Kако ће се рат попут овога, уопште, окончати?

Kako će se rat poput ovoga, uopšte, okončati?

16 januara 2015

marina-ragus 6545152Piše: Marina Raguš

Izveštaj o programu pritvaranja i istrage nad osumnjičenima za terorizam, nekima je potvrdio slutnje, drugima produbio pretpostavke-ali je sve koji pokušavaju da „shvate“ današnju korporativnu Ameriku ostavio bez komentara i s vrlo gorkim ukusom. Oči i uši pripadnika sedme sile (ponajviše u SAD) bile su tokom osam meseci prošle godine usmerene ka pravom ratu koji se iza „zatvorenih“ vrata vodio na liniji Bela kuća- CIA-Kongres. Pitanje oko koga se sukobila američka politička elita bilo je:da li će komitetu američkog Senata koji nadzire rad obaveštajnih službi biti dopušteno da koristi pseudonime kao sredstvo identifikacije likova u jednom od najbizarnijih izveštaja rada obaveštajne agencije na terenu. Konačno, Senatu nije dozvoljeno da koristi pseudonime, CIA je cenzurisala izveštaj, a sve u strahu od „moguće odmazde“. I mediji su po objavljivanju izveštaja i saznali zbog čega je doneta takva odluka.

Ubrzo posle početnog šoka, od Nju Jorkera, NBS-ja, Forbsa, Veniti Fera, novinske stranice obilovale su analizama koje su preoblikovale, inače, duboko podeljeno američko društvo. I, dodale temperaturu na kojoj se već poduže krčka „melting pot“.

Do ključanja.

Ovo je bio uvod, pre terorističkog napada u Parizu, u temu Kraljevi i kraljice torture, koja ima za cilj da potpuno demistifikuje rat koji je vođen u pozadini kampanje „Rata protiv terora“ iniciranog posle 11. septembra 2001. godine-kada je SAD pokrenula opsežnu „akciju“ lova na teroriste.Daleko od očiju javnosti, iza betonskih zidina brojnih baza zapadne alijanse, provođen je rat po nalogu Bele kuće, prema spisku političke elite korporativne Amerike, uz elitnu jedinicu koju uticajni nemački list Špigl zove „Task force-373“ a američki istraživački novinar Džeremi Sahil (Jeremy Scahill) obelodanjuje kao:J-SOC.Mora se reći da nije bilo onih koji su se usprotivili „unapređenim tehnikama ispitivanja“ ili čistoj torturi nad otetim potom i zarobljenim osumnjičenima za „terorizam“, kasnije zviždača poput Bredli Meninga i Džulijana Asanža, kao i pojedinih novinara koji su samo pratili trag dobijenih informacija kao i logičko rasuđivanje u pronalaženju odgovora na brojna pitanja (poput Džeremi Sahila) svetska javnost nikada ne bi saznala da je zvanična Amerika pretvorila svet u bojno polje na kojem je vodila bespoštedni korporativni rat. Otmice, torture, napadi dronovima, brojne civilne žrtve, targetirana ubijanja, ratovi u zonama koje nisu proglašene ratnim-sve su to ukratko opisi rata koji se vodio u pozadini kampanje pokrenute posle 11. septembra. Rata koji je početkom tekuće godine Francusku uveo u haos terora, a kako presretnute komunikacije američke agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) govore, Evropi tek preti talas terorističkih akata.

„Task Force 373“ –„Zarobi ili ubij“: Avganistanski ratni dnevnici koje je 2010, objavio Špigl (uz britanski Gardijan i američki Nju Jork Tajms) deo su obelodanjenih vojnih obaveštajnih podataka koje je mlađi obaveštajni analitičar Bredli Mening prosledio Vikiliksu. Bilo je to 2010, najveće obelodanjivanje tajnih podataka u istoriji američke vojske.  Tako je otkrivena tajna američka specijalna jedinica „Task Force 373“koja je imala zadatak da eliminiše talibanske lidere u Avganistanu. Pre „eliminacije“ ili „neutralisanja“, u stvari likvidacije Talibana (i ne samo njih, kasnije će se saznati) imena osumnjičenih za terorizam (po)stavljala su se na takozvani JPEL spisak. Pored imena nalazila bi se oznaka C( capture-zarobi) iliK(kill-ubij). U realnosti, dakle na terenu pripadnici ISAF-a ili snaga za zejedničku bezbednosnu podršku bili su ovlašteni da „pucaju i ubiju kandidate sa ovog spiska ukoliko bi, primera radi ,pokušali da izbegnu hapšenje bežanjem“, piše Špigl. Tako su prema viđenju nemačkog Špigla, Nemci koji su „držali“ severni Avganistan uvučeni u zamku. Oni su dodali 13 imena potencijalno osumnjičenih za terorizam koje su naznačili za hapšenja. Ne shvatajući da su time markirali potencijalne mete specijalne jedinice 373.

„Postalo je jasno da, iako nemačke elitne jedinice, poput specijalne jedinice Task Force 47, nisu bile razmeštene s ovlašćenjem da targetiraju ljude, njihov ekvivalent američka specijalna jedinica Task Force 373, kasnije spec. jedinica 3-10, preuzimala je na sebe prljavi posao i provodila listu za odstrel na teritoriji pod kontrolom Bundesvera“ ističe Špigl. Za većinu Nemaca, ovo je bilo potpuno nova situacija i počela su da se postavljaju mnoga politička i pravna pitanja. Poput „ zašto su elitni američki vojnici jednostavno doletali u nemački sektor lovili i ubijali ljude, ponašajući se na način koji je bio u potpunoj suprotnosti s nemačkom politikom, uzdržavanja? Kao i zašto su Nemci bili uključeni u sačinjavanje ovih spiskova?“ pita se Špigl.Uticajni nemački list, nadalje objašnjava da je nemačka politika stavljanja imena na spisak u okviru severne regionalne komande (kojom su u Avganistanu rukovodili Nemci) bila utemeljena na dokazima.  Prvo dokazi, pa onda na spisak. Ali pre toga dokazi bi bili poslati u okolinu Potsdama, izvan Berlina, gde se nalazila nemačka operativna komanda, gde su se procenjivali, potom bi zahtev bio upućen ministarstvu odbrane i ukoliko bi odluka bila pozitivna zahtev bi se vraćao u Avganistan gde je išao na odobrenje komandantu ISAF-a. I, to zahvaljujući nemačkoj birokratskoj proceduri, kao i proceni da bi bilo šta drugo imalo dalekosežne posledice po živote ljudi u Avganistanu.

U vreme obelodanjivanja ratnih dnevnika iz Avganistana postojalo je šest spiskova potencijalnih „meta“. „JPELspisak je spisak NATO-a, ali Task Force 373nije radila prema ovoj hijerarhiji već je naredbe dobijala direktno iz Pentagona (…) 2007, Bundesver je imenovao dva Talibana pod brojevima 74 i 77, ali su Mula Rustam i Kuari Džabar izbrisani sa spiska pre 2009, zbog nedostatka dokaza. Troje je dodato spisku 2009, dvojica su u pritvoru. Četiri neprijatelja Bundesvera uhapšeni su 2009, i još četvorica 2010. godine“ piše Špigl. Isto su radili i ostali saveznici u okviru regionalne komande Sever. Međutim, da li je ovo uopšte legalno? Kada se zna, na osnovu obelodanjenih podataka, da je između zarobi ili ubij, na terenu granica postajala vrlo zamagljena. I Nemcima je to tokom vremena postajalo jasno-ali nije moglo nazad. Počelo je kada je major američkih specijalnih snaga u oblasti Mazar-e-Šarif, nemačkom generalu Jirgenu Seceru pokazao svoj plan za veliku intervenciju severozapadno od Kunduza. Dok je predstavljao plan, pokazao je i fotografije meta. Zavladala je nelagodna atmosfera i konačno nemački general je rekao da neće učestvovati u tom planu očiglednog ciljanog ubijanja. Operacija je ipak, počela. Teško bombardovanje trajalo je danima. Epilog: 130 ljudi je ubijeno iako se znalo da talibanski lider pod svojom komandom ima oko 50 Talibana. Amerikanci su tvrdili da su pobijeni svi Talibani. Bilo je jasno da su spiskovi u stvari bili likvidacioni i da su svi koji su se našli na spisku bili mete za odstrel.

Između Nemačke i SAD došlo je do razilaženja. Onda se „desilo“ da se 40 pripadnika američke elitne jedinice zabarakidiralo unutar betonskih zidina baze pod nemačkom upravom  na severu Avganistana. Dolazili su i odlazili, kadgod su hteli, obroci su morali da im se obezbeđuju, retko ko ih je viđao, ali su vojne letilice morale da budu natankovane gorivom. Došlo je do sukoba između Vašingtona i Berlina, jer je Nemcima postalo potpuno jasno da su iskorišteni. Da sa teritorije pod njihovom upravom elitna spec.jedinica odgovara samo Beloj kući, vrši brojne napade pod okriljem noći a to se pripisivalo Nemačkoj. Usledile su odmazde na terenu. Kod kuće, u Berlinu političko vođstvo držano je u mraku. Kada je istina izašla na videlo, bilo je kasno. Svi su bili saveznici u „američkom“ krstaškom ratu za koje posledice nisu mogle tada ni da se pretpostave. Ono što je bila glavna zloslutna strepnja da će američka klopka doći na tešku naplatu, postala je (nažalost) izvesna bliska budućnost. Kako Špigl završava ovaj deo ratnih dnevnika: prema izveštaju koji se našao u tajnim dokumentima, čovek se odjednom pojavio na vratima male američke baze u provinciji Logar. Tražio je da se razjasni kako se njegovo ime našlo na spisku, pritom upozorio da zna ko ga je stavio na spisak i da je to uradio zbog nesporazuma oko zemlje a ne zbog toga što čovek ima bilo kakve veze s Talibanima. I, ovaj slučaj, nažalost, bio je tek jedan od brojnih…onih koji su povremeno od običnih ljudi, pripadnika vrlo siromašnih plemena u Avganistanu kao i na mnogim drugim lokacijama činile samoubice koje bi se opredeljivale za džihad posle događaja koji im je preokrenuo život: poput masakra čitave nedužne porodice.

Tako je Rat protiv terora iznedrio u pozadini u tamnim hodnicima moći Bele kuće potpuno drugčiji do skora neotkriveni rat koji su na svetlost dana izveli pojedini hrabri ljudi iz iste zapadne civilizacije koji nisu mogli da se pomire s činjenicom da su nekadašnji ideali kako su videli temelje rodne zemlje postali muzejske vrednosti i da svet ide ka potpunom bezumlju i na korak do uništenja. Pomenuli smo ih. Baš na ovom mestu pisali smo o njima i njihovim sudbinama. Neki su platili glavom. Stoga treba biti obazriv i praviti razliku između zvanične Amerike i njenih građana. Ne spadaju svi u istu korpu. S druge strane, Istok je sve vreme upozoravao a sada i preoteo svoj deo sveta pod kontrolu, jer vidi nadolazeći talas ludila koji preti da ostavi pustoš za sobom. I, o tome smo pisali. Podsećanja radi, zar Rusija nije bila ta koja je podsetila Ameriku na obazrivost, pravne norme, kada se recimo desilo arapsko proleće. Zar upravo Rusija nije pitala: koga dovodite na vlast? Obaranje „autoritarnih režima“ (kako ih je Amerika definisala, ojačaće džihadiste a ne demokratski nastrojene političke lidere. Iz ove perspektive: ko je imao pravo?

Opet, zar Valdajski sastanak nije za temu imao Svet: Nova pravila ili igra bez pravila. Konačno, zar Rusija nije stalno isticala primer krvavog razbijanja Jugoslavije i masakriranja nedužnog civilnog stanovništva upravo i preko mudžahedina i AlKaide (Osame bin Ladena) koju je Amerika posle Avganistana, opremljenu, obučenu i dobro plaćenu poslala da ratuju na strani bosanskih muslimana 1995. I ovo je tek, jedan od brojnih primera. Opet važne slike krvavog bratoubilačkog rata koji je poslužio za primenu gdegod je kasnije trebalo Americi: u Iraku, Avganistanu, severu Afrike, Siriji, Ukrajini…Zar Srbi nisu bili ti koji su američkim arhitektama novog poretka platili za primer svojom glavom? Konačno, zar samo na primeru južne srpske pokrajine zapadna alijansa (njen evropski deo) nije (u)pao u klopku koju su im lideri (SAD) postavili sada u njihovom dvorištu. Kako stvari stoje, a da zaključimo jezikom činjenica korporativna Amerika vodi slične operacije u „75 zemalja i skoro na svim kontinentima Od Alžira, preko Indonezije, Tajlanda, Paname, Jordana…u Pakistanu dronovi vrše nedeljno više napada, u Maliju u toku je lov na Al Kaidu, u Latinskoj Americi ratuje se protiv narko kartela…“kako zaključuje Džeremi Sahil, u dokumentarnom filmu „Prljavi ratovi“ (2013) uz odjavno pitanje: kako će se rat poput ovoga, uopšte, okončati?

Iako, nam je redosled nastavaka na temu s početka promenio teroristički akt u Parizu, namera nam je da javnosti predstavimo delove slagalice pozadinskog rata koji traje van očiju javnosti, iza kampanje „Rat protiv terora“. Ukoliko je događaj u Parizu, trebalo da bude okidač za evropski 11. septembar (kako je francuski „Le Mond“ predstavio na svojoj naslovnoj strani događaje u Parizu) onda smo temu počeli na vreme predikujući logičan sled događaja na tlu Evrope, samo s namerom da: 1. podsetimo da svaki teroristički akt ima svoj potpis i da bi se odgovornost utvrdila potrebni su dokazi koju utvrđuju krivicu „izvan svake sumnje“. Kao i da svi odgovorni za terorističko delovanje moraju biti privedeni pravdi; 2. se zna i otrgne od budućih istorijskih „zaborava“ ko je uveo svet u projektovani „Sukob civilizacija“; 3. se zaustavi bezumlje koje Evropi preti da preslika scenario koji ćemo, deo po deo, baš ovde i prikazati uz veru…

Da se ne sme ponoviti!

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Boki says:

    A zasto bi, aktuelni, svetski politicki olos bio kriv za propast "cetvrtog raiha"... pa i nama poznate civilizacije ( otkrili su toplu vodu => zavadi pa... !?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *