Kako je to lepo kad se sport očovečuje isključivo sportom

Kako je to lepo kad se sport očovečuje isključivo sportom

17 avgusta 2014

Miloš_KordićPiše: Miloš Kordić

Kako je to lepo kad se sport vrati sportu. Kako je to lepo kad se pokaže kako naši vrhunski sportisti nisu nadljudi, vanzemaljci, nego su sportisti, ljudi kao i svi mi, ostali, obični. Samo su nemerljivo bolji u tome čime se bave. A to u čemu su vrhunski – donosi im prva mesta na tabelama, listama, donosi im medalje, nacionalne penzije. I nekima hrpe para. Kao teniserima, na primer.

Kako je pošteno i pristojno shvatiti i prihvatiti da Novak Đoković može da izgubi. Jer je pre svega čovek, sportista. A čovek, sportista, kako god i koliko god dugo da pobeđuje, može i da izgubi, da gubi, mogu i drugi da pobede i da pobeđuju njega. To je sport.

Na upravo završenom Prvenstvu Evrope u atletici Emir Bekrić je osvojio šesto, a Asmir Kolašinac peto mesto. Sjajni rezultati! Biti peti ili šesti u Evropi nije mala stvar. Jer sport je biti i peti i šesti, kao i prvi ili drugi u Evropi. Kao što je sport osvojiti i dve srebrne medalje, koje su osvojile Ivana Španović i Tatjana Jelača.

Jer sportista je ipak, velim, samo običan čovek: može da se zaljubi, može da se oženi, može da se uda, može da rodi… Pa može da bude i povređen, može da ga muči i stomak…

Ali sport nije i sa sportom nema veze osvajače medalja, ili zauzimače prvih ili desetih mesta na raznim svetskim listama ili tabelama vodati kao mečke od manifestacije do manifestacije, od festivala do festivala, od radne i humanitarne akcije do radne i humanitarne akcije, od grada do grada, od sela do sela… Sa sportom nema veze pisanje o njihovim automobilima, biciklima, kućnim ljubimcima… Sport nije ni kad počnu da se redaju političari pa ih primaju, pa se slikaju s njima, pa im obećavaju kule i gradove. Sa sportom nema veze što mi po kojekakvim tabloidima možemo da čitamo koje knjige čitaju (ako čitaju, i oni koji čitaju), kako kuvaju, čiju kuhinju obožavaju (najbolje prolazi italijanska, ili mamina sarma), ko je kome dečko, a ko kome devojka (posle sledećeg uspeha devojke i momci se ionako izmene, zamene), pa ko na kom splavu uživa… Ali, znam, to je cena uspeha, cena popularnosti… A šta ako sledeće medalje više ne bude…

Uživanje je bilo gledati srpske atletičare u Cirihu. Ma koliko da su oni bili sitne kapi u moru evropske atletike i evropskih i svetskih atletskih dostignuća. Ma koliko nam se bivši as a sada visoki funkcioner Atletskog saveza Srbije, Slobodan Branković, trudio da objasni kako sve kod nas, što se atletike tiče, ide napred, kako se sve razvija, kako svakog dana u svakom pogledu… Pa tu je velelepni atletski objekat u gradnji, na Banjici, koga i ovaj autor ponekad obiđe. Jer mu se, kao stari ljubitelj atletike raduje… I sve je to lepo, kao što je lep i Beograd na vodi, ali bi bilo još lepše kad bi se takvi objekti gradili i po Crnoj Travi, i po Srpskoj Crnji, i po Bajinoj Bašti, i po Negotinu… I kad bi se Emir Bekrić bar sa desetoricom takvih Emira borio i izborio za mesto u ekipi koja će Srbiju predstavljati na evropskim i drugim takvim takmičenjima. Kad bi se bar desetorica Asmira, deset Ivana, Tatjana… Nema nas na 800 metara, na 10.000 metara, nema nas u štafetama, u skoku uvis, u troskoku… nema nas pa nas nema…

A sada će Ivana i Tatjana (i zasluženo) kod predsednika države, kod predsednika Vlade, kod ministra za sport i omladinu, kod gradonačelnika Beograda, pa kod gradonačelnika gradova iz kojih su one… Jer s medaljama su osvojene i penzije. A mogao bi da kapne i kakav stan, pa automobil… I zasluženo!

Ali se ja jednako radujem i Asmiru, i Emiru, i Ameli… Jer sam znao da oni, kao pravi i istinski sportisti, kao obični ljudi neće osvojiti te za Srbiju toliko značajne i preznačajne medalje. Bar ne na ovom prvenstvu. A žao mi je, strašno mi je žao što nisu. I sada sam na njihovoj strani, kao i da jesu.

Ne, neće Srbiji niko zbog osvojenih medalja oprostiti ni cent bilo kog duga, neće Srbija zbog medalja biti pre vremena primljena u Evropsku uniju… I neće se u Srbiji ni zbog hrpe osvojenih bilo kakvih medalja, a ne samo atletskih, smanjiti broj dece sa iskrivljenim kičmama i ravnim stopalima. To sigurno neće.

Kako je to lepo kad se sport vrati sportu. A ne samo da je lepo kad se zaputi za medaljama, prvim ili bogzna kojim mestima na raznim svetskim listama, tabelama… Pa se često možda i zaluta, pa se gubi, pa se ne osvoji… pa kao da je tada propast sveta. A nije.

Kako je to lepo kad se sport očovečuje isključivo sportom!

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *