Kako razlikovati „patriotski blok“ koji će napraviti stranci od onog koji će napraviti Srbi?

Kako razlikovati „patriotski blok“ koji će napraviti stranci od onog koji će napraviti Srbi?

1 новембра 2014

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

1.

Odavno se u srpskim medijima nije toliko govorilo o nečemu čega nema kao što se govori o „patriotskom bloku“. Sa jedne strane, to jeste prvi medijski uspeh nove predsednice DSS Sande Rašković Ivić, koja je „patriotski blok“ uspela da javnosti nametne kao svoju temu. Sa druge, stvar je, po svoj prilici, objektivna: dobar deo istraživanja javnog mnenja prepoznaje taj blok i govori o njegovim solidnim potencijalima, a to će reći o mnogo više od puke šanse za ulazak u parlament na nekim sledećim izborima.

Treće proizlazi iz drugog: mnogo je danas zainteresovanih za „patriotski blok“ – od onih koji ga smatraju istinskom potrebom Srbije, preko onih koji ga hoće, ali samo za sebe, i onih koji ga neće nikako, sve do onih kojima se ideja toliko dopada da bi voleli najmanje dva patriotska bloka. Naravno, zakrvljena među sobom.

2.

Koliko je stvar otišla daleko, potvrdio je i notorni Danas, poistovećujući „patriotski blok“ sa desniciom, što je već napredak budući da bi, koliko pre godinu dana, na tom mestu stajao termin „ultradesnica“. Danasovo razumevanje stvari podudara se, doduše, sa razumevanjem nekadašnjeg organa Komunist, pa je bilo neobično važno da se potencijalni akteri tog udruživanja pitaju da li su monarhisti, i „da li je (uopšte) moguće na desnoj platformi ponuditi biračima prihvatljiv ekonomski program“, gde bi ih samo postojanje takvog programa jamačno približilo levici, naravno, ukoliko su uopšte tako desni i nazadni u stanju da ga smisle u pauzama između četničkih pesama i prejedanja prasićima.

Tako je Danasovom istraživanju „patriotskog bloka“ samo još nedostajalo pitanje da li bi, ako pobede na izborima, u bolnice uveli slaninu i beli luk kao terapiju protiv raka.

3.

Važnost „patriotskog bloka“ danas još uvek nije u onima koji ga smišljaju i organizuju, već u političkom polju koje mogu da zahvate. Ovladavanje tim poljem uslov je za svaki politički zaokret u Srbiji. Bez njega Milošević nikad ne bi došao na vlast, bez njega nikad ne bi bi pao. Bez njega pobedu DOS 2000. godine ne bi morao da predvodi Koštunica, bila bi sasvim dovoljna i Vesna Pešić. Da to političko polje nije pomislilo da bi moglo da Kosovo i Metohiju zameni za blagodeti Evropske unije, nikad Srbijom ne bi vladao Tadić, kao što je razočarenje tog polja u ceo politički horizont, pa i politiku samu, presudilo da Vučić danas bude to što jeste.

4.

„Patriotski blok“ ne pokriva homogen politički prostor. Potrebu za tim blokom danas iskazuje ono što je u Srbiji najgore – razočarani etnonacionalistički slojevi, koji politički nisu bili u stanju da prate trendove „evropske Srbije“, gubeći se sa svojim nezadovoljstvom na njenim marginama. Ali takav blok danas želi i ono što je u Srbiji najbolje. Oni koji su bili u moći da shvate razmere i pogubne efekte razbijanja nacionalne države i pruže manje ili više dosledan otpor tim trendovima takođe su opstajali na margini, izvan okvira društvene i medijske prihvatljivosti.

(Između ta dva „patriotska“ pola, uživajući plodove prepoznavanja i pripadnosti trendu samoponižavajućeg „evropskog diskursa“, ili se bar nadajući tim slatkim plodovima, bujala je armija mediokriteta i oportunista. Kao i svi zagovornici vladajuće paradigme, oni svih ovih godina nisu sa zagovornicima nacionalne države govorili jezikom polemike, već diskvalifikacije, i to tako što su, svesni postojanja „patriotskih“ polova, polu najboljih pripisivali osobine pola najgorih – zatucanost, neadaptibilnost i nasilnost.)

Ta činjenica, naravno, ne znači da na vratima „patriotskog bloka“ treba odvajati najbolje od najgorih, ali znači da će uspeh toga zavisiti od sposobnosti najboljih da nametnu svoj diskurs. Praktično gledano, važno je da „patriotski“ blok nastaje izvan svakog nacionalističkog (ne i nacionalnog) diskursa i resantimana, barem onoliko koliko je to pošlo za rukom donbaskim Rusima, od, kojih zapadno mnenje ipak nije uspelo da napravi ono što je napravilo od Srba 90-tih godina.

5.

Najveće pitanje pred „patriotskim blokom“ jeste sledeće: da li je moguća njegova pobeda u ovoj generaciji Srba – i među akterima i među glasačima – koji su se toliko saživeli sa svojim porazima, koji su svoju tromost proglasili strpljenjem, a svoje sve manje ambicije sve većom mudrošću? Da li je moguće pobediti u generaciji koja je izdubila sigurnu toplu zemunicu u svom porazu – u kome nije proizvela čak ni veliku poeziju ni veliku tugu – i koju možda neće bez velike nužde zameniti za zaslepljujuću svetlost i rizike pobede?

„Patriotski blok“ koji bi nastao samo zato da se „i naša reč čuje u parlamementu“ otud gotovo da nema nijedan razlog da bude formiran. „Naša reč“ samo bi nas podsećala na to šta smo mogli da budemo da nismo ovakvi kakvi smo, osim što bi nekima od nas dala i tu satisfakciju i to uverenje da se svet bez nas menjati ne može. Samo kad bismo mi to hteli.

6.

Prva funkcija „patriotskog bloka“ na sceni, mnogo važnija, od ulaska u parlament, jeste funkcija trećeg, koji menja pravila igre. U sadašnjoj dualnoj konstelaciji jedini kriterijum dolaska na vlast sastoji se u ponudi strancima. Dakle, današnja parlamentarna opozicija, koliko god bila politički razbijena, spajaće se na ponudi zapadnim ambasadama. Kad uspeju da sroče ponudu koja će biti veća od ponude vlasti i kada ostave utisak ljudi koji tu ponudu mogu i da realizuju, tad će ponovo doći na vlast. Za godinu, pet ili deset, nije ni važno, važno je da u dualnim sistemima, koji su poslovično laki za ustanovljenje i održavanje pravila, onaj drugi pre ili kasnije dolazi na vlast. Kao što se kasnije onaj prvi vrati, čim artikuliše bolju ponudu i bude dovoljno uverljiv da će je realizovati.

Treći, ukoliko se pokaže vrednim toga, relativno lako može da nametne svoje kriterijume do te mere da i dvojicu zatečenih aktera učini boljim. Osim toga, treći, ako je pravi, dobiće mogućnost da, i pre nego što dođe do toga da se bori za vlast, izvuče Srbiju iz jedne posebne vrste izolacije u odnosu na Evropu, u koju su je uvele upravo evropske integracije. Naime, ta vrsta izolacije učinila je da glavni evropski politički trend – provala evropskeptika u nacionalne parlamente – nije i srpski trend, gde u parlamentu nije ostao nijedan.

U svom eseju s kraja 30-tih godina pod naslovom Zašto ne volim komuniste Karel Čapek kaže da komunisti bolji svet obećavaju samo pod uslovom i onda kad dođu na vlast. „Patriotski blok“ taj svet treba da učini boljim pre toga. I po tome će se znati da li je pravi.

7.

Po čemu će se još znati da li je pravi? Po tome što će umeti da prepozna da je smena vlasti koja bi podrazumevala priznanje da pravi zapadni vladari Srbije ostaju isti – samo osvajanje vlasti i ništa više od toga. I da je izlazak ispod čizme tih pravih vladara bolja osnova za promene od puke smene vlasti. Otud, ambicija da se Srbiji vrati samostalnost u odnosu na prave vladare nije nešto što bi „patriotski blok“ smeo da izgovori glasno tek kad dođe na vlast. Još manje da to govori dok ne dođe na vlast, a onda zaćuti. Neke stvari se rade odmah, i rade se sve vreme.

Otuda, „patriotski blok“ mora da ima jasan odnos prema Petom oktobru kao poslednjem krugu srpskog sloma, bez obzira da li veruje u to da je on bio nepotreban ili da je bio nužno zlo. Zato se nikad neće udruživati sa strancima protiv vlasti niti će s njom paktirati na nagovor stranaca. „Patriotski blok“ je uvek i najpre protiv stranaca, sve ostalo može se prilagoditi toj činjenici.

8.

„Patriotski blok“ nije ni levo ni desno, ili je i levo i desno, jer nije ideološka vrednost. Ko sa desnice nije posle 2008. prihvatio bar nešto sa levice o pauperizaciji masa, taj je ideološka budala. Ko sa levice posle sloma Srbije i uzdizanja Rusije nije shvatio važnost nacionalne države taj je jednako budala.

Ali to nikako ne sme da znači da je kvalitet u masovnosti, a ne u programu i principu. Jednom smo imali DOS-masovku i valjda razumeli. (Mada, ukrajinski primer kazuje da se i takve stvari mogu ponoviti.) Masovnost bez programa može da nas približi vlasti, ali ona ne može da bude uspešna jer u masi interesa programi ne nastaju. Program bez mase možda nije najkraći put do vlasti, ali bar ne stvara političke laži i ne pretvara nadu u očaj. „Patriotski blok“ koji ne zna da se Srbiji ne sme ponoviti Peti oktobar i da je građanski sukob cena koja se ne baca ni pred šta, pa ni pod slobodu ne može nositi svoje ime.

9.

Koliko god to bilo teško, „patriotski blok“ će sigurno biti stvoren, bar jedan. Njega će stvoriti stranci, koji su naučili da se takve prilike ne propuštaju. I s tim se u svakom slučaju računa. Pitanje je, međutim, hoće li ovaj put Srbi stvoriti svoj.

Kako ćemo ih razlikovati? Ja ovako.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u