Kako su Milošević i Karadžić tokom suđenja u Hagu lišavani elementarnih prava

Kako su Milošević i Karadžić tokom suđenja u Hagu lišavani elementarnih prava

8 јула 2013

milosevic-karadzicPiše: Aleksandar Mezjajev

Prema tvrdnjama rukovodilaca savremenih međunarodnih krivičnih sudova i tribunala (MKST), prava optuženih su obezbeđena na najvišem mogućem nivou. Ako pročitate njihove izveštaje Savetu Bezbednosti UN, intervjue medijima ili naučne publikacije u specijalizovanim časopisima, onda je moguće da zaista poverujete ne samo da su ti sudovi  razradili i primenili visoke standarde po pitanju obezbeđenja prava optuženih, nego da su i postavili standarde koje druge zemlje tek treba da dostignu. A u stvarnosti, ovi navodi predstavljaju običan mehur od sapunice. Pred međunarodnim krivičnim tribunalima obezbeđena su mnogo manja prava optuženih nego što je to slučaj kod nacionalnih sudova.

Ovo se odnosi na mnoga prava, koja su utvrđena na glavnim međunarodnim sporazumima o ljudskim pravima: Međunarodnim sporazumom o građanskim i političkim pravima i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Tako su optuženi pred MKST lišeni prava na razmatranje njihovog procesa od strane suda stvorenog na osnovu zakona. I MTBJ i MTR (Međunarodni tribunal za Ruandu) i Specijalni sud za Liban (SSL) bili su stvoreni bespravno. MTBJ i MTR je osnovao organ koji nije imao prava da osniva krivične sudove, a SSL je stvoren uz kršenje samih principa međunarodnog prava, kada je međunarodni ugovor stupio na snagu odlukom samo jedne strane – opet Saveta Bezbednosti UN. Tog prava lišeni su i neki optuženi pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS), pre svega građani onih zemalja koji nisu članovi MKS, ali koji su odlukom SB UN (opet suprotno međunarodnom pravu) prisilno prebačeni pod jurisdikciju suda. Doduše, iako su ta gore-ukazana dejstva učinjena od strane SB UN, ne treba žuriti i govoriti o krahu OUN kao glavne međunarodne organizacije. Po svoj prilici niz veoma poznatih država svesno podstiče SB UN na donošenje takvih odluka koje podrivaju autoritet kako samog tog organa, tako i sistema UN u celini. Primetna je politika tih država koja kroz diskreditaciju SB UN pokušava da razruši celu organizaciju. Zbog toga i UN i SB, bez obzira na tužne događaje poslednjih godina, treba sačuvati, a na politiku tih zemalja po pitanju podrivanja autoriteta SB UN treba staviti snažnu barijeru.

Dalje treba primetiti da su optuženi pred MKST lišeni prava na pravično suđenje. Ovo pravo podrazumeva niz posebnih prava, kao što su pravo na adekvatno vreme za pripremu svoje odbrane, pravo na adekvatno vreme za iznošenje svoje odbrane, pravo da sva sudska dokumenta dobiju na maternjem jeziku, pravo na jednakost strana itd. Ne poštuje se ni jedno od prava koje sastavljaju zbirna prava na pravično suđenje u MTBJ i drugim MKST. I još se to radi i prkosno. Dovoljno je prisetiti se kako je u procesu protiv Slobodana Miloševića tužilaštvo imalo zapripremu 3 godine i 8 meseci, a odbrana je imala samo 3 meseca. Za iznošenje njihove verzije optužnice dobili su 300 sati, a Slobodan Milošević za odbrau – samo 150 sati!

U vezi sa početkom delatnosti novog međunarodnog krivičnog tribunala (od 1. jula tekuće godine)  – Međunarodnog rezidualnog mehanizma krivičnih tribunala (MRMKT) nastali su novi problemi za obezbeđenje prava optuženih. Pre nekoliko dana, bivši Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić je uputio zahtev MTBJ da mu ukine optužnicu. Razlog za ovaj zahtev je odsustvo punomoćja MRMKT za razmatranje procesa R. Karadžiću. Istovremeno (posle 1. jula 2013. godine) sve žalbe (uključujući i osnovnu – po završnoj presudi sudskog veća) treba da budu razmatrani pred MRMKT. Međutim, Radovan Karadžić u svojoj predstavci sudu tvrdi da je lišen svog osnovnog prava na žalbu i zbog toga mora biti potpuno odbačena optužnica protiv njega. R. Karadžić skreće pažnju na činjenicu da MRMKT predstavlja potpuno novu međunarodnu pravosudnu instituciju. Ali tokom 2010. godine više nije bilo nikakvog oružanog konflikta na prostoru bivše Jugoslavije, a kad je tako – onda je SB UN izašao izvan okvira svojih ovlašćenja i novi MRMKT je nezakonito stvoren i nema prava na razmatranje apelacija optuženih pred MTBJ. Iz ovoga sledi da je Karadžiću uskraćeno pravo na žalbu u sladu sa normama međunarodnog prava.

Argumenti Radovana Karadžića uveliko su opravdani, međutim, treba obratiti pažnju na to da je i postojeći sistem žalbi u MTBJ takođe u suprotnosti sa međunarodnim pravnim principima po pitanju žalbi na sudska rešenja. Tako  međunarodno-pravni akti po pitanju ljudskih prava predviđaju pravo svakoj osobi na obezbeđenje žalbenog procesa, kao prvo – od strane drugog suda, kao drugo – od strane više sudske instance od one koja je izrekla presudu i kao treće – od suda sastavljenog odkvalifikovanijih sudija. Ni jedan od ovih principa se ne poštuje u MTBJ (kao ni u većini drugih međunarodnih krivičnih sudova). I zaista, apelacije u MTBJ ne razmatra drugi sud, nego taj isti sud. A ovde treba da se radi upravo o drugom sudu, a ne o drugom sastavu jednog te istog suda. U MTBJ se prave da ne shvataju razliku između tih različitih pojmova. Apelaciono veće MTBJ nije višerangirani sud u odnosu na sudsko veće koje je donelo presudu. U Statusu tribunala se direktno kaže da se MTBJ sastoji od tužilaštva, sekretarijata i sudskih veća. Na taj način su oba veća delovi jedne sudske institucije. Jedna ruka “kontroliše” drugu. Na kraju, način izbora sudija u sudsko i žalbeno veće je isti. Nisu istaknuti nikakvi dopunski zahtevi za sudije žalbenog veća. Ni po pitanju kvalifikacije sudija, ni po pitanju njihovog iskustva, ni po kakvom pitanju. U sastav žalbenog veća MTBJ ulaze sudije koje u stvari uopšte i nisu sudije i nisu imali ni jedan dan suđenja u svojim zemljama. I zar takav sistem treba da predstavimo ne samo kao adekvatan, nego i kao model za međunarodno pravosuđe! Međutim, ovakav sistem lišava optuženog od bilo kakvog prava na žalbu u onoj formi u kojoj je u međunarodnoj zajednici priznat još od 1966. godine!

Na taj način stvaranje Međunarodnih krivičnih tribunala (u prvom redu MTBJ), nije predstavljao nikakav korak napred, već nekoliko koraka unazad kada je u pitanju razvoj međunarodnog krivičnog postupka i međunarodnog pravosuđa po pitanju ljudskih prava. Ovi tribunali predstavljaju elemente regresa u međunarodnom pravu i neophodno im se suprotstaviti.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u