Kako država treba da postupa sa tajkunima

Kako država treba da postupa sa tajkunima

24 maja 2013

Nebojsa-KaticPiše: Nebojša Katić

Karakter i etika tajkuna ne razlikuju se od države do države, razliku čine karakteri državnih elita, njihov kapacitet da usmeravaju poslovnu elitu

Najveći deo poslovne elite je u zatvoru. Hapšenje su izbegli samo oni koji su se slučajno zatekli u inostranstvu, ili su na vreme opomenuti da se hapšenja spremaju. Ovo nije priča o Srbiji 2013. godine. Reč je o Južnoj Koreji neposredno posle državnog udara koji je 16. maja 1961. godine izvršila vojna hunta predvođena generalom Park Čung Hijem.

U periodu koji je prethodio državnom udaru, Južna Koreja je bila u ekonomskom smislu propala država, na samoj ivici gladi i socijalnog beznađa, država bez samopouzdanja i samopoštovanja, ogrezla u korupciji i nekompetentnosti političara i državne administracije.

Jedna od prvih mera vojne hunte bilo je sveobuhvatno socijalno čišćenje i razbijanje koruptivnog saveza biznisa i politike. Proces je započeo hapšenjem krema poslovne elite (51 tajkun) pod optužbom za nelegalno bogaćenje. Njihov boravak u zatvoru nije trajao dugo, tek nekoliko nedelja, i već 30. juna su svi pušteni – uz jedan, ne baš trivijalan uslov. Svi su potpisali ugovor sa državom u kome su se obavezali da će svu imovinu dati državi kada i ako to bude potrebno za nacionalnu obnovu. Istu izjavu su potpisali i tajkuni koji su se zatekli u inostranstvu. Pretnja konfiskacijom i nacionalizacijom imovine služila je kao moćna disciplinska i kontrolna mera.

Lokalni tajkuni su (sve do vojnog udara) svoje bogatstvo i moć gradili u poslovima sa državom, tamo gde država može arbitrarno davati i uskraćivati, poklanjati ili prodavati ispod cene, nameštati tendere itd.. Tajkuni su se bavili građevinarstvom i nekretninama, finansijama i trgovinom. Proizvodili su tek ponešto što nije zahtevalo visok tehnološki nivo, pa i to samo za domaće tržište. Tajkuni nisu ništa izvozili i nigde se nisu susretali niti odmeravali sa inostranom konkurencijom. Kako bi to rekao bivši guverner NBS u srpskom kontekstu, oni nisu bili u stanju ni peglu da proizvedu, mada su proizvodili bogatstvo za sebe.

General Park je preko noći promenio pravila igre i napravio je strateški ekonomski sporazum koji je počivao na štapu u šargarepi. Ako žele da ostanu na slobodi i sačuvaju imovinu, tajkuni moraju postati industrijalci, moraju postati izvoznici, dakle svoj preduzetnički dar moraju staviti u službu države, njenog privrednog razvoja i njenih strateških ekonomskih interesa. Njihovo bogatstvo tada neće smetati nikome. Naprotiv, država će svojim merama agresivno stimulisati njihovo jačanje i bogaćenje.

General Park, tvrdi nacionalista, nije svoju državu video kao ekonomsku koloniju kojom vlada strani kapital, niti je u stranim investicijama video veliku vrlinu. Južna Koreja je odredila strateške grane koje želi da razvija, a svoje tajkune je prisilila da budu nosioci tog razvoja(1). General je više voleo da ekonomijom dominira domaća elita, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ih u slučaju problema i nesuglasica može silom naterati na poslušnost. Država je više volela da demonstrira svoju moć i pragmatičnost, nego jalovu osvetoljubivost ili pravdoljubivost.

Tim činom je započelo industrijsko podizanje Južne Koreje i fantastičan ekonomski rast koji nije došao preko noći i koji je planiran i strateški usmeravan. Jedan stub tog fantastičnog uspeha je činila sposobna, pažljivo birana administracija u kojoj je vladala gotovo vojna disciplina(2). Drugi stub su činili lokalni tajkuni. Od 1961. godine do danas, Južna Koreja je prevalila ogroman put i postala industrijska i ekonomska velesila. Od nacije koja nije umela da napravi ni peglu, postali su nacija koja je u samom tehnološkom svetskom vrhu.

Ova kratka priča iz ekonomske davnine uči nas da su tajkuni svuda isti, i da uvek idu linijom lake zarade, kada i ako im je to omogućeno. Karakter, psihologija, mentalitet i etika lokalnih tajkuna ne razlikuju se previše od države do države. Ono što čini razliku jesu različiti karakteri političkih i državnih elita, njihov kvalitet i kapacitet da upravljaju razvojem, da kontrolišu, stimuliše i usmeravaju svoju poslovnu elitu. Tu počinje, iako se tu i ne završava, priča o ekonomskom uspehu država koje su od sebe nešto napravile i podigle se iz bede.

Napomene:

(1) U svom prvom petogodišnjem planu, general Park je kao strateške grane naznačio proizvodnju veštačkih đubriva, sintetičkih tkanina, cementa, čelika i gvožđa, i energetiku.

(2) Državni aparat je temeljno protresen i na kraju tog procesa čišćenja, po raznim osnovama je otpušteno oko 240.000 ljudi, gotovo jedna šestina zaposlenih. To je omogućilo da se kvalitet državne uprave snažno ojača.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *