Како је Русија зауставила НАТО на Криму

Kako je Rusija zaustavila NATO na Krimu

10 aprila 2017

672x672_bojan-bilbija

Piše: Bojan Bilbija

Navršilo se, u subotu 18. marta, tačno tri godine od prisajedinjenja Krima u sastav Rusije. Sami Rusi bi to preciznije rekli – povratka Krima – imajući u vidu da je poluostrvo u poslednja dva i po veka četiri puta duže bilo u sastavu Moskve nego Ukrajine. Ako bismo bili još precizniji, Krim, kao pretežno ruska sredina, od raspada SSSR-a nikada se u potpunosti nije potčinio Kijevu, već se uvek borio za autonomiju. Slično je važilo i u sovjetsko vreme. Još od 1954. kada je Nikita Hruščov darivao poluostrvo svojoj rodnoj Ukrajini, strateški važna luka Sevastopolj bio je grad pod direktnom upravom Moskve. I posle 1991. Rusija i Ukrajina zajedno su upravljale Sevastopoljem, uz finansiranje iz ruskog federalnog budžeta.

Građani Krima decenijama su se žalili da ih Kijev ekonomski zapostavlja i to su smatrali kaznom zato što su proruski opredeljeni. I onda su 16. marta 2014. svoju opredeljenost izrazili tako što se 96,77 odsto njih izjasnilo za povratak u sastav Ruske Federacije. Danas je prosečna plata na Krimu tri puta veća nego u Ukrajini. Gradi se, sa svojih 19 kilometara najduži u Rusiji, Kerčenski most koji treba da spoji kontinentalni deo zemlje sa Krimom. Iako je Krim pod zapadnim sankcijama, brojni strani investitori ga ne obilaze – neki već sada pronalaze načine da ulažu u turističke i druge potencijale, dok drugi rezervišu pozicije kada embargo bude ukinut.

PRIČA OKO STATUSA ZA RUSIJU ZAVRŠENA

Trogodišnjica vraćanja Krima ovih dana bila je udarna vest u svim ruskim medijima. Podseća se na podvige ruskih specijalaca u zauzimanju strateških objekata i lokacija, hitro i bez žrtava, a posebno na neutralisanje agresivnog tatarskog faktora i ukrajinskih ekstremnih desničara koji su okupili hiljade pripadnika u borbene grupe. Recimo, 20. februara 2014, dogodio se Korsunski pogrom, kada su ukrajinski radikali zaustavili osam autobusa sa žiteljima Krima koji su se vraćali iz Kijeva. Sedmoro nenaoružanih ljudi je ubijeno u surovoj igri gde su imali minut prednosti da beže kroz polja, pre nego što su progonitelji džipovima i s automatskim puškama krenuli u lov. Oni bolje sreće bili su samo premlaćeni i, klečeći na kolenima, terani da pevaju ukrajinsku himnu.

Tri dana kasnije na Krimu je buknuo ustanak. Desetine hiljada ljudi podiglo se na noge predvođeno aktivistima proruskih i antifašističkih organizacija „Ruski blok“, „Rusko jedinstvo“ i „Ruska zajednica Krima“. Odredi samoodbrane Krima suprotstavili su se majdanskim grupama, pojačanim krimskim Tatarima i došlo je do prvih okršaja. Tada su se umešale ruske specijalne snage u uniformama bez oznaka i situacija je stavljena pod kontrolu. Posle referenduma 16. marta, a zatim potpisivanja sporazuma o ulasku Krima u sastav Rusije, proces je okončan 21. marta formalnim priznanjem u ruskom parlamentu i usvajanjem ustavnih promena. Istog dana je predsednik Vladimir Putin potpisao ove zakone i od tada je za Rusiju svaka priča oko statusa Krima završena.

Sa izvesne istorijske distance, sada su zanimljivija neka druga pitanja. Na primer, da li je vraćanje Krima bilo „spontano“ i iznenadno čak i za sam Kremlj, kako se to uglavnom predstavlja, ili je reč o planu koji je još ranije postojao. Na ovu temu eksperti će se još dugo sporiti, ali je činjenica da su ovih dana ruski mediji ukazivali da je „samo mesec dana pre nego što se u Kijevu rasplamsao Majdan, bilo teško zamisliti da će se uskoro ujediniti Krim sa Rusijom“.

U to je ipak teško poverovati, jer su i čitaoci našeg lista o ovom scenariju – koji se potom na taj način i odigrao – mogli da saznaju još u oktobru 2013, nekoliko meseci pre nego što se „Majdan rasplamsao“. To zaista nije bilo preveliko iznenađenje za one koji su pažljivo pratili dešavanja u Ukrajini, jer je u pozadini ukrajinske revolucije bio obračun Rusije i SAD oko kontrole pre svega nad Krimom i izuzetno važnom lukom Sevastopolj. Ako su Rusi tokom istorije zbog Krima položili dva miliona svojih života, onda je jasno da ni danas ne postoji cena koju bi odbili da plate kako bi sprečili da Sevastopolj padne u NATO ruke.

NAJAVA DOGAĐAJA

Tada smo, 18. oktobra 2013. godine, gotovo četiri meseca pre nego što je revolucija u Kijevu ušla u odlučujuću fazu, i kada je predsednik Viktor Janukovič još bio „prijatelj Zapada“, upozorili na dolazeći rat i objavili tekst pod naslovom „Ukrajina može u NATO, ali bez Krima“. Bilo je to mesec dana pre početka blagih prozapadnih protesta protiv Janukoviča, koji je krajem novembra te godine iznenada objavio politički zaokret i rekao da treba napraviti „pauzu u evrointegracijama“. U tom trenutku je scenario iz našeg teksta mogao da liči na naučnu fantastiku, ali iz ove perspektive – posebno imajući u vidu da se u međuvremenu sve ostvarilo – vredi se podsetiti njegovih glavnih akcenata. Tada smo zapisali da „žrtva ukrajinskih evrointegracija može postati Veliki sporazum Kijeva i Moskve iz 1997, kojim Rusija priznaje granice svog suseda i unutar njih – poluostrvo Krim i strateški važnu luku Sevastopolj“.

„Najednom su se povampirile evroatlantske snage, a ceo problem poprima geopolitičke dimenzije sa potencijalno veoma ozbiljnim posledicama. Kao i u slučaju Gruzije, ulazak Ukrajine u NATO, za Rusiju bi predstavljao geostratešku katastrofu kakvu najveća zemlja sveta naprosto ne sme da dopusti – ukoliko ne želi da dobrovoljno sebi namakne omču oko vrata… Vašingtonu je svakako najmanja briga do toga kako će se evroatlantske integracije Kijeva odraziti na ukrajinsko društvo i državu. Po logici – dok služe svrsi, dobri su – američki stratezi guraju Ukrajince u sve dublji ponor ekonomske propasti i unutrašnjih trvenja“, napisali smo tada i pokazalo se kao tačno – ako se zna da je u poslednje tri godine prosečna plata u Ukrajini spala sa 350 na 150 evra.

Naveli smo da ako Ukrajina potpiše Sporazum o asocijaciji sa Briselom, to može označiti potpuni politički raskid rusko-ukrajinskih odnosa: „Jednostavno, Moskva više neće imati kud nego da se frontalno suprotstavi Zapadu. Koji se ovoga puta, nažalost, pojavljuje u liku bratske Ukrajine.“

„Moskva je već najavila oštre ekonomske mere protiv Kijeva. I upravo to može biti ključni podsticaj ukrajinskom putu u NATO. Janukovič je ranije isticao da njegova zemlja ne može u NATO, jer većina stanovništva to ne podržava. Međutim, kada Moskva bude prinuđena da uvede ekonomsku blokadu, usled čega će brojna ukrajinska preduzeća dospeti u težak položaj, to će dovesti do porasta antiruskog raspoloženja. A u toj situaciji može se namaknuti i većina na referendumu o pristupanju NATO-u“, istakli smo u oktobru 2013. godine. Da li je slučajno što je aktuelni ukrajinski predsednik Petar Porošenko nedavno ponovo aktuelizovao priču o NATO članstvu? Da li je težak ekonomski položaj građana Ukrajine, pojačan državnom propagandom protiv Putina, sada doveo do dovoljnog nivoa antiruskog raspoloženja?

Ali čitajmo dalje upozorenje iz oktobra 2013. koje izgleda u Kijevu ni danas nisu ozbiljno shvatili: „Čitavu ovu matematiku dobro znaju i u Moskvi, i na Zapadu. Zato je za Rusiju od krajnje važnosti bilo da spreči ulazak Ukrajine u trgovinsku zonu EU. Pošto u tome po svemu sudeći nije uspela, i Kijev i Moskva moraće sada da prođu težim putem. Jer, Putinova Rusija zasigurno neće hraniti briselskog saveznika Janukoviča, niti bilo koju prozapadno orijentisanu vlast u Ukrajini. S obzirom na to da je Janukovič pre izvesnog vremena glatko odbio izuzetno povoljnu rusku ponudu za pristupanje Evroazijskoj uniji, koja bi njegovoj zemlji donosila i do 10 milijardi dolara čistog godišnjeg profita, već se opredelio za EU – sada će morati da snosi izuzetno ozbiljne ekonomske, a zatim i političke posledice. A najozbiljnije konsekvence će uslediti nešto kasnije.“

Na kraju smo izneli scenario odvajanja Krima i Donbasa. „S obzirom na to da Rusija ugovor Brisela i Kijeva doživljava kao neskriveno usmeren protiv njenih interesa, žrtva ukrajinskih evrointegracija može postati upravo Veliki sporazum. A njegova najvažnija stavka je u tome što njime Moskva priznaje postojeće ukrajinske granice, i unutar njih – poluostrvo Krim i strateški važnu luku Sevastopolj, naseljene većinski proruskim stanovništvom, koje uživa autonomiju i gotovo ne priznaje centralnu vlast u Kijevu. Ukoliko bi ovaj sporazum ’pao’, verovatno je dovoljna i mala kapisla da Krim proglasi još veći stepen autonomije, pa čak i otcepljenje. Nije isključeno da bi putem Krima krenuli i drugi istočni, proruski regioni Ukrajine. Kijev bi tada morao da interveniše kako bi sprečio raspad države, ali bi se i Moskva umešala da zaštiti 17 miliona Rusa koji žive u Ukrajini. U slučaju takvog, neželjenog scenarija, raspad Ukrajine teško da bi iko mogao da spreči. Nije slučajno Putin, kao uzgred, pre nekoliko godina rekao da je ’pola Ukrajine – Rusija’.“

VAŠINGTON DA ZABORAVI NA KRIM

Pokazalo se da je „mala kapisla“ za krvavi raspad Ukrajine bio državni prevrat u Kijevu. Ako su čitaoci „Pečata“ znali sve o tome pre nego što se bilo šta od toga dogodilo, onda to ukazuje da je scenario odavno bio poznat zapadnim centralama. Cilj je bio udariti Rusiju gde joj je najbolnije i po mogućstvu oteti Sevastopolj, i Vašington je dobro znao kakvu katastrofu priziva podržavajući ekstremiste u Ukrajini. Kao što je i Moskva imala spreman niz kontramera, uključujući otcepljenje Krima i Donbasa, ako Zapad pokrene ofanzivu u Ukrajini. Nema sumnje da je Kremlj diplomatskim kanalima upozoravao Amerikance na teške posledice. Kao što nema sumnje da je plan Vašingtona bio da se izazove kriza, a zatim optuži Rusija za „kršenje međunarodnog prava“ i dovede u izolaciju.

I danas je sve potpuno jasno. Ako predsednik Donald Tramp ne promeni politiku prema Rusiji, nevolje tek predstoje – ne samo u Ukrajini. Rusija neće popuštati jer više nema gde da se povlači, pošto joj je NATO stigao na same granice. Za početak, Vašington treba da zaboravi na Krim i Ukrajinu kao poligon za ostvarenje svojih geopolitičkih ambicija. Postoje blage naznake deeskalacije u rusko-američkim odnosima, ali opasnost neće proći sve dok se politika SAD iz temelja ne promeni.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *