КАКО ДОЋИ ДО ОПОЗИЦИЈЕ?

KAKO DOĆI DO OPOZICIJE?

24 aprila 2017

Piše: Slobodan Turlakov

Jasno je – mi nemamo opoziciju.

Zar neko može biti opozicija, ko priznaje  navodni genocid u opštini Srebrenice? A ne pominje stvarni zločin u selima oko Srebrenice, gde je pobijeno gotovo celo srpsko stanovništvo i u Bratuncu?

Prema tome, ne mogu biti opozicija oni koji imaju isto mišljenje kao i vlast. Dakle, ni Saša Janković, ni Vuk Jeremić. Ni Čanak.

Ako pođemo od prave istine, koja je ko zna koliko puta i od mnogih poznatih stranaca saopštavana, mi  ove i ovakve „opozicionare“ izjednačavamo sa vlašću, jer je ona postala vlast uz podršku i saglasnost onih koji su za sve vreme optuživali Srbe, što su se, u stvari. branili od njihovih štićenika. Dakle, Zapada.

Kako se Vučić kune u ispravnost evropskog puta, kao garantu budućnosti Srbije, to mi ne pravimo nikakvu razliku među njima.

Oni su u sukobu jedino  oko vlasti, a ne oko suštine srpskog opstanka.

U vlasti koju čine prozapadna koalicija ( Vučić, Dačić, Palma, Vuk Drašković, Pastor, Čanak, Čeda) nalaze se, kao što se vidi, i nekadašnji ultranacionalisti, koji su, kako je rekao Dačić, „sa puškom u ruci“, branili Srbe i Srbiju od istih onih neprijatelja koji su 1941, kao i toliko puta do tada, hteli da unište Srbe i Srbiju, i vremenom se priključili onima koji su 5. oktobra zaigrali na evropsku kartu, koja nikad, do dana današnjeg, nije bila naklonjena Srbima i Srbiji.

Vuk, koji je u svoje časno vreme, imao svoju jedinicu u Bosni, u nedavnoj svojoj ispovesti, podržavajući i pozdravljajući Vučićev put ka Evropi, tražio, između ostalog, da se „prizna poraz i da se ničim ne opravdava… da sva ratna neprijateljstva  budu  preokrenuta u prijateljstva,“ rekavši i  ono što niko nikad nije kazao,  da su „u Sarajevu  srpske bombe,  za 3 godine,  ubile 12.000 civila,  među njima i više od  2.000 dece!“

Kako  niko iz prozapadne koalicije, nije osporio  to što je moralo da se ospori, jer je neistinito, utoliko pre što je u Sarajevu za sve vreme radilo pozorište, opera i filharmonija, a izginuli  Muslimani  u ulici Vase Miskina i na pijaci  Markala je delo samih Muslimana, kako bi Srbiji bile uvedene sankcije, zbog kojih je rečeno delo učinjeno,  to  Vukova ispovest postaje zajednička, što je i sam Vuk anticipirao, izjavljujući da su on i Vučić – jedno.

Ako se zna, da se navodni genocid zbio u julu, a Dejtonski sporazum, kojim je stvorena Republika Srpska, pet meseci kasnije, ko može da pretpostavi da  se tada mogao stvoriti Dejton? Zar bi ga Alija Izetbegović potpisao?

Dakle, ništa od navodnog genocida! Za onoga ko hoće da misli.

Može da tvrdi suprotno samo onaj, ko je u biti svojoj protiv Srba i Srbije, u koje, bez pogovora,  moramo ubrajati vladajuću koaliciju, kao i one koji našu odbranu krste za ratnohušački poraz, za koji su krivi, kako je Vuk govorio – „dobošari rata!“

Nadajmo se, moramo da se nadamo, da će doći vreme, odn. ljudi, Srbi, koji će jednom za svagda, građanski rat 1991-95 u bivšoj Jugoslaviji, nazvati onim što je bio – odbranom Srba, od  sveopšteg napada  sa željom srpskog uništenja, uz obilnu zapadnu pomoć.

Sve dotle dok  u Zapadu tražimo prijtelje, i dok se rađaju oni koji u tu (ne)mogućnost veruju, dotle nam nema spasa, ni nade u spasenje.

U svojoj ispovesti, Vuk Drašković je uspeo da smisli jednu ovakvu rečenicu: „Nada pretvaranja poraza u pobedu, otvorena je bila potpisivanjem  Briselskog sporazuma!“

Drugim rečima, on predaju Kosova smatra ispunjenjem te „nade“, koju  bez takve literarne podloge oglašava i kao svoj stav, Saša Janković, koji i time odlučno svrstava sebe u redove koji ne mogu  pripadati – opoziciji.

Uopšte, Srbija se blagodareći koalicionoj vlasti i ovakvih građanskih pripadnosti, nalazi u jednom haotičnom stanju koje će se  uvećavati, ukoliko sve više gubi čvrsto i nepokolebljivo nacionalno stanovište, sa kog bi trebalo da izrasta njena suverenost i nezvisnost kao samostalne države, što od 5. oktobra nikako nije.

Poslednji, predsednički, izbori, koje je Vučić dobio sa 55% glasova, od onih koji su izašli na izbore, uneli su u to haotično stanje mnoge impulse, već i zato što Vučićeva pobeda, ustavno ga lišava stvarne i dejstvitelne samostalne vlasti, a s druge strane, otvara čitav niz pretpostavki, koje ne daju nikakvu nadu, ne samo u pogledu demokratije, već  i u normalan i stabilan državni život.

Imajući u vidu ono što je u naslovu Dojče vele, tu skoro objavio, da „Vučić radi ono što mu se kaže“, može se pomisliti da se on nije samostalno i samoinicijativno odlučio za ove izbore, tj. za predsednički položaj.

Sećamo se da je oko kandidature imao problema sa Nikolićem, koji je u početku nameravao da se  opet kandiduje,  ali ga je Vučić ohladio od te namere, napominjući mu da neće moći da pobedi u prvom krugu, s obzirom da neće imati punu podršku SNS-a, što bi značilo da bi Toma bio uzrok naprednjačkog poraza, pa i njegovog raspada..

Nikolić je tu opasnost uvideo, i prepustio je Vučiću predsedništvo, uz neke uslove, koji nisu prošli, i tako se sa sa jednom nelagodnošću ušlo u izbore. Izbori su dobijeni, Vučićeva kamarila  napravila je od te pobede  pravi triumf, ostavljajući Tomu potpuno po strani, koji je sigurno doživljavao  teške časove, i tokom izbora, a pogotovu posle njih.

Šta će sad biti?

Hoće li Toma prihvatiti penziju i mračnu senku koja će se nadviti nad njim, ili će, pak, u nekom trenutku slabosti,  izaći na  scenu sa svim onim što zna i što ne može nikako biti povoljno po Vučića?

I u isti mah i po državu, ali i po SNS?

Pogotovu i sigurno, ako Vučić u pravljenju Vlade izostavi Tominog sina.

Prosto teško je zamisliti šta sve može da se izrodi.

U svakom slučaju, nikako ne nešto – beznačajno!

„Dojče vele“, u nastavku pomenutog članka  napominje, „ako zaista želi u EU, morao bi iz korena da promeni način svoga vladanja. Tj, da se mane partijskog diktata nad društvom, da oslobodi medije od zagrljaja,  u kom jedva diše… Da ohrabri sudije  da traže savamalske fantome“…

A onda se pita: „hoće li to učiniti Vučić?

Odgovara – neće.

„Da li će Berlin  da mu kupi sve njegovo evropejstvo, ako to ne učini?            Neće.

Berlin samo zna da sada Vučić nema ozbiljnu alternativu, al onog trenutka kada se Vučićev model potroši, a studentski zahtevi postanu  zahtevi većine  građana, on neće moći više  da glumi rešenje , jer će Berlin  da ga definiše kao problem“.

Sad je jasno zašto Saša Janković ide u Brisel.

Da pokaže da Srbija ima – alternativu! Tj, njega, koji tvrdi da „Srbija autentično veruje  u evropske vrednosti.“

Rekosmo već, nama takva, evropska,  „alternativa“ ne rešava problem. Naprotiv! Ona nas je uvalila u sve ono što mi nismo, do skandaloznog seksualnog obrazovanja dece po školama!

Nejasno nam je, zašto je akademik Teodorović, doduše, pre one izjave o genocidu,  ušao u Sašin tim? Pogotovu, što je kasnije, u NIN-u, rekao da sadašnju vlast karakteriše „nestručnost i nepoštenje“. Koja je to Sašina stručnost?  Čime je odbranio  Srbe od tolikih nezakonitih radnji sadašnje vlasti?

