Kako su Amerikanci bombama i uz pomoć ruskog izaslanika Viktora Černomirdina primorali Srbiju da preda Kosovo i Metohiju

Kako su Amerikanci bombama i uz pomoć ruskog izaslanika Viktora Černomirdina primorali Srbiju da preda Kosovo i Metohiju

30 jula 2013

nato_bombardovanje_beogradPiše: Jelena Guskova

Beograd su još kažnjavali za neposlušnost bombama, kada su Amerikanci počeli da vode vanblokovsku diplomatiju u koju su hteli da uvuku i Rusiju. Oni su shvatili da ne mogu da naeraju uvređenog i tvrdoglavog Slobodana Miloševića da se potčini zahtevima NATO-a bez podrške Rusa. Tako se kod Amerikanaca pojavila ideja da privuku predstavnika Rusije u grupu regulisanja balkanskog problema. Amerikancima koji su započeli igru regulisanja problema, u timu je obavezno bio potreban Rus, pošto su preko njega razgovori sa Slobodanom Miloševićem mogli da budu efikasniji. Ali ne bilo kakav Rus, već onaj koji će da povlađuje kolegama i bude čvrst sa Srbima. Izbor je pao na Viktora Černomirdina koji je postao lični prestavnik Predsednika RF Borisa Jeljcina.

Zašto baš Viktor Černomirdin?

Zašto je izabran upravo on? Sa jedne strane, bivšeg premijera dobro su poznavali u SAD po radu komisije Gor-Černomirdin i njegova kandidatura je odgovarala Zpadu. Sa druge, Predsednik Rusije je stavio do znanja da namerava da okonča kurs konfrontacije sa Zapadom: imenovanje je pokazalo Americi da se Rusija neće protiviti planovima NATO-a. Indirektno Černomirdin u svojoj knjizi potvrđuje da je Klinton telefonirao Borisu Jeljcinu i da je tražio da se imenuje upravo on, pošto sa Miloševićem tobože niko više nije mogao da razgovara.

Čini se da je Černomirdin pribegao lukavosti kada je govorio da su Amerikanci veoma rizikovali prilikom izbora njegove kandidature zbog njegove čvrste naravi. U stvari rizikovala je Rusija, pošto su njenim rukama Srbe naterali da kapituliraju pod ponižavajućim uslovima. U Institutu za psihoanalizu i mentalna istraživanja SAD odavno su kandidaturu Černomirdina proučili i došli do sledećeg zaključka: koeficijent intelekta iznad prosečnog, vlastoljubiv, po potrebi može biti dobar i strpljiv pregovarač, poštuje naredbe, koristoljubiv, pravi diplomata, po potrebi ume da bude grub. Kako su pokazali kasniji događaji, psiholozi nisu pogrešili: Viktor Černomirdin je bio u potpuno solidaran sa stavom Bele kuće, prema kojem će se Slobodan Milošević odazvati samo ako se sa njim govori jezikom sile.

Posle imenovanja Černomirdin je formulisao za sebe prioritetne ciljeve. Prvim je smatrao da ne sme da se dopusti uvlačenje Rusije u vojna dejstva, drugi je formulisao kao očuvanje celovitosti Jugoslavije. Ostali zadaci su se ticali pregovaračkog procesa i proistekli su iz direktnih naredbi Predsednika: osuditi agresiju, poštovati Povelju UN, međunarodno pravo, postići široku autnomiju za Kosovo u granicama Jugoslavije. Sve ispravno. Ali bio je još jedan vrlo važan ukaz koji je doplomata iz nekog razloga prećutao. Jeljcin je insistirao: prvo treba da bude zaustavljeno bombardovanje, a zatim Srbima treba da budu predstavljeni uslovi mira. Upraksi ovaj princip je za nepunih mesec i po dana korak po korak izneveren od strane predstavnika Rusije.

Pritisak na Miloševića

Nagovarajući Slobodana Miloševića da prihvati plan regulisanja krize, predstavnik Rusije je uveravao da će prvo biti prekinuta vatra, a zatim će započeti pregovarački proces. Pri tome Černomirdin je znao da nema šanse da se postigne prekid bombardovanja kod NATO-a. Zato je činio sve kako bi Srbi bez pogovora prihvatili ultimatum protivnika koji se svodio na sledeće: prvo povući sve srpske snage sa Kosova, a zatim dozvoliti NATO trupama da ostanu u pokrajini. I tek tada će biti obustavljena vojna dejstva bloka.

Tako se desilo i sa drugim važnim pitanjem – sastavom međunarodnih snaga na Kosovu i lociranjem ruskih trupa. Zbog popustljivosti Černomirdina Amerikanci nisu izdvojili Rusiji njen sektor, mada su ruski vojnici usaglasili sa američkim kolegama svoje prisustvo u pokrajini u posebnom sektoru. Kako je cinično pisao američki diplomata i učesnik pregovaračkog procesa Stroub Telbot, ultimatum je postao snažnija verzija onog što su pokušali da poture Miloševiću u Rambujeu. Kosovo je u očima međunarodnog zakonodavstva ostalo u sastavu Jugoslavije, ali svu doglednu budućnost ostaje protektorat UN, potkrepljen NATO snagama. To znači povlačenje srpskih trupa iz pokrajine, postavljanje mirovnih snaga pod komandu Bloka i povratak izbeglica i raseljenih lica kućama.

Vašington je insistirao na tim uslovima stalno, upravo oni su bili osnova zahteva grupe osam, rezolucije SB i na kraju konačnih zahteva postavljenih Miloševiću početkom juna, uz direktno posredništvo Černomirdina. Pri tome stalno se ponavljalo da Jugoslavija na pregovorima nema pravo da zahteva prema sebi ravnopravni odnos.

Viktor Cernomirdin01Ključna uloga ruskog izaslanika

Stvarajući plan za Kosovo i Jugoslaviju, postavljajući političke figure, i čak planirajući NATO akcije, Vašington se ni sa kim nije savetovao. Kakvi saveti, zašto? Kako kažemo, tako će i biti – objasnio je situaciju Stroub Telbot.

Marti Ahtisari i Stroub Telbot, članovi pregovaračke trojke, videli su svoj zadatak u otme da maksimalno približe stav Moskve svome, odnosno NATO stavu. Samo u tom slučaju Viktor Černomirdin je mogao da odigra ulogu koju su od njega očekivali – ulogu istrumenta pristika na predsednika Srbije.

Položaj Slobodana Miloševića nije bio lak. Postavili su mu ultimatum, nisu reagovali na njegove ustupke i uzvratne gestove koji su pokazivali dobru volju i fleksibilnost. Sfera njegove delatnosti je bila ograničena. Branilaca nije bilo, međunarodne organizacije su ćutale i od učešća u rešavanju krize su odustale. Osim toga, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju je izdao nalog za hapšenje Miloševića na osnovu optužbi za zločine upravo na Kosovu: tačnije s pravne tačke gleditša od tada su se pregovori vodili već sa međunarodnim zločincem. I kako bi pritisak stekao konačni oblik. SAD su ojačale napade, čineći to već i danju. One su uništavale vojnu tehniku, železničku prugu, puteve, mostove, bacale bombe na naseljene kvartove, bolnice, kolone izbeglica. Broj civilnih žrtava je rastao.

Jeljcin se nije puno mešao

Boris Jeljcin nije se previše udubljivao u sadržaj sporazuma, njemu su odgovarali referati Černomirdina, ali on nije prestao da ponavlja o važnoj ulozi Rusije u mirovnjaštvu. Hteo je takođe da postigne od SAD i NATO-a poseban status za ruske mirotvorce, što će biti uspeh u priznavanju naše uloge. Predsednik je uveravao da će lično kontrolisati to pitanje. Pri tome on je požurivao Černomirdina i insistirao na što skorijem završetku pregovornog procesa, na sažetijim rokovima rada na usaglašavanju predloga.

Po mišljenju Černomirdina, uzrok žurbe bio je ekonomski pritisak Zapada, pregovori o kreditima MMF, razmatranje restrukturizacije duga između Moskve i Londonskog kluba. Prema verziji Strouba Tebolta, žurba ruskog predsednika u dostizanju rezultata pregovora objašnjava se sasvim drugim razlozima: Pošto vazdušni napadi nisu slabili, a Milošević nije planirao da popusti, pred Jeljcinom je stajala neprijatna perspektiva: najkraće za 6 nedelja, 18. juna, trebalo je da se sastane licem u lice sa Klintonom, Širakom, Šrederom i Blerom u Kelnu, na narednom samitu Velike Osmorke. Ako se to tada rat nastavi, Jeljcin neće imati izbora: ili da bojkotuje sastanak ili da pripredi tamo skanal poput budimpeštanskog. Ni jedna varijanta mu nije odgovarala. Velika Osmorka je dugoočekivani i teško dostignut trofej njegovog predsedničkog mandata. Pretpostavljalo se da će godišnji samit biti apoteoza novog ruskog ugleda i ličnog Jeljcinovog prestiža. Nije hteo da izgleda u Kelnu kao suvišni čovek ili buntovnik – hteo je da doputuje tamo kao mirotvorac, ravnopravan. A to je značilo da mir treba napraviti što pre.

Pregovarački proces je završio dramatični susret trojke pregovarača 2. juna sa predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem. Na sto jugoslovenskog predsednika legli su predlozi koje su ranije u Bonu formulisale zapadne zemlje. Razgovor je bio težak. Trebalo je objasniti Miloševiću zašto je sadržaj dogovora izemnjen, zašto predložena varijanta više liči na kapitulaciju. Ili ne objašnjavati, već jednostavno uplašiti, ne ostaviti izbor i naterati na potpisivanje? Kako piše Stroub Telbot, Černomirdin je dobio od svog predsednika kart-blanš i upravo zato je bio tako siguran u svoja dejstva, nagao i žestok. Glavnu ulogu prese koja treba da natera Jugoslaviju na kapitulaciju preuzeo je na sebe, ma kako to bilo žalosno, ruski predstavnik. To je bio vešt potez Amerikanaca: Srbima je uvek teško da odbiju Ruse, jer Srbi im veruju i nadaju se u podršku.

Rusija ne može da pomogne

Černomirdin je odabrao ovakvu taktiku: da hvali konačni dokument, da pokaže da on nema alternativu, da se žali na teškoće urađenog posla, zatim da pritisne i da ne ostavi nikakav izlaz Miloševiću. Osim toga, Černomirdin je računao na prethodni rad presinga u više pravaca na Miloševića. Šveđanin Peter Kastenfeld po zadatku specijalnih službi predao je Miloševiću poruku u kojoj su mu savetovali da prihvati predlog Černomirdina i Ahtisarija i objasnili da Rusija ne može da pomogne Jugoslaviji, zato bolju ponudu neće dobiti.

Milošević je nekoliko puta pitao šta će biti ako Jugoslavija odbije da potpiše ovaj kapitulantski sporazum? Tražio je da mu se da savet kako da postupi u takvom slučaju. Černomirdin je samo plašio: Vas će dokrajčiti, bombardovati, zauvek ćete izgubiti Kosovo i neće biti nikakve celovitosti. Srpska vojska je pitala Ruse: da li ćete nam pomoći ako ne potpišemo ultimatum i počnemo da ratujemo sa NATO-om? Naši generali su spuštali glave i ćuteći odmahivali glavama: ne.

3. juna 1999. godine Milošević je saopštio da se konsultovao sa svim političkim strankama i objavio da pošto su Srbi ostali sami, bez podrške, doneli su odluku da prihvate dokument: Prihvatamo predlog kao ponudu za mir. Mi ne smemo da odbacimo mirovni predlog iza kojeg stoji predsednik Rusije, govorio je Slobodan Milošević. Narodna skupština Republike Srbije 3. juna 1999. godine je odobrila dokument za postizanje mira, koji između ostalog niko nije video.

NATO je proslavljao pobedu i nastavljao da bombarduje teritoriju Jugoslavije. Černomirdin nije mogao da postigne osnovni uslov koji je odredio predsednik Rusije: prekidanje bombardovanja kao uslov za početak pregovora. Evropa se opraštala od sistema međunarodnog prava. Rusija se pravila da je uspela da donese mir na teritoriju Jugoslavije i pokušala da vrati UN prethodnu ulogu u procesu regulisanja međunacionalnih konflikata.

Ozakonjena agresija“

Posledice sporazuma koji je potisala Jugoslavija pod pritiskom Černomirdina su sledeće:

Agresija je stekla zakonitu snagu, pošto nije bila osuđena. Jugoslavija je proglašena za krivca zbog krize na Kosovu. NATO i njegova politika su ojačali svoje pozicije, dokazavši efikasnost ultimatuma i kazni.

U Moskvi Černomirdina nije očekivao topli prijem. Da li je Viktor Stepanovič imao sastanak sa predsednikom u Kremlju ne zna se, jer Jeljcin nije bio zadovoljan radom Černomirdina i sastanke sa svojim sada već bivšim specijalnim predstavnikom je izbegavao. A Albert Gor je zvao da zahvali Černomirdinu za sve što je ovaj uradio. Černomirdin je obećao da posao neće propasti.

Černomirdin je bio zadovoljan time što Milošević nije postavio nikakve zahteve, potpisao je ultimatum za koji je glasala Skupština Jugoslavije. Ali da li je mogla da bude zadovoljna Rusija koja nije uspela u konačnom dokumentu da odrazi ni jedan svoj unapred postavljeni zahtev?

Pod pritiskom predstavnika Rusije Srbija je bila primorana da ode sa Kosova, i to je bio početak procesa gubitka atonomne pokrajine.

(Glas Rusije)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *