Kako je CIA videla srpske lidere, Miloševića, Mladića, Karadžića, Šešelja, Arkana, Frenkija, Draškovića, Đinđića…

Tweet

Piše: Filip Rodić

U kolekciji sa više od 300 tajnih dokumenata vezanih za administraciju američkog predsednika Bila Klintona i ratove u bivšoj Jugoslaviji, koje je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) objavila početkom meseca, velika pažnja je posvećena i analiziranju ličnosti srpskih vođa i atmosferi u srpskom narodu uopšte. Među dokumentima nalaze se izveštaji sa sastanaka Nacionalnog saveta za bezbednost, obaveštajne procene i probrana dokumenta Bele kuće, Stejt departmenta i Pentagona.

U analizi Nacionalne obaveštajne zajednice od 1. januara 1994. navodi se da je predsednik Srbije Slobodan Milošević zadovoljan uspesima tokom dvogodišnjih borbi, ali da je problem kako okončati rat, osloboditi se sankcija i osigurati ono što je osvojeno. Ovome na putu, međutim, stoje „nekooperativni lideri bosanskih i hrvatskih Srba“ i nespremnost međunarodne zajednice da ukine sankcije protiv SRJ bez postizanja sveobuhvatnog mirovnog sporazuma.

Na početku te 1994. američki analitičari dobro su procenili da će Milošević i u narednih godinu dana nastaviti da dominira srpskom političkom scenom i da ga ekonomske nedaće, u kojima se zemlja nalazi zbog sankcija, neće slomiti, a da ne postoji ni opozicioni lider koji bi bio u stanju da ga svrgne s vlasti. To objašnjavaju time što je Milošević sankcije iskoristio kako bi okrivio strance za tegobe kroz koje narod prolazi i da „skrene pogled javnosti sa lošeg upravljanja privredom“, da njegova stranka poveća broj poslanika u parlamentu osvojivši većinu na izborima prethodnog decembra, što je „oslabilo njegove glavne suparnike – ultranacionaliste“ i otvorilo mu prostor da nesuglasice sa radikalnim Srbima u BiH i Hrvatskoj rešava oštrije. Dodaje se da Milošević suvereno kontroliše vojsku, službe bezbednosti i medije, što mu omogućava da sprovodi represiju nad opozicijom.
Sankcije, kako se navodi, nisu oslabile konsenzus javnosti za uspostavljanje Velike Srbije i svi značajniji srpski politički lideri, čak i oni iz demokratske opozicije, su okoreli nacionalisti, netolerantni u odnosu na ostale etničke zajednice i krive međunarodnu zajednicu za nepravedno kažnjavanje Srba.

Drašković harizmatičan, Đinđić sumnjiv, Šešelj zločinac

Pišući o Miloševićevim političkim protivnicima na domaćoj sceni, američki obaveštajci navode da je „Vuk Drašković najharizmatičnija i najpopularnija ličnost umerene opozicije“, ali da se još nije u potpunosti oporavio od hapšenja i prebijanja prethodnog leta. „Njegova kampanja je pokazala da još može da mobiliše veliki broj pristalica, iako su njegove organizacione sposobnosti vrlo sumnjive“. Zoran Đinđić je „dramatično poboljšao rejting Demokratske stranke u odnosu na 1992“, navodi se u izveštaju, ali se upozorava da on veruje da budućnost Srbije leži u „reformisanju SPS-a da bi mogao da formira koaliciju sa Miloševićevom strankom“ i izražava sumnja u njegov „demokratski kredibilitet“. Za Vojislava Šešelja se navodi da je ultranacionalista i najpoznatiji zbog navodnih ratnih zločina u BiH i Hrvatskoj, da je čovek „koji brzo razmišlja, dobro govori, vrlo je privlačan narodnim masama u čemu mu šteti njegovo ekstremističko ponašanje“. Dodaje se da, uprkos neuspehu na izborima u Srbiji, Šešelj i dalje ima veoma veliki uticaj na srpske nacionaliste u BiH i Hrvatskoj.

Procenjuje se da će Milošević početi sa ujedinjavanjem delova BiH i Hrvatske koji su pod srpskom kontrolom, sa Srbijom, bez obzira na eventualno postizanje mirovnog sporazuma. Radeći to, procenjuju američki obaveštajci, on će se suočiti sa velikim problemima, jer će lokalni lideri insistirati na tome da kontrolišu sopstvene budžete i poreske prihode, što će Miloševiću biti teško da prihvati. Oni će se, takođe, zalagati za formiranje labave srpske federacije sa rotirajućim predsedavanjem, što će Miloševića učiniti samo jednim od ravnopravnih lidera. Milošević bi se ovome mogao suprotstaviti predlažući federalno uređenje kojim bi se ojačao njegov autoritet, ili, na primer, deljenjem srpskih teritorija u BiH i Hrvatskoj na nekoliko administrativnih regiona. Pored toga, on će koristiti službe bezbednosti i medije da bi podrivao uticaj srpskih lidera i naterao ih da mu se povinuju.

Navodi se i da će Milošević teško kontrolisati sve srpske vojne formacije. Vojska Jugoslavije, kako procenjuju, mogla bi tim formacijama ponuditi veću pomoć u zamenu za prihvatanje jače centralne kontrole, ali odanost krajiških i bosanskih vojnih i paravojnih grupa Beogradu je veoma ograničena i pokušaj VJ da razoruža ili demobiliše srpske milicije verovatno bi izazvala otpor.

Milošević ima problem i sa Kosovom, gde postoji verovatnoća da u narednih 12 meseci (do početka 1995.) dođe do nasilja. Miloševićev režim će nastaviti sa represivnim političkim i administrativnim merama kako bi suzbio albanske političke akcije i primorao ih da napuste pokrajinu. Procenjuje se da su srpske službe bezbednosti još dovoljno jake da obuzdaju paravojske i suzbiju albansku pobunu, ali da radikalni elementi na obe strane i dalje ostaju nepredvidljivi. Dodaje se da srpski ultranacionalisti „deluju nekažnjeno na Kosovu, u skladu sa represivnom politikom Beograda“, dok Albanci prikupljaju lako naoružanje.

Milošević, Karadžić i Mladić

U Obaveštajnom izveštaju Direkcije CIA od 5. septembra 1995. detaljno se analiziraju ličnosti trojice tada najvažnijih srpskih vođa – Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića – uz ocenu da su „Srbi sada jedinstveniji“.

Za Miloševića u ovom dokumentu piše da je sada daleko od srpskog ultranacionaliste, kakvim je smatran početkom devedesetih, i da je usvojio taktički pristup posvećen očuvanju i učvršćivanju svoje moći u Beogradu, ukidanju međunarodnih sankcija i utvrđivanju kontrole nad srpskim teritorijama u BiH i Hrvatskoj. Piše se i o Miloševićevoj supruzi, Mirijani Marković, koja je „posvećeni komunista i Jugoslovenka“ i za koju se veruje da stoji iza određenih promena u Miloševićevoj politici. „U svakom slučaju, Milošević je, naizgled ispravno, odlučio da je ‚narod umoran od žrtvi neophodnih za ujedinjenje svih Srba u jednu državu‘ i razgnevljujući ultranacionaliste, odlučio u avgustu 1994. da uvede embargo bosanskim Srbima kako bi ih primorao da prihvate mirovni plan Kontakt grupe“. U drugim dokumentima američke obaveštajne zajednice o embargu koji je Beograd uveo Palama navodi se, međutim, da je ta blokada uglavnom bila farsa, a da je i vojna i privredna saradnja nastavljena sve vreme, samo prikrivenije i u nešto manjem obimu.

Američke analitičare zaprepastila je Miloševićeva odluka da krajiške Srbe prepusti hrvatskim snagama početkom avgusta, s obzirom na njegove ranije nacionalističke stavove. Dodaje se da je ovakav potez Beograda izazvao minimalne proteste kod Srba uprkos dolasku skoro 200.000 izbeglica, zato što je predstavljao „najznačajniji srpski poraz od kako je nemački Vermaht aprila 1941. pregazio Jugoslaviju za sedam dana“. Milošević u to vreme deluje Amerikancima kao čovek koji je „spreman da pregovara o rešenju sukoba sve dok se time ne ugrožava njegova moć u Beogradu“, ali se dodaje da je „i sada, kao i uvek s Miloševićem, đavo u detaljima“. U dokumentu se navodi da nije jasno kolike je teritorijalne ustupke Milošević spreman da učini, ali da njegovo prihvatanje plana Kontakt grupe za Bosnu, predaja Krajine i navodna spremnost na razgovore o statusu istočne Slavonije ukazuju da je spreman da prihvati Veliku Srbiju koja bi bila mnogo manja, ali lakša za kontrolu. Prema njihovom mišljenju, Milošević neće biti spreman da prizna Hrvatsku zbog napada na Krajinu, ali bi mogao da bude zadovoljan ukoliko bi uspeo da obezbedi posavski koridor i dolinu Drine u istočnoj Bosni. Upozorava se i da bi Milošević ponovo mogao da promeni svoju strategiju ukoliko bi ga na to primorali ultranacionalisti, pre svega u vojsci, ali da za sada nema ozbiljnijih naznaka da bi tako nešto moglo da se dogodi.

mladic_karadzic_serbie_genocide080721_432Karadžić je, u očima američkih analitičara, ispunjen snažnim osećanjem da su Srbi žrtve, ali i da je, s rastom njegove moći i jačanjem vojske bosanskih Srba, kao i s navodnim ratnim profiterstvom i korupcijom, porasla i njegova slika o sebi kao važnoj i velikoj figuri. „Nema sumnje da Karadžić uživa u značaju koji ima kao lider bosanskih Srba“, navodi se u analizi i dodaje da bi „sigurno bio veoma nevoljan da se srpske teritorije u BiH priključe Srbiji, jer bi time bila umanjena njegova uloga“. Ocenjuje se da „uprkos svojoj identifikaciji sa srpskim mučeništvom, ništa ne ukazuje da bi on bio spreman da propadne za tu ideju“ i da bi ga vojni porazi „verovatno otreznili“. Zbog toga, dodaje se, kredibilna pretnja vojnom silom i pojačana diplomatska izolacija mogli bi ga učiniti spremnijim za buduće mirovne razgovore.

Najveća pažnja posvećena je generalu Ratku Mladiću, za koga se ironično piše da „nije Napoleon“, ali je okarakterisan kao najiskreniji pobornik srpske nacionalne ideje od sve trojice. Ocenjuje se da je on umislio da je njegova sveta dužnost da brani svoj narod koji je suočen sa zaverom Zapada u iskorenjivanju Srba. Podseća se na njegov intervju u kome je rekao da se „granice crtaju krvlju i da srpski cilj ostaje ujedinjenje svih srpskih teritorija u BiH i Hrvatskoj“. Američki obaveštajci napominju da je, zbog stalnog prisustva na prvoj liniji fronta i vojnog lukavstva, postao pravi heroj među običnim Srbima, ali da nema ambicije za bilo kakvom političkom ulogom iako je spreman da bude glavni sagovornik sa srpske strane, što dokazuju njegovi česti susreti sa Miloševićem, komandantom snaga UN Rupertom Smitom i evropskim izaslanikom Karlom Biltom. Istinskim liderom bosanskih Srba učinilo ga je i njegovo odbijanje Vens-Ovenovog plana u maju 1993. kao i da se povinuje Karadžićevim naredbama, što za Zapad predstavlja problem, jer nije sklon pregovaranju i jer stalno ističe da „neće predati teritoriju za koju su njegovi vojnici prolivali krv“. Dodaje se, međutim, da bi se Mladić mogao privoleti na pregovore ukoliko bi mu postalo jasno da njegova vojska ne može izdržati dugi sukob niskog intenziteta ili intenzivnu NATO kampanju.

Mladiću je dan kasnije, 6. septembra 1995, posvećena još jedna analiza u kojoj se skreće pažnja na njegove vojno-taktičke sposobnosti i ističe da „prethodno iskustvo ukazuje da misli da može izdržati i prebroditi međunarodnu spremnost za vojnu intervenciju“. „Za Mladića, koji se snažno identifikuje sa stavom da su Srbi istorijske žrtve progona i nepravde, NATO udari nisu nikakvo iznenađenje“ i vidi ih kao nastavak nepravednog kažnjavanja Srba. „On je spreman na to da bude napadnut. Njega su podučavali u vojnim školama osnovnoj doktrini JNA – braniti se od svakog napadača, prihvatiti brojčanu i materijalnu inferiornost, primiti koliko je god moguće udaraca i nastaviti otpor koliko god je to moguće“, navodi se u ovoj analizi i dodaje da oseća da je opravdano koristiti sva moguća sredstva u cilju zaštite sopstvenog naroda. Mladić je čovek koji sa mnogo posvećenosti brine o svojim vojnicima i zna šta je u interesu vojske bosanskih Srba. Za Mladića se veruje da će se opirati svakom zahtevu sve dok ne shvati da će cena za to biti razaranje srpske vojske do nivoa kada više neće biti u stanju da brani ni samo jezgro srpske teritorije u Bosni, ali i da borbu do poslednjeg čoveka smatra prihvatljivim ishodom.

Haški tribunal i sankcije

U preporuci o ekonomskim sankcijama protiv SRJ od 25. maja 1995. tadašnja ambasadorka SAD pri UN Madlen Olbrajt, upućenoj nacionalnom savetniku za bezbednost Entoniju Lejku, protivi se eventualnom ublažavanju sankcija, njihovom ukidanju ili omogućavanju SRJ da se vrati u okrilje UN, sve dok ne bude potpisan čvrst mirovni sporazum i dok se SRJ u potpunosti ne povinuje svim zahtevima Haškog tribunala. Ovde se radi o jednom od prvih dokumenata u kojem se neki koraci u ponovnom priključivanju SRJ i Srbije međunarodnoj zajednici uslovljavaju saradnjom sa Hagom. „Ja verujem da je postavljanje Tribunala kao uslova za ukidanje spoljnjeg zida sankcija prava stvar koju treba učiniti“, navela je tada Olbrajtova. Ona je dodala da je „Tribunal postao važno unutrašnjepolitičko pitanje u bivšoj Jugoslaviji.Tokom proteklih 18 meseci (od osnivanja Tribunala) Milošević je optužbe za zločine koristio za podrivanje svojih političkih rivala. Vlada Hrvatske je jasno naznačila da će saradnja sa Tribunalom biti jasan dokaz njene posvećenosti zapadnim idealima. Ustav bosansko-hrvatske federacije zabranjuje osumnjičenima za ratne zločine da obavljaju političku funkciju. Ovo je učinjeno sa namerom da se marginalizuju ekstremni bosanski Hrvati koji ometaju razvoj Federacije“, rekla je Olbrajtova.

Etničko čišćenje

U memorandumu CIA o etničkom čišćenju u BiH od 29. aprila 1994. navodi se da je do tog datuma etnički očišćeno najmanje 2.151 naselje, te da je, iako su sve strane bile žrtve, u najmanje 90 odsto slučajeva, odgovorna bila srpska strana. Od sredine 1993, međutim, najveće etničko čišćenje sprovele su hrvatske i muslimanske snage. Kampanja etničkog čišćenja koje su sprovele srpske snage svoj zenit je doživela tokom ofanzive u istočnoj Bosni u proleće i leto 1993. Prema dokumentu, prvi izveštaji o etničkom čišćenju koje sprovode muslimanske snage pojavljuju se u martu 1993. i od tada su snage pod komandom Sarajeva očistile najmanje 22 sela u blizini Konjica, Travnika i Novog Travnika. O etničkom čišćenju koje su izvršile hrvatske snage ima mnogo manje izveštaja, a ove akcije sprovođene su od sredine 1993. i to uglavnom protiv muslimana.

U izveštaju se ističe da se operacije koje sprovode muslimanske snage u nekoliko tačaka bitno razlikuju od onih čiji su počinioci Srbi ili Hrvati: radi se uglavnom o osveti zbog zločina počinjenih nad muslimanima (dok Srbi to rade jer žele političku i vojnu kontrolu teritorije) i oni ne uništavaju crkve, što ukazuje na to da poštuju verske objekte, uključujući i one koji pripadaju Srbima i Hrvatima. Kao primer navodi se slučaj hrvatskog sela Radešine u kojem su muslimani uništili 95 posto kuća, ali seosku crkvu nisu ni oštetili.

Interesantno je da je ovo najcenzurisaniji od svih objavljenih izveštaja, jer su na njemu zacrnjene čitave stranice, tako da je od ukupno devet strana moguće pročitati nepune četiri.

Uloga MUP-a Srbije u ratu

U detaljnom i opširnom izveštaju Direkcije CIA o ulozi jedinica MUP-a Srbije u ratnim dejstvima u Hrvatskoj i Bosni, načinjenom 26. oktobra 1995, navodi se da je MUP bio jedna od glavnih poluga Vlade Srbije tokom sukoba, za stvaranje, kontrolu i odbranu Velike Srbije. Resor državne bezbednosti i MUP imali su vodeću ulogu u razmeštanju specijalnih snaga srpske policije i u Bosni, i u Hrvatskoj. Jedinice su pod direktnom komandom načelnika Državne bezbednosti Jovice Stanišića. Kao komandanti specijalnih jedinica pominju se Franko Simatović Frenki (koji je ponekad koristio ime Dragan Simendić) Obrad Stevanović, Rajo Božović, Radovan Stojičić Badža. U borbena dejstva uključene su od početka sukoba 1991, i njihova uloga je uglavnom bila da, kao elitna jurišna pešadija, prethode u napadima ili kontraofanzivama koje su sprovodile vojske bosanskih Srba i Srpske Krajine, ali i muslimanskih snaga pod vođstvom Fikreta Abdića. U BiH su zapaženo učešće imale u napadima na Srebrenicu i Goražde 1993. i 1994. i u podršci u borbama snaga Fikreta Abdića od novembra 1994. do avgusta 1995. Pored učešća u borbama, jedinice MUP-a Srbije bile su, prema ovom izveštaju, zadužene i za naoružavanje srpskih vojski u Krajini i BiH i brojnih paravojnih jedinica, među kojima su najznačajnije Crvene beretke pod komandom Željka Ražnatovića Arkana, koji je bio pod direktnom Stanišićevom kontrolom. Kao primer, navodi se da je Franko Simatović Frenki u septembru 1995. bio zadužen za transport municije, pre svega raketa, proizvođenih u valjevskoj fabrici „Krušik“, do skladišta vojske bosanskih Srba. Prema navodima CIA, po deset kamiona prenosilo je dva puta nedeljno oružje iz ove fabrike ka Bosni.

Zanimljiv detalj je da se u ovom izveštaju pominje i tada anonimni Arkanov pomoćnik čije ime CIA u to vreme nije znala, ali je imala njegov nadimak – Legija. Kako se navodi, on je u proleće 1995. komandovao grupom srpskih dobrovoljaca koji su se borili sa Abdićevim snagama kod Velike Kladuše. Ovu jedinicu Abdićevi borci znali su pod imenom Crna Legija. Prema ovom dokumentu, da je Legija komandant ove grupe bio i ranije, potvrdio je jedan belgijski novinar kojeg su srpski borci zarobili kod Bihaća 5. decembra 1994.

(Pečat)

Tweet