U poslednjem „Tabloidu“  otkrivena je jedna grozomorna afera oko Fabrike šinskih vozila iz Smederevske palanke, koju je Dinkić najpre prodao nekom slovačkom vlasniku 2008, a ovaj. pak, nedavno, istu fabriku nekom biznismenu sa Kipra.

Dvadeset meseci slovački vlasnik nije isplaćivao plate radnicima, što je bio razlog da se jedan radnik obesio! A ostali radnici da stupe u generalni štrajk.

Pet dana posle izbora pobednik, Vučić, odlazi u Palanku, obećava radnicima vladinu pomoć od po 60 hiljada dinara, što je jedinstven slučaj da država plaća deo zarada u nekom privatnom preduzeću.

Zašto?

Sve se to zbivalo za vreme mandata Saše Jankovića kao zaštitnika građana, i on kao takav morao je da zna za sve ono što se protivzakonito zbivalo u Palanci.  Na kraju i samoubistvo i generalni štrajk.

I ništa!

Jesu li to te „evropske vrednosti“  o kojima će u Briselu da priča?

Naravno, Srbija ima i ministra rada i socijalne politike, čija je obaveza da kontroliše poštovanje Zakona o radu u svim privatnim preduzećima, što on ne stiže baveći se  svakodnevnim političkim  izjavana, pa tako nije uspeo ni da spozna sve ono što se tragično zbivalo u „Goši“ kroz punih 20 meseci, mada je izjavio da je „voditi njegov resor   velika čast“.

Zar nije bilo normalno, pa čak  i obavezujuće, da Vučić sa sobom dovede i resornog ministra Vulina?

Nije!

Utoliko pre što je, prema „Tabloidu“, Vučić  nastojao da sve to zataška  sa onih 60.000 dinara po radniku, što njih nije umirilo, jer su rešili da nastave sa štrajkom, o kom se više ne priča i ne piše…

Svakako s razlogom.

O kom se „razlogu“ne može pisati, već i zbog toga što je u tu aferu umešan neko, koji je pod zaštitom države.

Setimo se da je Vučić na sam Uskrs posetio vojnike u  250. raketnoj brigadi, da sa njima doručkuje i da im obeća da će im povećati plate,  pogotovu vojnicima i podoficirima, da će dobiti nove uniforme, uz znatno  poboljšanje naoružanja i o povećanje broja novih vojnika.

Istog dana, predsednik vojnih sindikata izjavljuje da je to čista demagogija, jer da mu je ministar Vujović još novembra meseca odgovorio da u budžetu nisu predviđena  sredstva,  ni za povećanje plata, niti za prijem novih  vojnika.

Tri dana kasnije ministar Đorđević najavljuje  zapošljavanje  novih 1.100 profesionalnih vojnika!

Eto, kako se vodi zemlja!

Izgleda da bolje vođenje nismo ni zaslužili. Jer i ako se sve to, i još mnogo toga skandaloznog dešava širom Srbije, stiče se utisak da su poslednji izbori jedva dočekani, kako bi se oduševljeno izrazila gotovost da se Vučić ustoliči, malte ne, na srpsko – evropski presto

Šta će se u stvarnosti zbiti to je nezahvalno prognozirati, jer je ovde sistem takav da se vlada od danas do sutra.

Svakodnevne licitacije, ko će biti premijer, odavno su postale neukusne, pogotovu što se oni koji o tome pričaju, svakojako domišljaju da bi tvrdili da ma ko bpo premijer, neće biti marioneta. Što bi moglo tek da se priželjkuje, jer  je Vučić uzeo vreme od dva meseca ne da bi pronašao premijera, već da smisli, kako će  i dalje da bude  jedina vlast,  a da ne liči na ono što je bio Tadić, mada se „pokrio“ jednom izjavom: „Neću dozvoliti  ljudima bivšeg režima,  da uvedu diktaturu!“

Smešno!

Mada i nije, jer bivši Šešeljevi radikali a sada Vučićevi čauši, vide u njemu jedinog vlasnika, svejedno što to po Ustavu ne može biti. Ali ti sankiloti,  jedva pismeni,. koji čak ni dualno „obrazovanje“ ne zarezuju, jer im ni ono ne treba. Glavno je da budu blizu vlasti, to je jedina i najveća škola.

Šešeljeva sreća što nije došao na vlast, jer sa tom masom što maše svojim glasom kao najvećom svojom vrednošću, bilo bi sve isto kao što je sada!

Uz to, mogao bi da bude i apsolutno zadovoljan, uspeo je da stvori one koji odlučuju ko će biti vlast. To mu niko ne može osporiti.

Jadan on!..

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. kuka says:

    Do 5. oktobra 2000. je moralo doći. Srbija sa Miloševićem na čelu nije imala kud. Bila je saterana u mišju rupu, prokažena u celom svetu zahvaljujući gebelsovskoj propagandi nepoštenih zapadnih medija. Ni neposredno posle te smene vlasti Srbija nije imala drugi put osim EU. Svi ostali su joj bili zatvoreni, a ona sama je bila toliko iscrpljena da probija blokade. Nije imala snage da se bori ni sa unutrašnjim nedaćama, a kamo li da ulazi u sukob protiv celog zapadnog sveta koji je u tom trenutku bio na vrhuncu moći. U medjuvremenu su se stvari bitno promenile. Današnje srljanje u EU nije ni racionalno ni korisno, a ni politički i moralno ispravno, nego je na nervnoj bazi nesposobne vlasti. U teoriji sistema postoji jedna važna stavka: interakcija medju elementima sistema i svakog elementa prema celini. Ta interakcija menja sistem, pa i elementi moraju da se menjaju. U ovoj vlasti niko izgleda nije ništa čuo o teoriji sistema. Kao što Milošević do kraja svoje vladavine nije shvatio da je berlinski zid pao, tako ovi sad ne shvataju da se svet munjevito menja, da ne mogu da sede na radikalskoj platformi, sprovode pljačke naroda i države na kojoj bi im pozavidele i dahije i ispaljuju torpeda mržnje na gradjane koji su patriote bar isto onoliko koliko i oni, ako ne i daleko više. Saša Janković je čovek istog kova, osim što je malo uzdržaniji u javnim nastupima, što ne pljuje oko sebe koliko ovi. Ni on nije shvatio da se svet menja, da ni Srebrenica više nije što je bila, da ona više nije ulaznica na velika vrata, nego staro pohabano parče papira, falsifikat kog se pametni ljudi "u velikom svetu" sad već više stide nego što ga uvažavaju. Ovaj trend će se sigurno nastaviti, jer istina ima svoje javne i skrivene puteve kojim kad-tad izlazi na svetlost dana uprkos svim lažovima sveta. Naši političari, svi sa retkim izuzecima, premalo misle i premalo čitaju i uče. Nemaju vremena od dnevnog spletkarenja u kojim im prolaze dani i godine. "... Pa ostaju nekulturni...", kao što pevaju mladi na protestu. EU se raspada, tamo ne postoji ni plan ni namera da se Srbija primi u članstvo, za to postoji milion dokaza, a oni svi od reda buncaju zureći u nju opčinjeni kao fatamorganom, pljuju po sopstvenim gradjanima, odriču se delova zemlje, rasprodaju u bescenje ovo malo srpske imovine strancima sumnjive provinijencije i namera, izvode sve moguće političke i izdajničke akrobacije, samo da bi se održali na vlasti ili dočepali njenih komadića. A gradjani ih gledaju sa čudjenjem ili gadjenjem, kako ko, ali je svima jasno kako stvari stoje. Poneko zgrabi neku privilegiju ili pogodnost u letu i zauzvrat propagira ovu ili onu stranu, a ostali se nadaju njihovom skorom kraju. Ali niko još nije uspeo da pronadje recept za dovodjenje poštenih i sposobnih ljudi na čelo države. Uzrok tome je s jedne strane korupcijom i morem nepravdi temeljno razoreno društveno tkivo Srbije, a s druge opšti metež u svetu, gaženje svih principa i vrednosti od strane najmoćnijih zemalja. U takvim uslovima je naš preporod teško izvodljiv. Ali nije nemoguć, samo ako znamo šta hoćemo. Zato i vas i ostale ljude od pera pozivam da svoja razmišljanja i dalje i još češće i otvorenije iznosite u javnost. Samo tako je moguće iskristalisati predstave o našem daljem, tj. novom putu u budućnost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *