Kako je Medved porazio Anakondu u Ukrajini?

Kako je Medved porazio Anakondu u Ukrajini?

24 marta 2014

Boris AleksicPiše: Boris Aleksić

Predstavnici SAD i EU su nakon održanog referenduma na kojem su građani odlučili da se Krim vrati u sasatav Rusije optužili Moskvu za agresiju. Najmoćnija sredstva javnog informisanja na Zapadu koja su slavila akcije NATO avijacije dok je sejala smrt iznad SRJ 1999. godine, listom su osudila ujedinjenje Krimljana sa maticom do kojeg je došlo bez ispaljenog metka.

Iz baltičkih zemalja koje već godinama pokušavaju da asimiluju i izbrišu ruski narod iz brojnog stanja svog stanovništva čuli su se pozivi Severnoatlantskom savezu da ih zaštiti od Rusije. Ali baš u Rigi 2006. godine NATO pakt, SAD i EU su zakuvali jelo koje im je sada servirano. Na Samitu NATO pakta u glavnom gradu Letonije održanom 28. i 29. novembra 2006. godine javno je raspravljano o budućim izazovima u „borbi protiv terorizma“ i širenju Severnoatlantskog saveza, a tajno o „razbijanju ruskog etničkog prostora.“ Tom prilikom vojni stručnjaci iz SAD su predstavili „Strategiju anakonde“ čiji je cilj da usitni i „uguši“ Ruse u jednoj po jednoj bivšoj republici SSSR-a, od baltičkih država, preko Ukrajine sve do same Rusije. Do tada je Zmija sa Zapada već „progutala“ neke od ranijih članica Varšavskog saveza Bugarsku, Češku, Slovačku, Mađarsku i strateški važnu Poljsku. U Rigi je dogovoreno da se Zver u budućnosti ustremi na Gruziju i Ukrajinu. Stratezi Vest Pointa su tom prilikom povukli paralelu između predsednika Konfederacije Američkih Država Džeferson Dejvisa i predsednika Rusije Vladimira Putina. Na poznatoj vojnoj akademiji oni su već generacije elitnih američkih oficira učili kako je Federacija porazila Konfederaciju uz pomoć „Strategije anakonda“. Snage Konfederacije su najpre podeljene i izolovane, a zatim vešto „ugušene“. Za Rusiju je ovaj mehanizam donekle izmenjen. „Anakondin prsten“ oko Rusije se ispoljava a) geografski, tako što se ona postepeno gura sve dalje od morskih obala; b) geopolitički, postepenim sužavanjem evroazijskog prostora kojeg ona kontroliše, stvaranjem lanca neprijateljskih država oko nje i sužavanjem prostora njenog političkog manevrisanja u odnosima sa zemljama u tom regionu; v) ekonomski, svesnim postavljanjem prepreka na izvoznim putevima ruskih energenata, destabilizacijom tranzitnih teritorija i podržavanjem suparničkih projekata.

U Gruziji je 2003. godine izbila obojena revolucija u organizaciji Zapada i na vlast je došao Mihail Sakašvili, pa je u njoj postojalo pogodno tle za započinjanje operacije Zapada uperene protiv Rusije. Nije se dugo čekalo. Samo dve godine od samita NATO u Rigi, u noći između 7. i 8. avgusta 2008. godine gruzijska vojska, obučena i naoružana od strane instruktora iz SAD napala je Južnu Osetiju u akciji koju su pripremili isti oni koji su izvršili agresiju na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku 1995. godine. Međutim, Rusija je izvukla pouke iz novije srpske tragedije i njena vojska je odlučno zaštitila svoje građane.

Poraz u Gruziji nije opametio SAD i NATO i oni nisu odustali od „Strategije anakonde“. Zapad je znak za početak operacije u Ukrajini dao tokom 2013. godine pre kraja mandata legalno izabranog predsednika Viktora Janukoviča. Rusija koja je pretrpela dva nimalo slučajna teroristička napada u Volgogradu u decembru 2013. godine, bila je potpuno usmerena na očuvanje bezbednosti Zimskih olimpijskih igara u Sočiju. Za Zapad je ovo bio pravi trenutak da izazove haos u Ukrajini. U državi koja je potpuno ekonomski razorena i osiromašena oni su podstakli nasilje i po priznanju Viktorije Nuland uložili pet milijardi dolara za rušenje demokratski izabrane vlasti. Cilj SAD je bio da naprave što veću štetu Rusima. Snajperisti američke obaveštajne službe i NATO pakta sejali su smrt po ulicama Kijeva ubijajući i demonstrante i pripadnike policije. Objavljeni su dokazi koji govore o tome da su snajperisti dejstvovali za potrebe prozapadnih pučista. Podmukli predstavnici EU su ćutali o svemu dok njihov presretnuti telefonski razgovor nije objavljen u javnosti. Tek onda su zatražili istragu. Podsetimo se da su prema izveštajima i u Moskvi 1991. godine i 1993. godine snajperisti SAD i njenih saveznika sejali smrt na obe strane, kako bi izazvali što veću tragediju u Rusiji. Slična situacija se ponovila na Krimu. Iako je svima već bilo jasno da su građani Krima potpuno opredeljeni za povratak u sasatav Rusije, Zapad je poslao snajperiste na ovo mirno poluostrvo uoči održavanja referenduma. Na Krimu su vojni objekti Ukrajine i Rusije jedni pored drugih. Pucano je iz zgrade u izgradnji, preko puta ukrajinskog vojnog centra i meta su bile lokalne krimske jedinice za samoodbranu kao i sam vojni centar. Jedinice za samoodbranu obaveštene su da je u delimično praznoj zgradi otkrivena naoružana grupa. Kada su njeni pripadnici krenuli da izvrše proveru, na njih je otvorena vatra, pretpostavlja se iz snajpera i tom prilikom je pucano u dva pravca sa jednog mesta. Jedan pripadnik jedinice za samoodbranu je ubijen, a drugi ranjen. Jedan ukrajinski vojnik iz vojnog istraživačkog centra takođe je ubijen, dok je drugi ranjen, saopštila je policija. Pučisti u Kijevu su zatim odobrili vojnicima upotrebu vatrenog oružja. Zapad je želao po svaku cenu da izazove sukob između ukrajinske vojske i ruskog naroda na Krimu. Međutim Rusi su uspeli da „ohlade usijanu glavu“ komandanta ukrajinske mornarice Sergeja Hajduka koji je prenosio naređenje ukrajinskim vojnicima da pucaju. On je priveden od strane tužilaštva u Sevastopolju i ubrzo pušten.

U međuvremenu Ukrajina je počela da podseća na Albaniju iz 1997. godine. Tada su SAD omogućile pljačku vojnih magacina kako bi dodatno naoružale šiptarske teroriste za njihove operacije protiv Srba. U Ukrajini ekstremisti i neonacisti su takođe počeli da pljačkaju vojne magacine. Za samo jedan dan oni su došli u posed 1.500 komada vatrenog oružja i 100.000 metaka. Kijevski pučisti su se dokopali i „nekoliko desetina prenosnih raketnih protivavionskih sistema klase `Igla`. Oni su ukradeni blizu Lavova centra zapadnih unijata koji su izveli i prvu i drugu „narandžastu revoluciju”. Raketni sistemi „Igla” veoma su ubitačni i mogu se koristiti za terorističke napade na putničke avione. Ruske službe bezbednosti su nedavno presekle kanal kojim je oružje iz Ukrajine dostavljano teroristima na Kavkazu. U akciji je zaplenjeno 40 komada oružja.

Sva beda zapadne strategiji u Ukrajini dobro se vidi na primeru podrške Vašingtona i Brisela ljudima koji su nasilnim metodama došli na vlast u Kijevu. U novoj pučističkoj vladi neonacistička prtija Svoboda ima šest ministara i ključne pozicije u bezbednosnim strukturama. Partija zapadnoukrajinskih unijata čiji je lider jedan od vođa „evromajdana” Oleg Tjagnibok ima direktne veze sa nemačkim neonacistima. Pri tom u decembru 2012. godine Evropski parlament je usvojio rezoluciju u kojoj je stavove Svobode nazvao rasističkim, antisemitskim i ksenofobičnim. Tjagnibok je javno saopštio da je moguća i upotreba nuklearnog oružja protiv Rusije. Međutim podrška Zapada neonacistima nije ništa novo. SAD i EZ su podržale Tuđmanove fašiste i njihov genocid na Srbina. Etnički čista Hrvatska u kojoj je ostvaren Pavelićev testament danas je punopravna članica EU. Takođe na okupiranom KiM Vašington i Brisel podržavaju šiptarske teroriste i trgovce ljudskim organima. Kako tvrde u Evropskoj komisiji samo je pitanje vremena kada će ovi zločinci postati deo Unije.

Zapad je u Ukrajini požurio da se revanšira Rusiji za poraze koje je doživeo na međunarodnoj sceni tokom 2013. godine. SAD, NATO i EU su pomislili da Rusija zauzeta očuvanjem bezbednosti Olimpijade neće moći na vreme da parira njihovoj „Strategiji anakonde“. Ipak Vladimiru Putinu je uspelo da bez ispaljenog metka ispravi istorijsku nepravdu i vrati strateški važan Krim u sastav Rusije. Da bi shvatili značaj ovog podviga setimo se ko je sve ratovao protiv Rusije u Krimskom ratu, kao i velikog broja žrtava koje je taj sukob odneo. Možda je vreme da nakon novog poraza Zapada od velemajstora iz Kremlja dođe do smene generacija među stratezima u SAD i EU. Neko pametniji bi umesto sukoba išao putem saradnje sa Rusijom. Međutim saradnja Zapada sa nacistima i teroristima širom sveta svedoči o tome da je razlikovanje dobra od zla, davno izgubljeno znanje za taj deo sveta.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *