Kako je upotreba oružane sile dezintegrisala međunarodno pravni poredak

Kako je upotreba oružane sile dezintegrisala međunarodno pravni poredak

10 marta 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

27. februara Evropski parlament (EP) usvojio je Rezoluciju kojom se: „osuđuje nelegalna upotreba vojnih dronova“ i ističu problemi povodom ulaganja značajnih sredstava za „istraživanje ove tehnologije“. Rezolucija koju su inicirali poslanici EP iz redova zelenih usvojena je sa 534 glasa za i 49 protiv. Dokument ističe da „udari dronovima na teritoriju zemlje bez njene saglasnosti predstavljaju kršenje međunarodnog prava“.

„Evropski parlament danas je pokrenuo ozbiljnu zabrinutost povodom upotrebe vojnih dronova zbog kojih je živote izgubilo hiljade ljudi. Poslanici su izrazili snažan prekor zbog: prakse ubijanja iz vazduha izvan deklarisane ratne zone i zbog upotrebe naoružanih dronova u ratnim situacijama izvan okvira međunarodnog prava. EU treba da se pozabavi legalnim, etičkim i bezbedonosnim izazovima nastalim kao posledica upotrebe dronova, uključujući i hitnu potrebu za obezbeđivanjem transparentnosti i odgovornosti. Rezolucija, takođe naglašava da bi zemlje članice EU trebalo da se strogo uzdržavaju od učešća ili olakšavanja ciljanog ubijanja izvan svakog pravosuđa, primera radi, tako što će deliti važne informacije sa zemljama poput SAD“, izjavila je Barbara Lohbiler, poslanik Zelenih i predsedavajuća podkomiteta za ljudska prava EP. U međuvremenu, kreće trka u naoružanju kada je reč o ovoj tehnologiji. Milioni evra iz evropskih fondova „slivaju“ se u istraživačke centre najavljujući nove generacije dronova, ratova sa sigurne distance, porast zahteva na tržištu „dronova“ i hiljade civilnih žrtava. Makar gledajući iskustva iz Jemena i Pakistana.

Ovako svet danas izgleda. Permanentne krize, obaranje režima, civilne žrtve, dužničko ropstvo i bepoštedna borba za osvajanjem dodatnih teritorija, resursa i jeftine radne snage.Visoki tehnički i tehnološki razvoj umesto unapređenja standarda i civilizacijskih vrednosti koriste se samo u dodatnu svrhu korporativnog porobljavanja sveta. Neizostavno se pitamo: ima li tome kraja? Kako je sve počeloi ko je i na koji način uveo silu kao meru međunarodnih odnosa i time urušio čak i poslednju nadu u postojanje zajednice država koje svoj suživot ostvaruju kroz „aktivnu miroljubivu koegzistenciju? Tako dolazimo do važne geostrateške pozicije na mapi sveta koja je tradicionalno mesto intezivnih susreta dve, dijametralno suprotne civilizacije: Istoka i Zapada-Balkan. Preciznije, kako je danas opšteprihvaćeno Zapadni Balkan ili prostor na kome se svojevremeno nalazila Jugoslavija. Pozicionirana posle Drugog svetskog rata kao tampon zona između dva bloka: NATO i Varšavskog ugovora; posle pada Berlinskog zida određena za minsko polje na kome su nestali narodi i na kome je dezintegrisana jedna federativna država osnivač pokreta nesvrstanih. Jugoslavija više nije bila potreba, Varšavski ugovor bio je poništen, počeli su bratoubilački ratovi-ostalo je istorija. Međutim, iza manifestnih procesa odigravao se postupak urušavanja međunarodnog poretka sa svim institucijama koje su ga držale na okupu. Stvarale su se nove norme, uvodili su se novi sekundarni izvori međunarodnog prava koji su postali temelj zajednice kakvu danas prepoznajemo-društva naroda i država čije međusobne odnose karakteriše mera i intezitet upotrebljene sile. Stoga je važno podsetiti da je aktualni međunarodnopravni poredak postao vidljivim na primeru agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ona je poslužila kao presedan na kome su se zasnivale sve naredne „intervencije“.

Pre skoro petnaest godina, pod nazivom „Saveznička sila“ počela je agresija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Vazdušni udari su krenuli 24. marta 1999. godine u kasnim popodnevnim satima. Posle 78 dana (10. juna) okončana je agresija koju su neki nazivali i „Milosrdnim anđelom“. Svoje vazduhoplovne snage na raspolaganje su stavile: SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Kanada, Nemačka, Belgija, Španija, Turska, Italija, Danska, Norveška i Portugalija“. U ratu je na strani Alijanse učestvovalo 19 država. Ako se uračunaju i one van NATO koje su dale piste i drugu pomoć, SRJ je napalo 26 država“. Ukupna materijalna šteta za SRJ, ili „preciznije za Srbiju, procenjena je na više od 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije uništio ili oštetio 1 026 civilnih objekata. Potpuno razorio sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva, 595 km pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Agresori su imali 743, 8 miliona stanovnika i državni budžet od 3, 312 milijardi dolara, SRJ 11, 5 milona stanovnika i budžet od 3, 85 miliona dolara“ ističe precizne vojne podatke general Spasoje Smiljanić. NATO je agresiju počeo sa „ 464 letelice, završio sa 1 040. One su lansirale više od 400 000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1 000 krstarećih raketa“. Prevedeno na ukupnu masu, to bi značilo da je na SRJ „palo“ oko 22 000 tona ubojnih sredstava. Gubici na srpskoj strani u ljudskim žrtvama bili su: 599 vojnika, 172 policajca, oko 2000 ubijenih civila i oko 10 000 ranjenih. Izvršen je napad na teritoriju strane države: pogođena je kineska ambasada u Beogradu gde je poginulo troje a povređeno 26 kineskih državljana.

Agresijom su prekršene sve norme međunarodnog prava i odnosa uspostavljenih Poveljom Ujedinjenih nacija, Helsinškim dokumentom iz 1975. godine, Ženevskom konvencijom iz 1949 godine i dopunskim Protokolom iz 1977 godine. Prekršene su odredbe osnovnog akta Severnoatlantskog saveza iz 1949. godine kojim se NATO definiše kao odbrambeni savez“.

„Humanitarna“ intervencija koja je izazvala humanitarnu katastrofu:

Američki novinar Robert Džejson Parsons objavio je tajni izveštaj UN o posledicama NATO agresije: „ Svaki značajan cilj u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine gađan je različitom vrstom oružja. Jedan od najviših zvaničnika UNEP ( Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu čiji su stručnjaci istraživali posledice bombardovanja) potvrdio mi je to. Oni su zapravo testirali oružje na civilnom stanovništvu. To je nezapamćen ratni zločin“, rekao je Parsons. Na SRJ bilo je bačeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma, od toga prema prištinskim medijima ovih dana, na teritoriju Kosova i Metohije negde oko 10 tona. Da se podsetimo, tada je došlo i do najvećeg egzodusa civilnog stanovništva u Albaniju koje je bežalo od „bombardovanja“. Taj egzodus, bio je pripisan Miloševićevom režimu. Kada smo već kod ratne propagande i medijskog „čišćenja“ u main stream zapadnim medijima, da se podsetimo i samog povoda za agresiju: prema vojnim izvorima bilo je poznato da je glavni štab terorističke OVK iz „Nemačke prešao u Albaniju (…) u martu 1998, prešao na KiM da formira jedinstvenu komandu nad terorističkim grupama“. S obzirom da policija nije mogla da reši problem narastajućeg terorizma, „tek 1998 angažovana je vojska“ koja je porazila teroriste. Od 20 000 terorista broj je sveden na 2 000. OVK se nalazila, da podsetimo, na američkom spisku terorističkih organizacija. Prevođenje u „borce za slobodu“ desilo se pošto je zatrebala NATO pešadija u cilju ostvarenja geostrateškog cilja zapadnih sila. To Ibrahim Rugova koji je uživao podršku zapada nije mogao da realizuje. Na terenu su, dakle, događaji počeli da utiču na promenu strategije. Čak ni OVK nije imala snage da ispuni zadatak, trebalo je naći povod za „intervenciju“. Posle ogromnog političkog pritiska, „desio“ se sporazum Milošević-Holbruk, dolazi Verifikaciona misija OEBS-a na čelu s Vilijamom Vokerom i eto povoda za agresiju: Slučaj „Račak“ koji je bio zvanični motiv „humanitarne intervencije“ godinama kasnije razjasnila je šef forenzičkog tima Helen Ranta.

„Ta tela su pripadala teroristima, srpskim vojnicima i stanovnicima sela. Ovaj izveštaj koji vam sada pokazujem nikada nije objavljen, a njegov sadržaj malo ko zna. Sada sam spremna da javno govorim o rezultatima istrage”, kazala je Ranta ruskim autorima dokumentarnog filma „Kraj-osuđeni na progonstvo“, Jevgeniju Baranovu i Aleksandru Zamislovu.„Voker je bio užasnut rezultatima naše istrage”, rekla je finska forenzičarka koja je pod pritiskom i Ministarstva inostranih poslova svoje zemlje, u stvari, falsifikovala izveštaj o događajima u selu Račak. Događajima koji su poslužili za „humanitarnu intervenciju“ najjačih zemalja zapada. Zaštita prava albanske manjine, da podsetimo bila je krilatica visokih zvaničnika zapadnih administracija i medija. U tako jasno koncipiranom svetu prema potrebama Vašingtona i Londona, kasnije i Berlina-Srbija, naprosto nije imala šanse. Kao ni međunarodno pravo koje je poništeno upravo na slučaju ove male, evropske zemlje duge slobodarske tradicije-saveznice u borbi protiv pošasti prošlog veka, fašizma.

Dakle, NATO partneri dobili su „povod“ trebalo je pronaći i legalni osnov za vojnu intervenciju. Na osnovu tadašnjih pravnih mehanizama, steći legalnost za napad nesrazmerno velike vojne sile prema suverenoj evropskoj državi bila je nemoguća misija. Samo najšire moguće tumačenje sekundarnih izvora međunarodnog prava uz vrlo nategnuta „savetodavna“ mišljenja pravnih „eksperata“ moglo je da posluži za pravni osnov odbrambenom savezu kakav je NATO da međunarodni spor rešava nasilnim putem. Sve ovo bilo je potrebno u cilju promene međunarodnog običajnog prava, koje kao jedan od izvora predstavlja i pravni okvir za delovanje država i organizacija koje čine. Zapravo, prema Statutu međunarodnog suda pravde koji se nalazi u Hagu a koji je integrisan u Povelju Ujedinjenih nacija u izvore međunarodnog prava spadaju: Međunarodne konvencije, međunarodni običaji, kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao zakon, opšti principi prava priznati od strane civilizovanih naroda, sudske odluke i mišljenja eksperata kao dodatno sredstvo pri utvrđivanju zakonskih pravila. Ovi izvori koriste se u odlučivanju u predmetima kao i pri izricanju savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, i kao takvi određuju sudbine država i naroda, odnosno celokupne međunarodne zajednice.

Iz ovog ugla aktualni odnosi među međunarodnim akterima postaju jasniji, kao i sam internacionalni značaj agresije na SRJ.

Kako je agresija na SRJ postala presedan, pa tako i norma u odlučivanju za (prekomernu) upotrebu sile: Ona je, dakle, počela bez odluke Saveta bezbednosti (SB) iako je on jedini ovlašćen da odlučuje o upotrebi sile. Članice NATO ujedno su i članice UN, i kao takve moraju poštovati preuzete obaveze iz Povelje UN, neke od tih sadržane su u tačkama 3 i 4 člana 2: „svi članovi rešavaju svoje međunarodne sporove mirnim načinima, tako da međunarodni mir i bezbednost kao ni pravda ne budu povređeni ; svi članovi se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način koji nije u saglasnosti s Poveljom Ujedinjenih nacija . NATO agresija bila je upotreba oružane sile na teritorijalni ntegritet i političku nezavisnost demokratskim putem izabranog rukovodstva zemlje i kao takva predstavlja direktno kršenje Povelje UN.

Idemo dalje: iako su stalne članice SB, koje su i počele agresiju na SRJ u okviru NATO (SAD, Velika Britanija i Francuska) znale da je neophodna odluka ovog tela UN za vojnu intervenciju, snaga veta ostalih članica (Rusija i Kina) učinila je da pravni osnov prve potraže na drugi način. S obzirom da se SB intezivno bavio rešenjem krize na Kosovu i Metohiji, sledstveno tome nastajale su rezolucije koje su oslikavale stav stalnih člnaica ovog tela prema krizi na KiM. Jedna od rezolucija SB Rezolucija 1199 krizu na Kosovu definisala je kao „pretnju miru i sigurnosti u regionu“ i to je bilo dovoljno da generalni sekretar NATO (Havijer Solana) krene s čestom upotrebom ove rečenice u javnim nastupima pripremajući čin agresije. SB dakle nikada nije doneo rezoluciju kojom eksplicitno utvrđuje pravo na primenu sile, ali je pomenuta rezolucija bila osnov da „Alijansa veruje da postoji pravni osnov (…) da zapreti, ili ako bude potrebno da upotrebi silu“. Preostalo je medijsko spinovanje, „ekspertske“ analize i teren je bio pripremljen za anticipiranje pretnje po NATO koji je morao da deluje u samodbrani koristeći član 51 Povelje UN:

„Ništa u ovoj Povelji ne umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana UN, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti“ističe pomenuti član kao i da „one neće ni na koji način da dovedu u pitanje ovlašćenja i odgovornost SB“. Da li je neophodno napomenuti da čak i anticipirana pretnja mora „proći“ SB? Dakle, iako granice „samoodbrane“ nikad nisu jasno definisane ni član 51 nije dao osnov za bombradovanje SRJ. Uostalom, ko je pozvao NATO u odbranu? Kosovo i Metohija? Ono je tada sastavni deo SRJ, a ne država članica UN ili NATO. NATO je, dakle, na imaginarnu pretnju po članice ovog saveza pokrenuo vojnu akciju. Konačno, članice Alijanse ovim činom su prekršile preambulu svog osnivačkog akta, poznatijeg kao Vašingtonski ugovor koja poziva na poštovanje principa Povelje UN; kao i član 1 koji nalaže da svaki međunarodni spor članice moraju rešavati „mirnim sredstvima (…) da se uzdržavaju od pretnji ili upotrebe sile na bilo koji način koji nije u skladu sa ciljevima UN“. Tako je u osnovi redefinisan međunarodno pravni poredak: Agresija je provedena na način da je postala sekundarnim izvorom međunarodnog prava, menjajući tako običaje, sudsku praksu i „ekspertske“ analize u smeru potpunog pravnog nasilja sa katastrofalnim posledicama po najviše civilizacijske vrednosti. Zato je bilo neohodno u čin agresije uvući najveći mogući broj zemalja kako bi se ostvario konsenzus za redefinisanje međunarodnopravnog poretka, koji (kasnije se pokazalo) se zasnivao na primeni sile u odnosima među državama.

Tako je upravo i postavljena scenografija krize u Ukrajini: podsećanja radi, ukrajinska vlada i predsednik su odbijanjem potpisivanja sporazuma o pridruživanju s EU postali „legitimnom“ metom korporativnog zapada. Potpis je posle godina pregovaranja izostao zbog uslovljavanja od strane MMF koji je nalagao restriktivne budžetske mere državi koja se nalazila pred bankrotom. Viktor Janukovič, nije imao izbora-potražio je finansijsku podršku tamo gde je jedino mogao da je dobije-od Rusije. Prolongirana je isplata dugova za isporuku gasa, snižene su cene ovog neophodnog energenta, očekivala se prva tranša finansijske injekcije za preživljavanje Ukrajine. EU nije ni razmišljala o životima osiromašenih Ukrajinaca njoj je bilo važno da „pobode zastavu“ na još jednom delu osvojene teritorije i to na samoj granici sa Ruskom Federacijom. I ne samo to. Članstvo Ukrajine u NATO bio je sledeći logičan korak i tako direktna pretnja Rusiji. Zapad je bio na korak do ostvarenja sna-prodiranja na Istok do same granice sa Rusijom. Upravo zbog toga što je plan osujećen, dani i meseci majdanskih događaja ličili su na prizore iz pakla. Dodatnu meru haosa i terora dale su desničarske organizacije među kojima se izdvojio Desni sektor kao ultra-radikalna grupa. Ukrajina je uvučena u scene prepoznatljive za period Drugog svetskog rata. Svastike, prebijanja, potera za državnim udarom svrgnutim predsednikom, povlačenje Zakona o jeziku kojim se direktno uputila pretnja ruskoj etničkoj zajednici podelili su Ukrajinu. Pokušavajući da događaje i okolnosti (po)vrati u normalu Janukovič je pristao na sve zahteve prozapadne opozicije: od izmene Ustava do raspisivanja izbora. Međutim, ni to nije bilo dovoljno. Kriza je eskalirala i izletela iz kontrole čak i liderima ukrajinske opozicije. Primat su preuzimale ultradesničke grupe i profesionalni „revolucionari“ sa balaklavama.Rusi koji nisu želeli da dožive sudbinu Majdana ili linča pozvali su svoju Otadžbinu u zaštitu njihovih prava i obezbeđivanja mira i bezbednosti. Događaji su za korporativni zapad krenuli u neželjenom smeru i nastala je kriza u međunarodnim odnosima koja je često bivala na ivici direktnog sukoba sila.

Ukratko: zapad je inspirisao pa tako i podržao državni udar na ustavni poredak Ukrajine. Lideri zapadnih zemalja utrkivali su se u majdanskim parolama. Prozapadna opozicija je prema nacrtanoj mapi puta preuzimala institucije i vlast u zapadnom delu Ukrajine. Na istoku i jugu situacija je bila drugčija. Ruska dijaspora nije priznavala novonastale okolnosti državnog udara. Odbacila je kijevske direktive i odlučila da pozove u pomoć svoju Maticu koja je samo trebalo da obezbedi sigurnost Rusa u Ukrajini koji su birali svoje predstavnike u lokalnoj i regionalnoj vlasti. Svrgnuti predsednik Ukrajine uputio je pismo Vladimiru Putinu tražeći da: „upotrebi oružane snage Ruske Federacije koje bi uspostavile: legitimitet, mir, red i zakon i stabilnost u cilju odbrane ukrajinskog naroda“. Intezitet krize na relaciji Vašington-Moskva postajao je zabrinjavajući. Visoki državni zvaničnici SAD (predsednik, državni sekretar, stalni predstavnik pri UN), medijskih „ratni jastrebovi“ (Kristijana Amanpur) pozivali su na poštovanje međunarodnog prava tvrdeći da je Rusija svojim vojnim prisustvom izvršila agresiju na Ukrajinu. „Činjenica je da su danas ruski avioni ušli u vazdušni prostor Ukrajine (…) Ruska vojna akcija je kršenje međunarodnog prava. Ruske vojne baze u Ukrajini su bezbedne. Ruska mobilizacija je odgovor na imaginarnu pretnju. Vojna akcija ne može biti opravdana na osnovu pretnji koje nisu upućene ili provedene. Rusija mora direktno da se poveže sa vladom Ukrajine“, rekla je na sednici SB, stalna predstavnica SAD Samanta Pauer. Da ponovimo: na imaginarnu pretnju NATO je izvršio agresiju na SRJ. Dok su pretnje po bezbednost i mir u Ukrajini bila svakodnevica a ne imaginacija. Posebno za rusko „vojno prisustvo“ koje je garantovano sporazumima sa Ukrajinom povodom Crnomorske flote. Zaboga, Rusija ima vojnu bazu na Krimu. Njeno vojno prisustvo na teritoriji Ukrajine definisano je pravnim okvirom:

Rusija i Ukrajina potpisale su 1997 tri sporazuma koja su odredila sudbinu vojnih baza na Krimu. Rusija je dobila 81, 7 odsto brodova flote pošto je isplatila ukrajinskoj vladi kompenzaciju od 526, 5 miliona dolara. Moskva godišnje otpisuje Ukrajini 97,75 miliona dolara duga na ime korišćenja ukrajinskih voda i radio frekvencija kao i zbog uticaja na životnu sredinu prouzrokovanih delovanjem Crnomorske flote. Sporazum iz 1997. godine dozvoljava Ruskoj mornarici da ima do 25 000 trupa, 24 artiljerijska sistema sa kalibrom manjim od 100 mm, 132 oklopna vozila i 22 vojna aviona na ukrajinskoj teritoriji. Dakle, Rusija postupa po slovu sporazuma i strikno sledeći principe UN štiteći ljudska prava svojih državljana na istoku i jugu Ukrajine, dok Savet bezbednosti „ne preduzme mere u cilju očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti“. I to sve na poziv legitimnog predsednika Ukrajine, dok se ne odluči drugčije. To drugčije, znači sledstveno demokratskim načelima koji pretpostavljaju pravnu proceduru a ne nasilje. Ili, kako nam je Paure otkrila na pomenutoj sednici SB: „Rusija ima sva prava da želi da su se događaji odvijali drugačije. Ali nema prava da to izražava kroz upotrebu vojne sile“. Nismo samo saznali o kakvoj je upotrebi vojne sile reč?! Ali smo saznali, na kraju, mereno svim izjavama zapadnih lidera i količinom besa i cinizma koje svakodnevno izlivaju, i to upravo oni koji su pravo i norme zamenili silom: da državni udar i nije doneo rezultate kakve je Vašington očekivao. Naprotiv.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Miomir Stefanović says:

    Prijatno je pročitati dobar tekst koji plasira poznata osoba. Pozdrav, profesor Stefanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *