Како смо опет преспавали „пад зида“

Kako smo opet prespavali „pad zida“

15 decembra 2016

branko-radun-917

Piše: Branko Radun

Pobeda Donalda otvara novu stranicu istorije. Amerika će se umesto humanitarnom intervencionizmu okrenuti promociji nacionalnog interesa, umesto finansijske hegemonije realni sektor dobija jak impuls države, umesto antiruske histerije Kina postaje rival broj jedan, umesto politički korektnog novogovora liberala nastupaju realisti i neotradicionalisti. I tako bi se moglo još dosta toga nabrojati kao ilustracija promena koje se očekuju u narednom periodu.

Bitno je shvatiti da se u Evropi stvari menjaju – jačaju desne „bregzitovske“ snage, jača evroskepticizam i izolacionizam. To ne znači da će Vašington pustiti niz vodu EU već da će Brisel morati da se prilagođava i novim „šefovima“ ali i u novim okolnostima da odgovore na izazove. Oni koji to ne vide ili ne žele da vide nemaju svetlu budućnost. Srpski rečeno, za ljude poput Borisa Džonsona ili Marin le Pen vreme dolazi a za razne Merkelove koje su „linkovane“ za odlazeću garnituru vreme nepovratno prolazi.

Geopolitički gledano, menjaju se i prioriteti američke spoljne politike – od ideološke opsesije Rusijom se prelazi na realpolitičko i ekonomsko rivalstvo sa Kinom. Tramp je i sam govorio da je ova odlazeća administracija strateški grešila jer je gurnula Moskvu u naručje Pekinga te da će on učiniti ono što je potrebno da se oni razdvoje. To podrazumeva i resetovanje odnosa sa Rusijom na pragmatičnim osnovama, što donosi manje tenzija i na našim prostorima. Srbija će lakše sarađivati sa Rusijom jer ova neće biti „neprijatelj broj jedan“, ali značajno teže sa Kinom jer se u njoj vidi geopolitički rival za dvadeset prvi vek. Sa pobedom Trampa u Vašington je došlo do izuzetnog jačanja uloge Izraela i njihovog lobija u SAD. Ovo su činjenice koje moraju razumeti, ali i uvažavati male zemlje poput Srbije ako žele da se bolje pozicioniraju ili barem izbegnu nevolje.

Trenutno traje trka svetskih lidera i moćnika ka uspostavljanju što boljih veza prema Trampovoj ekipi i prema onima čiji će uticaj biti značajno veći poput izraelskih ili „Bregzit“ političara. Tako je i na brdovitom Balkanu – lideri i tajkuni traže načine da dođu do onih koji će se nešto pitati u novoj administraciji. Na taj način su se i ovde resetovali odnosi, što izuzetno deprimira naše „komšije“ koji su navikli da imaju prednost nad Srbijom. Ovo je i velika šansa za Beograd koji može a i ne mora iskoristiti. Jer iako je favorit Albanaca iz porodice Klinton izgubio, oni ne čase časa i šalju „ponude“ novim gazdama u Vašingtonu.

Kako Srbija dočekuje ovu tektonsku promenu u svetskoj politici (pored pobede Trampa to je i Bregzit ali i proces jačanje Rusije i Kine). Domaća „elita“ koja je uglavnom bila vezana za liberalne i leve krugove je u konfuziji, pa smo opet prespavali „pad zida“. Reakcije su negde između onog „iznenađeni i uvređeni“ i skoro potpunog negiranja nove stvarnosti. Problem je osim ideološkog dogmatizma i lične zavisnosti od „odlazećih snaga“ i nedostatak znanja o tome šta se desilo u Americi (ili Britaniji) i kakve to posledice ima po nas. Iako je srpska elita za razliku od proruskog naroda većinski prozapadna i proamerička, za nju je desna i konzervativna Amerika nešto strano i negativno.

Ko u Srbiji ima kapacitet da prepozna tektonske promene i da im se tako prilagodi da to omogućava ostvarivanje naših vitalnih nacionalnih interesa. Ovo prvo je moguće ali ovo drugo skoro nikako. To znači da će se neki pripadnici političke, poslovne i medijske elite posle prvobitnog iznenađenja nekako „prešaltati“ i pronaći veze prema novim ključnim igračima, ali samo da bi sačuvali ili ojačali svoje pozicije. Konkretno neki će političari dobiti vetar u leđa ovim promenama, a drugi će biti potisnuti, no to ne znači i promenu politike u skladu sa promenama na globalnom planu.

No ako ništa drugo, politička scena postaje dinamičnija, što vodi ka sve izglednijoj kandidaturi Vučića zbog toga što Nikolić teško može pobediti Jeremića kao kandidata dela opozicije u drugom krugu. Šešelj jeste profitirao jer je jedini na političkoj sceni podržavao Trampa pošto mu to može doneti potpunu „političku rehabilitaciju“, no on ima tradicionalna radikalska ograničenja koja ga sprečavaju da nove trendove u većoj meri iskoristi. Drugi pripadnici „desne Srbije“ nisu u Bregzitu i pobedi Trampa prepoznali svoju šansu, što ostavlja prostor drugima sa „centra“ poput Jeremića da je iskoriste da se pozicioniraju kao politički akteri. No sva ta personalna prestrojavanja na političkoj sceni ne znače i kvalitetno razumevanje nove paradigme i aktivnu politiku unutar novih pravila igre „na polzu Srbiji“.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *