sastaje tajno? Od koga te kontakte krije? Da li od institucija sopstvene države, gde po funkciji i sam pripada ili od nekog drugog? Da li je u pitanju špijunaža ili nešto drugo. Da li se radi o špijunu ili agentu koji nema obaveštajne nego subverzivne zadatke? Da li bi bivši visoki rukovodioc BIA pristao da učestvuje u nekakvom nečasnom poslu protiv svoje države, bez obzira o čemu se radi, itd. Pitanja je bezbroj, a logičnih odgovora nema, jer je Janković odbio da o tome govori javno.

S obzirom da neće sam da razjasni dileme, na sceni je elementarna i kontraobaveštajna logika. Zašto bi Janković pravio opisane maskarade ako mu je savest potpuno mirna a namera časna? Naravno da, kao i svaki drugi građanin, ima pravo da kontaktira sa stranim diplomatama. Možda radi korištenja stranih iskustava, posebno sa Zapada, gde je institucija zaštitnika građana davno uspostavljena. Ali zna Janković, a mogao je neko u tome da ga još bolje poduči, da naše kontraobaveštajne službe (agencije) dobro znaju ko šta u stranoj ambasadi radi, pa tako i u britanskoj. Da se pre ili kasnije nepogrešivo sazna ko je u ambasadi zadužen za obaveštajni rad, ko se bavi prikupljanjem podataka na nedozvoljen način i ko se bavi subverzivnim radom protiv države domaćina. Jer, kada toga ne bi bilo, ne bi strane diplomate u svim državama bile pod lupom i u centru pažnje kontraobaveštajaca. Potreba za konspiracijom javlja se ako Janković kontaktira sa onim diplomatama koji mu ne mogu pomoći u njegovom redovnom poslu, posebno ako kontaktira sa onima koji su već evidentirani po nedozvoljenim aktivnostima.

Ako bi iskusni operativac BIA organizovao tajne susrete Jankovića sa stranim diplomatama, on bi u tome i uspeo. Dobro poznaje metode i sredstva rada agencije u kojoj je radio, poznaje operativce i zna njihove kontraobaveštajne domete. Znači, sa malo napora može pronaći siguran i bezbedan način da takve sastanke realizuje bez velikog rizika. Međutim, nije to baš tako. Tokom realizacije ovakve tajne „akcije“, koja može biti odlično isplanirana, problem su izvođači njegove zamisli – oni su potpuni amateri – kako vozači i druga lica, tako i sam Janković. Tako se i desilo da nekakav papir (dokument) o svemu tome procuri do dnevnog lista.

U konkretnom slučaju postoje samo dve logične mogućnosti u vezi sa ovim varakanjima koja asociraju na nekakve obaveštajne igre, ili je u pitanju klasičan obaveštajac koji odlazi u rezidenciju britanskog diplomate radi predaje izveštaja i prijema instrukcija za dalji rad, ili je u pitanju britanski agent sa subverzivnim zadacima u pogledu podrivanja državnog sistema, pa mu je neophodna dodatna obuka i instruktaža kako bi efekti njegove destrukcije bili što razorniji. Ono što će zbuniti svakog kontraobaveštajca, jeste ulazak u rezidenciju. Zašto rezidencija ili ambasada, kada se dobro zna da se one u svakoj državi dobro nadziru, što zbog zaštite diplomata i njihovih predstavništava, što zbog kontrašpijunaže.

MNOGE DIPLOMATE I ŠPIJUNI SU SE OPEKLI

Svaki profesionalni obaveštajac, maskiran u karijernog diplomatu u ambasadi, potpuno je svestan rizika po sebe i špijuna koga drži na vezi, sa stanovišta zakona zemlje domaćina. U svakoj zemlji špijunaža je jedno od najtežih krivičnih dela. Zato moraju da preduzumu sve što je moguće da zaštite i čuvaju špijuna, jer on nije potrošna roba, nego trajno dobro obaveštajne službe za koju radi. U isto vreme moraju da štite sebe, ugled ambasade i države koju predsatvljaju. Sastanci van ambasade su daleko sigurniji za špijuna, ali vrlo nepovljni za diplomate jer im kontraobaveštajci mogu postaviti neprijatne zamke. Mogu tajno da ih snime, da potpuno dokažu njihove nedozvoljene aktivnosti, da uhapse i sude špijuna a njih kao diplomate krajnje kompromituju do mere da ih proglase za personae non gratae.

Naprimer, vojna služba bezbednosti je 80-tih godina uhapsila jednog kapetana koji je radio za CIA. On je samo jednom ušao u ambasadu SAD, i to kada se dobrovoljno ponudio da radi za američku službu. Kasniji sastanci sa njim radi preuzimanja podataka i predaje daljih instrukcija i novca održavani su na zabačenim mestima u okolini Beograda – na Košutnjaku, Avali i sl. Kapetan je obučen da nikada kolima ne kreće pravo na mesto sastanka, nego da se satima vozi po gradu, da naglo menja pravac kretanje i osmatra da li ga neko prati, te da ne mesto sastanka kreće samo kada je potpuno siguran da nema kontraobaeštajnih aktivnosti. Štaviše, nije ni kontaktirao sa diplomatama nego su mu na dogovorenom mestu ostavljali instrukcije i novac, a on njima obaveštajni izveštaj. Ipak, sve je dokazano, kapetan je suđen a diplomate kompromitovane.

Ili svežiji primer sa bivšim načelnikom Generalštaba generalom Momčilom Perišićem, koji je zatečen u restoranu sa američkim diplomatom, ustvari šefom CIA za Balkan Džonom Nejborom, kako razmenjuju informacije i novac. To je kvalitetno dokumentovano a suđenje Perišiću još nije završeno. Teško kompromitovani Nejbor je premešten u Mađarsku, gde je navodno poginuo u saobraćajnoj nesreći, iako mnogi misle da mu je ustvari promenjen identitet, kako bi mogao da nastavi diplomatsku karijeru obaveštajca pod drugim imenom. Sa starim identitetom uvek bi bio u centru pažnje, kao neko koga je srpska vojna kontraobaveštajna služba teško izblamirala. Trebalo bi znati da je potrebna velika hrabrost da se kompromituju američke diplomate, bez obzira što rade nezakonite stvari. Mnoge države to znaju, ali nemaju hrabrosti da povuku radikalne poteze.

Zašto pominjem baš američke diplomate? Zato što su njihove obaveštajne službe trenutno najjače, najbolje opremljene i najmoćnije. Ako možete njih raskrinkati, onda možete svakoga. I, ako imate petlju da prema njima preduzmete zakonske i diplomatske mere, onda možete i protiv svakog drugog. A tradicija se nastavlja. Pred kraj prošle godine BIA je uhapsila pomoćnika načelnika Uprave kriminalističke policije koji je iz kabineta MUP Srbije iznosio poverljiva dokumenta i predavao ih službenicima CIA iz Ambasade SAD.

Zbog toga se strane diplomate u Beogradu često odlučuju da važne sastanke sa svojim špijunima i agentima planiraju u okviru ambasade ili drugih službenih prostorija iako tako krše osnovne principe tajnosti. Tu su praktično na teritoriji svoje zemlje i potpuno sigurni da neke teške kompromitacije i afere ne može biti. Svesno reskiraju bezbednost svog špijuna ili agenta kako bi zaštitili diplomate, ugled svoje ambasade i države. Zato se špijuni obučavaju kako da uđu u ambasadu, rezidenciju ili drugi objekat u kome su strane diplomate, a da ih niko ne primeti. Zato menjaju vozila, tablice, odeću, stavljaju periku i brkove, tamne naočare i šta sve ne. Zato se satima kreću po gradu sa kontrapratnjom i u objekat ulaze tek kada su sigurni da ih niko ne prati. Moguće je da uskoče u kola sa diplomatskim tablicama i tako uđu u objekat gde imaju tajni stanak i sl. Ideje i mogućnosti su neiscrpne, ali isto tako i mogućnosti kontraobaveštajaca da ih raskrinkaju u svakoj situaciju koju isplaniraju. Znači, ako se neko ko ulazi u ambasadu ili rezidenciju ambasadora ponaša upravo onako kako se instruišu špijuni i agenti, naravno da će izazvati pažnju pa i sumnju.

GLUMLJENJE ŽRTVE „TOTALITARNOG REŽIMA“

Odavno su poznati načini slabljenja obaveštajno-bezbednosnih službi Srbije. Bile su to razne „reorganizacije“, „modernizacije“, zakonska ograničenja normalnog rada, namerno pogrešna kadrovska politika, skretanje težišta rada službi na sporedne probleme. Tako se stiglo do totalne paralize obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, koji su od vitalne važnosti za bezbednost i vođenje politike svake države. Karijerni kontraobaveštajci nikada se nisu mirili sa takvim načinom rada i uvek su pokušavali da ruše ograde koje ih ograničavaju u normalnom funkcionisanju. Takvi pokušaji su sečeni stalnim pritiscima – da agencije nezakonito prate, prisluškuju ili šta već ne. Da primenjuju mere bez sudskog odobrenja prema novinarima, poitičarima, političkim protivnicima i svima koji nisu uz aktuelnu vlast.

U sukob sa bezbednosnim agencijama odavno je ušao i Saša Janković, u vreme dok je bio zaštitnik građana. Poznati su njegovi pritisci na vojnu službu bezbednosti, a da ustvari nikada nije izneo validan podatak o zloupotrebama za koje je tvrdio da postoje. Jer ko bi to kvalitetnije i bolje moga od njega da prikaže. A, ako već nema dokaza o tome a sve vreme insistira, znači da ima neke svoje razloge. Ti razlozi su isplivali na svetlo dana prilikom izborne kampanje za predsednika, ali u punom formatu tek nakon izbora. Tek nakon toga posebno je potencirao da ga bezbednosne agencije prate i proganjaju.

Tako Jankovićeva maskarada pred rezidencijom britanskog ambasadora može da ima i sasvim drugu svrhu od obveštajne, koju inače kontraobaveštajac prvu pretpostavi. Može da bude obična predstava kako bi se pred strancima pokazalo da je u Srbiji totalitarni režim, pred kojim se čak i kandidat za predsednika mora kriti ako želi da razgovara sa stranim diplomatama. Sve bi trebalo da izgleda tako kao da reskira bezbednost kako bi se video sa britnskim ambasadorom. Naravno da britanske diplomate dobro znaju da sve to nije tačno i da Janković slobodno i otvoreno može da ih poseti i da razgovara o svemu bez ikakvog rizika. Međutim, pitanje je kakav je tu britanski stav i da li je u pitanju obostrani interes da se Srbija prikaže kao nedemokratska i totalitarna.

Mnogi će pomisliti da je sve to prozirno i naivno, ali nije tako. Ne bi trebalo potcenjivati Egleze i njihove operativne kombinacije, jer oni uvek znaju šta i zašto rade. Možda tu i nije važno šta je istina, nego šta će o svemu tome javiti BBC, CNN i druge svetske medijske kuće. Zato raskrinkavanje ovakvih namera mora biti redovno i kvalitetno sa nadom da će bar deo istine prodreti u svetsku javnost. Ipak, čini se da Jankoviću ističe rok trajanja. Ako predsednik Vučić stvarno uspe da uspostavi neke normalne relacije sa Zapadom i ako se odustane od podrivanja i nasilnog rušenja vlasti u Srbiji, podrška Jankoviću će naglo oslabiti. Toga je on potpuno svestan i zato ne propušta priliku da ocrni državu kojom ima ambicije da upravlja, pa bilo to u Srebrenici ili stranim ambasadama.

Jankovićev pokušaj trebalo je da izazove zgražanje domaće i svetske javnosti – jer, ako se prema njemu mogu preduzimati nezakonite mere i radnje od straane bezbednosnih službi, šta onda čeka običnog građanina. Da pokaže kako se srpske službe ustvari koriste za obračun aktuelne vlasti sa političkim protivnicima. A trebalo bi znati da u kontraobaveštajnom radu nema zaštićenih i, kako se može razjašnjavati osnovana sumnja običnog građanina, tako se može razjašnjavati i ona koja se odnosi na Jankovića.

ŠTA JE BITNO ZA OBAVEŠTAJNO-BEZBEDNOSNI SISTEM?

Definisanu i jasno proklamovanu politiku vojne neutralnosti Srbije je najteže provesti. Daleko bi bilo lakše prikloniti se jednoj od najvećih svetskih sila, ali to bi značilo trajni gubitak suvereniteta, nezavisnosti, pa verovatno i slobode. Kako neko reče, politika vojne neutralnosti nije jeftina. To je najskuplja verijanta, ali sa stanovišta srpske pozicije, jedino ispravna. U takvoj poziciji odbrana Srbije od svih vrsta ugrožavanja je isključivo srpska stvar. Naravno, svaka pomoć naših prijatelja je dobrodošla, posebno Rusije i Kine, i na nju računamo.

Naoružavanje i modernizacija Vojske Srbije i jačanje opšte odbrambene sposobnosti ne smeju da zavisi od pozitivnog ili negativnog ishoda razgovora i pregovora ni sa kim. Međutim, ono što je važno primetiti u situaciji kad se čini da nam svi pružaju podršku – i na Istoku i na Zapadu – da su samo naše obaveštajno-bezbednosne agencije validne da pruže informacije na osnovu kojih možemo predviđati tok događaja i na osnovu kojih možemo procenjivati da li su miroljubive namere onih koji su nas do jučer ugrožavali iskrene.

Obaveštajne informacije su uvek bile dragocena roba. Do sada smo imali nesreću da su naši protivnici redovno kljukani obaveštajnim podacima od SAD i NATO. U svim ratovima na Balkanu srpski protivnici su imali zlata vredne podatke koji su često odlučivali sudbinu bitke, pa i operacije. Mi smo raznim smicalicama i pritiscima Zapada uništili naš obaveštajno-bezbednosni sistem, koji duže vreme za mandata nekih prošlih vlada nije radio posao zbog kojeg postoji. Za vreme prošle vlade počeo je postepeno da se oporavlja.

Moramo biti svesni da sa Zapada, kao do sada, nećemo dobiti korisne informacije za bezbednost Srbije. Eventualno po pitanju terorizma i migranata, gde Zapad ustupanjem informacija ustvari štiti sebe. I dalje će informacijama o slabostima Srbije kljukati svoje vojne saveznike, u prvom redu Hrvatsku i Albaniju. Značajniju pomoć u obaveštajom smislu Srbija može očekivati samo od Rusije. Međutim, i ovde, uz sve poštovanje dobrih namera naših prijatelja, moramo imati u vidu da i oni imaju svoje interese i da će te informacije biti cenzurisane i dozirane. Znači, ponovo se vraćamo na isti zaključak – Srbija mora imati jak sopstveni obaveštajno-bezbednosni sistem, koji može obezbediti sve potrebne informacije i neutralisati bezbednosne pretnje. To diktira vojna neutralnost.

Naravno da je to pitanje novca. Međutim, nije preterano ako se kaže da u sadašnjim geostrateškim okolnostima po pitanju odbrane vitalnih interesa Srbije više vredi jedan dinar uložen u obaveštajno-bezbednosni sistem nego deset uloženih u naoružanje, sve dok se ne postigne projektovani nivo obaveštajne i bezbednosne efikasnosti. Nakon toga ulaganja ne moraju biti velika. Jer bez dovoljno efikasnog obaveštajno-bezbednosnog sistema ni naše naoružanje prilikom odbrane neće biti efikasno.

Mnogo toga može se poboljšati i bez novca – reorganizacijom, pravilnim usmeravanjem operativnog rada i jakom podrškom zakonitom radu. U isto vreme neutralisanjem svakog negativnog uticaja sa strane i sprečavanje pritisaka, tipa onoga kakav je na obaveštajno-bezbednosne službe (agencije) vršio a i dalje uporno vrši Saša Janković i njemu slični.

(Standard)

Tweet