Како ме је Наташа спојила са Чедом

Kako me je Nataša spojila sa Čedom

12 avgusta 2015

Aleksandar-Apostolovski-velika 5678Piše: Aleksandar Apostolovski

Zaista sam grešan. Lider LDP-a Čedomir Jovanović, kako sam razumno sumnjao, ipak nije ostao sam. Pored njega je Nataša Mićić. Ta činjenica na izvestan način spaja Čedu i mene. Naime, obojica smo, konačno, uspeli u životu. Njemu je ostala politički verna, mene je ozbiljno izvređala.

S takvim saradnicima, poput gospođe Mićić, meni oduvek simpatičan lider LDP-a, ne treba da brine za svoju budućnost. Naime, u kolumni nedelje sam se, doduše kvarno, založio da Čeda uđe u vladu, iako je na poslednjim izborima bio mnogo bliži nuli nego cenzusu. Pri tom sam biranim rečima nazvao gospodina Jovanovića intelektualcem i dramaturgom, za razliku od njegovih nekadašnjih najbližih saboraca i saborkinja, poput Vesne Pešić, Branislava Lečića, Gorana Petrovića i još podosta ljudi koji su ga napustili. Naime, njihov opis lika i dela lidera LDP-a ne iznosim kako ne bih uznemirio čitaoce mlađe od 18 i starije od 65 godina. Bojan Đurić i Ivan Andrić su od Čede otišli ćuteći. Valjda su, kada su iskustveno osetili da su vrednosti za koje se lider zalaže pre svega višak vrednosti, ostali bez reči.

Otuda ne nameravam da naširoko polemišem sa uvaženom gospođom Mićić, čije su lokne ostavile neizbrisivi trag u istoriji srpskog dizajna i politike. Naime, njen nesumnjiv ugled među građanstvom, njene ideje i vizija, pružaju Čedi nadu da će ga povratiti u sam vrh. Ali, sećajući se kakvu je politiku vodila kao odabrana, a ne izabrana šefica države, bojim se da će politički oporavak njenog šefa ipak potrajati nešto duže.

Moja ideja je bila da analiziram šta bi značilo kada bi Vučić lidera bez glasača, ali sa Natašom, ugurao u vladu. Naime, partnerstvo sa Vučićem, ako me sećanje ne vara, želeo je Čeda, a ne ja. Valjda, da bi sa voždom zajedno delili slične ideje. Sada Nataša to negira, pa me oplela, osvrnuvši se na moj novinarski minuli rad kom, sav skroman, kakav sam, nemam šta da zamerim. Naime, potpisao bih ponovo sve što sam do sada napisao: i u doba slobizma, i u epohi dosizma, i za vreme Tadićeve vlasti i sadašnje dominacije Vučića, ka kome Nataša toliko koketno ne želi da teži.

To se, gospođo Mićić, jednostavno zove – realnost na terenu. Vi ste politički trajali koliko je potrebno da se formiraju lokne ispod frizerske haube. I koji dan duže. Moja malenkost traje, evo, već 22 godine. I to ne samo u najuticajnijoj „Politici”, već se, kao ambrozija, tako širim po izdanjima kao što su bili beogradski nedeljnik „Standard”, magazini „Forbs”, zagrebački „Jutarnji list”, te makedonski portal „akademik.mk”. I, poslednjih godina, kolumnista sam u „Nedeljniku”. Ako se ne varam, to je najuticajniji politički njuz-magazin u Srbiji. Znam da vam se moja biografija ne dopada. Bar delimo ista osećanja. Ali, novinarstvo je slično politici. Trajete onoliko koliko vas čitaoci, odnosno birači žele i koliko vam veruju. Vi, recimo, gravitirate ka nuli.

Ne krivite mene, baršunastog, zbog toga. Reč je samo o političkoj sili gravitacije. Taj zakon je poput Njutnovog. Lično ne bih imao ništa protiv da vaš talenat, koji i dalje leži skriven, pobedi taj zakon srpske politike i da sa tla uzdignete LDP do vrhova vlasti. To ne znači da bi Srbiji bilo bolje, ali bi tiraži novina porasli, a mi, siromašni novinari, koji ne posedujemo fabriku testenina ili konsultantske kompanije, ako razumete tu malu igru reči, živeli bismo nešto bolje.

Širite to dalje. I probajte, gospođo Mićić, da se kandidujete na predsedničkim izborima. Vidim da ste uvereni u ispravnost svoje politike i vašu ličnu moralnu čistotu. Probudite hemiju između birača i vas, nametnite im vaše vrednosti. Verujte mi, učinićete mnogo dobrog. Naime, biće svima zabavno.

I ne gubite nadu. Srbi vole autsajdere. Naročito kada su autsajderke.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *