КАКО СЕ У АМЕРИЦИ ПОТКИВАЈУ ЖАБЕ

KAKO SE U AMERICI POTKIVAJU ŽABE

8 septembra 2017

Piše: Stefan Karganović

Videla „bosanska“ žaba u Americi da se u Šarlotsvilu konj potkiva, pa i ona digla nogu. Američki Srbi, i njihovi sunarodnici širom sveta, pre neki dan su saznali — zahvaljujući cirkularnom pismu vredne srpsko-američke aktivistkinje, gospođe Aleksandra Rebić — da su 17. avgusta ove godine neke bošnjačke organizacije u SAD, očigledno nadahnute nedavnim uklanjanjem statue u Virdžiniji, namislile da momentum tih kontroverznih događaja iskoriste i pretvore politički ćar za sebe. Naime, ti krugovi, koji se ne odlikuju naročitom bistrinom ili kreativnošću, odlučili su da pokrenu inicijativu za uklanjanje u gradiću Libertivil, nedaleko od Čikaga, država Ilinoj, spomenika podignutog pre više decenija u čast generalu Dragoljubu Mihailoviću.

Pri tom, nije zgoreg spomenuti i to da se spomenik generalu Mihailoviću u Libertivilu nalazi na teritoriji srpskog manastira Svetog Save, na zemljištu koje je privatna svojina srpske pravoslavne eparhije. 

Bizarno obrazloženje za ovu inicijativu zaslužuje da bude navedeno u celosti, onako kako se može pročitati na Fejsbuk strani pokretača ove akcije, takozvanih „Bosanskih Amerikanaca“:

„AKCIJA: Pomozite nam da uklonimo Dražinu četničku statuu u Ilinoju … potrebno nam je tri ili četiri dobrovoljca (volontera) da nam pomognu da isčitamo i pretražimo opštinske uredbe u gradu Libertivil, u državi Ilinoj … Potrebni su nam legitimni razlozi, korišćenjem legalnih sredstava i oslanjajući se na gradske, državne i savezne zakone, pozivajući se na odvojenost crkve od države, poreske olakšice čije uživanje isključuje političku delatnost, govor mržnje, diskriminaciju, veličanje ratnih zločinaca, poricanje genocida …“

„Bosanski Amerikanci“ se zatim, primerice, pozivaju na Član 2-346. nekog kodeksa (ne imenujući tačno izvor ali implicitno radi se o nekoj uredbi grada Liberttivil). Tu se, između ostalih ovlašćenja „komisije za ljudske odnose,“ navodi njena dužnost da „obezbedi pravo osoba koje žive, rade ili nameravaju da se nastane u ovom naselju da mogu da kupuju, iznajmljuju ili koriste nekretnine bez da budu izložene diskriminaciji zbog rase, boje kože, veroispovesti ili porekla.“

Pa zatim, da bi usmerili potencijalne volontere, navode internet uputnicu na kodeks opštinskih uredbi odakle bi se, hipotetički, mogli napabirčiti pravni argumenti za postizanje zadatog cilja, da se ukloni spomenik Draži Mihailoviću:

library.municode.com/il/libertyville/codes/code_of_ordinances

Na kraju, autori inicijative izlažu svoj strategijski plan:

„Kao što Konferencija predsednika opština i guvernera SAD uklanja spomenike koji su vezani za Konfederaciju … i naša zajednica u državi Ilinoj treba da se založi za uklanjanje ovog četničkog i nacističkog spomenika Draži Mihailovića u Čikagu, koji se ni po čemu od onih prvih ne razlikuje. On je ‘vođa Trećeg srpskog ustanka’, prethodnik bosanskog genocida i nacistički kolaborater. To mora biti uklonjeno!“ (1)

Naveli smo in extenso obrazloženje „Bosanskih Amerikanaca“ za inicijativu koju pokreću da bi se skeptični čitaoci uverili koliko je — kao što bi se na kolokvijalnom srpskom jeziku reklo — „smuti pa prospi.“ Međutim, ta očigledna činjenica uopšte nije razlog da se preko ovoga pređe, kao da se radi o ne više od još jednog balkanskog kurioziteta. Svi koji budu malo napregli svoje pamćenje prisetiće se da je pre samo nekoliko nedelja bilo sasvim nepojmljivo da bi jednoj bandi huligana pošlo za rukom da usred Amerike nasilno ukloni spomenik ne nekom stranom velikanu, nego domaćem ugledniku. I da će guverner države Virdžinija i predsednik opštine Šarlotsvil izričitim naređenjem policiju držati na uzdi dok siledžije rade svoj vandalski posao. I ne samo to, nego i da će  vlasti u susednim državama (poput Merilenda), još izdaleka prestrašene od ulične rulje — ili možda na nečiji nevidljivi mig — početi samoinicijativno da uklanjaju sve „uvredljive“ spomenike sa svoje teritorije.

Zato je gospođa Rebić potpuno u pravu kada u svom pismu američke Srbe najozbiljnije upozorava:

„Iznosim ovu ‘Inicijativu Bosanskih Amerikanaca’ na Fejsbuku da bi našu javnost podstakla da razmisli o tome koliko moramo biti budni. Ne smemo ostati ravnodušni niti bilo šta primati zdravo za gotovo. Ovu ‘inicijativu’ da se iz srpskog pravoslavnog manastira Sveti Sava u Libertivilu ukloni spomenik generalu Draži  Mihailoviću treba da uzmu ozbiljno ne samo srpski rodoljubi nego i Amerikanci. Zapravo svi koji  shvataju ironiju ovog pokušaja kada se ima u vidu ko su general Mihailović i četnici zapravo bili i šta su oni učinili za Ameriku tokom Drugog svetskog rata, u borbi protiv nacista i fašista. Molim vas uzmite ovo ozbiljno i nemojte se opuštati. Danas u Americi, crno je belo a belo — crno.“

Teško bi se išta moglo prigovoriti na ovo blagovremeno upozorenje, a pored toga i besprekornu dijagnozu, što dugujemo gospođi Rebić. Samo mesec dana pre rušenja u Šarlotsvilu, za tu uspešnu operaciju Sturmabteilung-a — da im je kao hipotetička mogućnost bila predočena — skoro svi bi bezbrižno odvratili da od toga nema ništa i da je i to „smuti pa prospi.“ Pa ipak, u Americi koja ubrzano klizi u masovno ludilo, sa već vidljivim obrascima ponašanja i elementima Maove „kulturne revolucije“ iz šezdesetih godina, takva nonšalantna pretpostavka na naše oči, pre neki dan, pokazala se u potpunosti empirički neutemeljenom.

Gospođa Rebić to tragično stanje u koje je utonula jedna nekada velika država možda previše diplomatski opisuje kao „crno je belo a belo — crno,“ jer ustvari situacija je mnogo gora od toga. U pitanju nije prosto ogrešenje o Konfučijev nalog da u zdravoj državi stvari treba nazivati pravim imenom (mada je i na tom polju klinička slika današnje Amerike ozbiljno manjkava). Stvarnost u koju gledamo — a to je i kontekst u kome treba sagledavati ovaj nameravani nasrtaj na kolektivnu svest i svetinje prekomorskih Srba i njihovih sunarodnika u matici i svuda u svetu — je puni raspad sistema. To je proces koji se, između ostalog, ogleda u sve većem potiskivanju formalno još uvek važećih institucionalnih normi u prilog nepisanih pravila nepoznatog porekla, koja u rastućoj meri preovlađuju u svim oblastima ne samo javnog nego i privatnog ponašanja i života. Kao u poznoj fazi rimskog carstva, niko se više i ne gnjavi da „prevaziđene“ starinske institute poput ustava i zakonskih načela — ukida. Oni se jednostavno ignorišu, i retko se ko više na njih obazire.

U takvoj anomičnoj atmosferi, gde nepisana pravila „političke korektnosti“ redovno poništavaju pisane odredbe ustava i zakona, dovoljno je da neko ustvrdi da je nečim „uvređen“ da bi beskičmenjačke vlasti pohitale da izađu u susret čak i najapsurdnijim zahtevima. Zato postoji barem teoretska mogućnost da bi inicijativa bestidnih potomaka Handžar divizije za uklanjanje spomenika generalu Mihailoviću — posthumno odlikovanom od strane predsednika Trumana za doprinos antinacističkoj koaliciji ordenom Legije za zasluge (Order of Merit), najvećim priznanjem koje SAD dodeljuju strancima — spomenika koji su mu podigli američki građani srpskog porekla, na privatnom zemljištu svoje verske zajednice, mogla da uspe.

Koliko je ta doskora nezamisliva teoretska mogućnost — realna, to zavisi u prvom redu od moralne snage i jedinstva srpske zajednice u Sjedinjenim Državama, i šire u rasejanju. Bestidnici su objavili svoj plan; vremena za organizovano i efikasno protivdejstvo ima na pretek. Prvi neophodni korak je nadogradnja sjajne akcije gospođe Aleksandre Rebić da se obaveste svi segmenti srpske javnosti i mobilišu svi raspoloživi resursi. Uporedo sa time je budno praćenje poteza suprotne strane i argumentovano i energično sasecanje u korenu svake njihove nečasne inicijative, pred bilo kakvim forumom gde bi pokušali da je pokrenu.

Pakosna retorika kojom se služe „Bosanski Amerikanci“ zrači otrovnim nasleđem Titoizma. Oni nisu tvorci opake izmišljotine da je prvi antiosovinski gerilac u Evropi bio nacistički saradnik, nego su samo njeni uzgredni i bedni, lešinarski korisnici. Epizoda sa spomenikom generalu Mihailoviću još jedna je ozbiljna opomena na moralni danak koji Srbi neprekidno plaćaju za bezumno sleđenje Čarobnog Frulaša iz Kumrovca. Može li se jadnim „Bosanskim Amerikancima“ stvarno zameriti ako prisvajaju etikete i pokušavaju da iscede političku korist iz izopačenih merila koje su, pre njih, mnogi Srbi oduševljeno usvojili i pounutrašnjili?

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *