КАКО ДОЋИ ДО ОПОЗИЦИЈЕ?

КАКО ДОЋИ ДО ОПОЗИЦИЈЕ?

24 априла 2017

Пише: Слободан Турлаков

Јасно је – ми немамо опозицију.

Зар неко може бити опозиција, ко признаје  наводни геноцид у општини Сребренице? А не помиње стварни злочин у селима око Сребренице, где је побијено готово цело српско становништво и у Братунцу?

Према томе, не могу бити опозиција они који имају исто мишљење као и власт. Дакле, ни Саша Јанковић, ни Вук Јеремић. Ни Чанак.

Ако пођемо од праве истине, која је ко зна колико пута и од многих познатих странаца саопштавана, ми  ове и овакве „опозиционаре“ изједначавамо са влашћу, јер је она постала власт уз подршку и сагласност оних који су за све време оптуживали Србе, што су се, у ствари. бранили од њихових штићеника. Дакле, Запада.

Како се Вучић куне у исправност европског пута, као гаранту будућности Србије, то ми не правимо никакву разлику међу њима.

Они су у сукобу једино  око власти, а не око суштине српског опстанка.

У власти коју чине прозападна коалиција ( Вучић, Дачић, Палма, Вук Драшковић, Пастор, Чанак, Чеда) налазе се, као што се види, и некадашњи ултранационалисти, који су, како је рекао Дачић, „са пушком у руци“, бранили Србе и Србију од истих оних непријатеља који су 1941, као и толико пута до тада, хтели да униште Србе и Србију, и временом се прикључили онима који су 5. октобра заиграли на европску карту, која никад, до дана данашњег, није била наклоњена Србима и Србији.

Вук, који је у своје часно време, имао своју јединицу у Босни, у недавној својој исповести, подржавајући и поздрављајући Вучићев пут ка Европи, тражио, између осталог, да се „призна пораз и да се ничим не оправдава… да сва ратна непријатељства  буду  преокренута у пријатељства,“ рекавши и  оно што нико никад није казао,  да су „у Сарајеву  српске бомбе,  за 3 године,  убиле 12.000 цивила,  међу њима и више од  2.000 деце!“

Како  нико из прозападне коалиције, није оспорио  то што је морало да се оспори, јер је неистинито, утолико пре што је у Сарајеву за све време радило позориште, опера и филхармонија, а изгинули  Муслимани  у улици Васе Мискина и на пијаци  Маркала је дело самих Муслимана, како би Србији биле уведене санкције, због којих је речено дело учињено,  то  Вукова исповест постаје заједничка, што је и сам Вук антиципирао, изјављујући да су он и Вучић – једно.

Ако се зна, да се наводни геноцид збио у јулу, а Дејтонски споразум, којим је створена Република Српска, пет месеци касније, ко може да претпостави да  се тада могао створити Дејтон? Зар би га Алија Изетбеговић потписао?

Дакле, ништа од наводног геноцида! За онога ко хоће да мисли.

Може да тврди супротно само онај, ко је у бити својој против Срба и Србије, у које, без поговора,  морамо убрајати владајућу коалицију, као и оне који нашу одбрану крсте за ратнохушачки пораз, за који су криви, како је Вук говорио – „добошари рата!“

Надајмо се, морамо да се надамо, да ће доћи време, одн. људи, Срби, који ће једном за свагда, грађански рат 1991-95 у бившој Југославији, назвати оним што је био – одбраном Срба, од  свеопштег напада  са жељом српског уништења, уз обилну западну помоћ.

Све дотле док  у Западу тражимо пријтеље, и док се рађају они који у ту (не)могућност верују, дотле нам нема спаса, ни наде у спасење.

У својој исповести, Вук Драшковић је успео да смисли једну овакву реченицу: „Нада претварања пораза у победу, отворена је била потписивањем  Бриселског споразума!“

Другим речима, он предају Косова сматра испуњењем те „наде“, коју  без такве литерарне подлоге оглашава и као свој став, Саша Јанковић, који и тиме одлучно сврстава себе у редове који не могу  припадати – опозицији.

Уопште, Србија се благодарећи коалиционој власти и оваквих грађанских припадности, налази у једном хаотичном стању које ће се  увећавати, уколико све више губи чврсто и непоколебљиво национално становиште, са ког би требало да израста њена сувереност и незвисност као самосталне државе, што од 5. октобра никако није.

Последњи, председнички, избори, које је Вучић добио са 55% гласова, од оних који су изашли на изборе, унели су у то хаотично стање многе импулсе, већ и зато што Вучићева победа, уставно га лишава стварне и дејствителне самосталне власти, а с друге стране, отвара читав низ претпоставки, које не дају никакву наду, не само у погледу демократије, већ  и у нормалан и стабилан државни живот.

Имајући у виду оно што је у наслову Дојче веле, ту скоро објавио, да „Вучић ради оно што му се каже“, може се помислити да се он није самостално и самоиницијативно одлучио за ове изборе, тј. за председнички положај.

Сећамо се да је око кандидатуре имао проблема са Николићем, који је у почетку намеравао да се  опет кандидује,  али га је Вучић охладио од те намере, напомињући му да неће моћи да победи у првом кругу, с обзиром да неће имати пуну подршку СНС-а, што би значило да би Toмa био узрок напредњачког пораза, па и његовог распада..

Николић је ту опасност увидео, и препустио је Вучићу председништво, уз неке услове, који нису прошли, и тако се са са једном нелагодношћу ушло у изборе. Избори су добијени, Вучићева камарила  направила је од те победе  прави триумф, остављајући Тому потпуно по страни, који је сигурно доживљавао  тешке часове, и током избора, а поготову после њих.

Шта ће сад бити?

Хоће ли Тома прихватити пензију и мрачну сенку која ће се надвити над њим, или ће, пак, у неком тренутку слабости,  изаћи на  сцену са свим оним што зна и што не може никако бити повољно по Вучића?

И у исти мах и по државу, али и по СНС?

Поготову и сигурно, ако Вучић у прављењу Владе изостави Томиног сина.

Просто тешко је замислити шта све може да се изроди.

У сваком случају, никако не нешто – безначајно!

„Дојче веле“, у наставку поменутог чланка  напомиње, „ако заиста жели у ЕУ, морао би из корена да промени начин свога владања. Тј, да се мане партијског диктата над друштвом, да ослободи медије од загрљаја,  у ком једва дише… Да охрабри судије  да траже савамалске фантоме“…

А онда се пита: „хоће ли то учинити Вучић?

Одговара – неће.

„Да ли ће Берлин  да му купи све његово европејство, ако то не учини?            Неће.

Берлин само зна да сада Вучић нема озбиљну алтернативу, ал оног тренутка када се Вучићев модел потроши, а студентски захтеви постану  захтеви већине  грађана, он неће моћи више  да глуми решење , јер ће Берлин  да га дефинише као проблем“.

Сад је јасно зашто Саша Јанковић иде у Брисел.

Да покаже да Србија има – алтернативу! Тј, њега, који тврди да „Србија аутентично верује  у европске вредности.“

Рекосмо већ, нама таква, европска,  „алтернатива“ не решава проблем. Напротив! Она нас је увалила у све оно што ми нисмо, до скандалозног сексуалног образовања деце по школама!

Нејасно нам је, зашто је академик Теодоровић, додуше, пре оне изјаве о геноциду,  ушао у Сашин тим? Поготову, што је касније, у НИН-у, рекао да садашњу власт карактерише „нестручност и непоштење“. Која је то Сашина стручност?  Чиме је одбранио  Србе од толиких незаконитих радњи садашње власти?

У последњем „Таблоиду“  откривена је једна грозоморна афера око Фабрике шинских возила из Смедеревске паланке, коју је Динкић најпре продао неком словачком власнику 2008, а овај. пак, недавно, исту фабрику неком бизнисмену са Кипра.

Двадесет месеци словачки власник није исплаћивао плате радницима, што је био разлог да се један радник обесио! А остали радници да ступе у генерални штрајк.

Пет дана после избора победник, Вучић, одлази у Паланку, обећава радницима владину помоћ од по 60 хиљада динара, што је јединствен случај да држава плаћа део зарада у неком приватном предузећу.

Зашто?

Све се то збивало за време мандата Саше Јанковића као заштитника грађана, и он као такав морао је да зна за све оно што се противзаконито збивало у Паланци.  На крају и самоубиство и генерални штрајк.

И ништа!

Јесу ли то те „европске вредности“  о којима ће у Бриселу да прича?

Наравно, Србија има и министра рада и социјалне политике, чија је обавеза да контролише поштовање Закона о раду у свим приватним предузећима, што он не стиже бавећи се  свакодневним политичким  изјавана, па тако није успео ни да спозна све оно што се трагично збивало у „Гоши“ кроз пуних 20 месеци, мада је изјавио да је „водити његов ресор   велика част“.

Зар није било нормално, па чак  и обавезујуће, да Вучић са собом доведе и ресорног министра Вулина?

Није!

Утолико пре што је, према „Таблоиду“, Вучић  настојао да све то заташка  са оних 60.000 динара по раднику, што њих није умирило, јер су решили да наставе са штрајком, о ком се више не прича и не пише…

Свакако с разлогом.

О ком се „разлогу“не може писати, већ и због тога што је у ту аферу умешан неко, који је под заштитом државе.

Сетимо се да је Вучић на сам Ускрс посетио војнике у  250. ракетној бригади, да са њима доручкује и да им обећа да ће им повећати плате,  поготову војницима и подофицирима, да ће добити нове униформе, уз знатно  побољшање наоружања и о повећање броја нових војника.

Истог дана, председник војних синдиката изјављује да је то чиста демагогија, јер да му је министар Вујовић још новембра месеца одговорио да у буџету нису предвиђена  средства,  ни за повећање плата, нити за пријем нових  војника.

Три дана касније министар Ђорђевић најављује  запошљавање  нових 1.100 професионалних војника!

Ето, како се води земља!

Изгледа да боље вођење нисмо ни заслужили. Јер и ако се све то, и још много тога скандалозног дешава широм Србије, стиче се утисак да су последњи избори једва дочекани, како би се одушевљено изразила готовост да се Вучић устоличи, малте не, на српско – европски престо

Шта ће се у стварности збити то је незахвално прогнозирати, јер је овде систем такав да се влада од данас до сутра.

Свакодневне лицитације, ко ће бити премијер, одавно су постале неукусне, поготову што се они који о томе причају, свакојако домишљају да би тврдили да ма ко бпо премијер, неће бити марионета. Што би могло тек да се прижељкује, јер  је Вучић узео време од два месеца не да би пронашао премијера, већ да смисли, како ће  и даље да буде  једина власт,  а да не личи на оно што је био Тадић, мада се „покрио“ једном изјавом: „Нећу дозволити  људима бившег режима,  да уведу диктатуру!“

Смешно!

Мада и није, јер бивши Шешељеви радикали а сада Вучићеви чауши, виде у њему јединог власника, свеједно што то по Уставу не може бити. Али ти санкилоти,  једва писмени,. који чак ни дуално „образовање“ не зарезују, јер им ни оно не треба. Главно је да буду близу власти, то је једина и највећа школа.

Шешељева срећа што није дошао на власт, јер са том масом што маше својим гласом као највећом својом вредношћу, било би све исто као што је сада!

Уз то, могао би да буде и апсолутно задовољан, успео је да створи оне који одлучују ко ће бити власт. То му нико не може оспорити.

Јадан он!..

KOMENTARI



Један коментар

  1. kuka says:

    Do 5. oktobra 2000. je moralo doći. Srbija sa Miloševićem na čelu nije imala kud. Bila je saterana u mišju rupu, prokažena u celom svetu zahvaljujući gebelsovskoj propagandi nepoštenih zapadnih medija. Ni neposredno posle te smene vlasti Srbija nije imala drugi put osim EU. Svi ostali su joj bili zatvoreni, a ona sama je bila toliko iscrpljena da probija blokade. Nije imala snage da se bori ni sa unutrašnjim nedaćama, a kamo li da ulazi u sukob protiv celog zapadnog sveta koji je u tom trenutku bio na vrhuncu moći. U medjuvremenu su se stvari bitno promenile. Današnje srljanje u EU nije ni racionalno ni korisno, a ni politički i moralno ispravno, nego je na nervnoj bazi nesposobne vlasti. U teoriji sistema postoji jedna važna stavka: interakcija medju elementima sistema i svakog elementa prema celini. Ta interakcija menja sistem, pa i elementi moraju da se menjaju. U ovoj vlasti niko izgleda nije ništa čuo o teoriji sistema. Kao što Milošević do kraja svoje vladavine nije shvatio da je berlinski zid pao, tako ovi sad ne shvataju da se svet munjevito menja, da ne mogu da sede na radikalskoj platformi, sprovode pljačke naroda i države na kojoj bi im pozavidele i dahije i ispaljuju torpeda mržnje na gradjane koji su patriote bar isto onoliko koliko i oni, ako ne i daleko više. Saša Janković je čovek istog kova, osim što je malo uzdržaniji u javnim nastupima, što ne pljuje oko sebe koliko ovi. Ni on nije shvatio da se svet menja, da ni Srebrenica više nije što je bila, da ona više nije ulaznica na velika vrata, nego staro pohabano parče papira, falsifikat kog se pametni ljudi "u velikom svetu" sad već više stide nego što ga uvažavaju. Ovaj trend će se sigurno nastaviti, jer istina ima svoje javne i skrivene puteve kojim kad-tad izlazi na svetlost dana uprkos svim lažovima sveta. Naši političari, svi sa retkim izuzecima, premalo misle i premalo čitaju i uče. Nemaju vremena od dnevnog spletkarenja u kojim im prolaze dani i godine. "... Pa ostaju nekulturni...", kao što pevaju mladi na protestu. EU se raspada, tamo ne postoji ni plan ni namera da se Srbija primi u članstvo, za to postoji milion dokaza, a oni svi od reda buncaju zureći u nju opčinjeni kao fatamorganom, pljuju po sopstvenim gradjanima, odriču se delova zemlje, rasprodaju u bescenje ovo malo srpske imovine strancima sumnjive provinijencije i namera, izvode sve moguće političke i izdajničke akrobacije, samo da bi se održali na vlasti ili dočepali njenih komadića. A gradjani ih gledaju sa čudjenjem ili gadjenjem, kako ko, ali je svima jasno kako stvari stoje. Poneko zgrabi neku privilegiju ili pogodnost u letu i zauzvrat propagira ovu ili onu stranu, a ostali se nadaju njihovom skorom kraju. Ali niko još nije uspeo da pronadje recept za dovodjenje poštenih i sposobnih ljudi na čelo države. Uzrok tome je s jedne strane korupcijom i morem nepravdi temeljno razoreno društveno tkivo Srbije, a s druge opšti metež u svetu, gaženje svih principa i vrednosti od strane najmoćnijih zemalja. U takvim uslovima je naš preporod teško izvodljiv. Ali nije nemoguć, samo ako znamo šta hoćemo. Zato i vas i ostale ljude od pera pozivam da svoja razmišljanja i dalje i još češće i otvorenije iznosite u javnost. Samo tako je moguće iskristalisati predstave o našem daljem, tj. novom putu u budućnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u