KAKO SU SE LEČILI NAŠI PRECI: Od hećima do lekarske diplome

KAKO SU SE LEČILI NAŠI PRECI: Od hećima do lekarske diplome

5 jula 2014

2_620x0 64gh45Kada šetaju Knez Mihailovom ulicom, mnogi Beograđani znaju da su u velikom muzeju na otvorenom, gde su vekovima pre njih živele različite kulture, od Kelta, preko Rimljana, Vizantinaca, Turaka, Srba… Pa ipak, jedno saznanje iz Muzeja nauke i tehnike – Odeljenja Muzej Srpskog lekarskog društva, vodi nas u znatno dalju prošlost. Tamo saznajemo kako je predele današnje Srbije drevni čovek nastanio još pre oko 40.000 godina.

Otvarali lobanju

Kako je za „Beogradske priče“ objasnila Jelena Jovanović Simić, u vreme kasnog paleolita, živelo se u malim, međusobno udaljenim zajednicama, ljudi su se bavili lovom i ribolovom, pa im je ishrana bila pretežno proteinska.

– Nauka koja proučava ostatke tkiva i produkte metabolizma ljudi koji su živeli pre nas – paleopatologija, zajedno sa arheologijom i medicinskom antropologijom daje nam odgovore na neka od pitanja o životu naših predaka – objašnjava Jelena Jovanović Simić. – Tako znamo da je najduži životni vek u ono vreme dostizao do 70 godina, ali je u neolitu, zbog zbijenijih naselja lakše dolazilo do širenja zaraznih bolesti, pa samim tim i značajnog skraćivanja dužine života.

Patološke promene na proučenim skeletnim ostacima ukazuju da su drevni ljudi našeg podneblja bolovali od bolesti koje poznajemo i danas, kao što su spondiloza, traumatski artritis, rahitis i skorbut.

– Način zarastanja posle preloma kostiju ukazuje na to da su naši preci znali da treba da miruju posle povrede, kako bi kost bolje zacelila – dodaje naša sagovornica.- Interesantan je i podatak da su još u neolitu, a zatim i tokom metalnog doba, ondašnji ljudi primenjivali jednu od najstarijih hirurških operacija – otvaranje lobanje (trepanacija). Pretpostavka je da su za ovakav zahvat indikacije mogle da budu povrede glave, ali i glavobolje, epilepsije ili mentalne bolesti.

Umeće Rimljana

U doba Rimskog carstva, na našem prostoru postojali su urbani i vojni centri sa razvijenom zdravstvenom službom.

– Posebna pažnja posvećivana je oblasti javne higijene, o čemu svedoče arhitektonski ostaci vodovodnih i kanalizacionih sistema, kupatila i popločanih ulica – dodaje Jovanović Simić. – Lekari su bili uglavnom grčkog porekla i radili su kao vojni, ali i kao lekari u javnoj službi. U tom slučaju su nosili posebnu titulu – arhijatri. Često su bili specijalizovani za jednu oblast medicine.

Iako su se preradom lekovitog bilja bavili „farmakopoli“, lekari su dobro vladali i veštinom spravljanja lekova u obliku masti, pastila (pilula) i melema. U kutijama iz grobova lekara u Viminacijumu (koji je tada bio veći grad od Singidunuma) pronađeni su i lekovi i hirurški instrumenti. To su bili skalpeli, pincete, igle za kataraktu, ali i pilule za lečenje bolesti očnih kapaka na bazi šafrana. Lekari koji su u to vreme radili na našem tlu, očigledno su dobro poznavali učenja medicinskih autoriteta onog doba – Celzusa, Galena i Dioskorida.

Srednji vek

Temelje srpske medicine postavio je Sveti Sava osnivanjem prvih bolnica u Hilandaru (oko 1199. godine) i Studenici (1208). Pored manastirskih, u srednjovekovnoj Srbiji postojale su i gradske bolnice, pa je najstarija bila u Kotoru (1326), a u Beogradu je prva ustanovljena u 15. veku.

U manastirskim bolnicama prevođena su medicinska dela nastala u prvim medicinskim školama osnovanim u Salernu i Monpeljeu. Ti „terapijski zbornici“ utemeljeni na učenjima antičkih lekara i filozofa, sadržali su teorijska i prektična medicinska znanja.

Kako objašnjavaju stručnjaci, „Hilandarski medicinski kodeks“, zbog svoje sadržajnosti i činjenice da je pisan narodnim rečnikom, izuzetan je spomenik medicinske kulture i nauke na području Evrope.

– U doba turske vladavine prekinut je uzlet srpske srednjovekovne medicine, pa su tradicionalni postupci postali jedini izbor u borbi protiv bolesti. Lečenjem su se bavili berberi, hećimi (turski: lekar), lekari samouci, vidari… Berberi su najčešće bili turskog porekla i pored svog zanata bavili su se vađenjem zuba, manjim hirurškim intervencijama i „puštanjem krvi“. To su činili tako što bi na kožu stavljali pijavice ili su pomoću volovskog roga vakuumom prvo izazivali hiperemiju, a zatim na tom mestu zasecali kožu nožićima. U varošima su radili hećimi, narodni lekari grčkog porekla, koji su se, pored lečenja rana bavili „nameštanjem“ uganutih zglobova i prelomljenih kostiju.

– U to vreme znanja su najčešće prenošena usmeno, sa generacije na generaciju, ali su postojale i „lekaruše“. To su bili posebni zbornici, odnosno uputstva za prepoznavanje i lečenje bolesti.

U vreme turske vlasti, za očuvanje zdravlja i ozdravljenje upućivane su molitve svetiteljima, ali se za pomoć obraćalo i hodžama koji su „lečili“ pravljenjem zapisa i amajlija. Od 17. veka veoma je rasprostranjeno i „lečenje“ pomoću vradžbina i magijskih formula.

PRVI SRBIN DOKTOR

PRVI Srbin koji je postao doktor medicine bio je Jovan Apostolović (1735-1770), rodom iz Budima.

Doktorsku disertaciju pod naslovom „Način na koji uopšte osećanja deluju na ljudsko telo“ odbranio je 1757. godine u Haleu. U predgovoru disertacije Apostolović kaže da je on „možda prvi i jedini iz slavnog srpskog naroda koji je poklonio svoj duh medicinskoj nauci“ i da će „možda sam ovaj uspeh pokrenuti moj ugledni srpski rod, do sada dovoljno slavan po oružju, da ubuduće takođe bude proslavljen po svojoj književnosti i nauci, koje jednako doprinose i telesnom i duhovnom zdravlju, i da se tako, ne samo mačem, već i naukom, kao što kažu, bori za napredak svoje mile otadžbine“.

RIMSKA HIRURGIJA

U doba Rima, odnosno Singidunuma, lekari (arhijatri) bili su često specijalizovani za posebne oblasti. Tako su postojali specijalisti za hirurgiju, oftalmologiju, ginekologiju, dermatologiju…

– Iz tog doba čak je sačuvan pečat jednog rimskog očnog lekara – objašnjava naša sagovornica.

KONSTANTINOPOLj

Za istoriju srpske medicine posebno je značajna bolnica pri manastiru Svetog Jovana Preteče u Konstantinopolju, koju je izdržavao kralj Stefan Uroš Drugi Milutin, jer je pri njoj 1308. godine osnovana medicinska škola.

ŠKOLOVANjE

Školovani lekari, uglavnom Italijani, radili su i kao lični lekari srpskih vladara. Kao prvi lekar našeg porekla pomilje se Milicinus, koji je radio u Prizrenu 1354. godine.

MUZEJ SRPSKE MEDICINE

Muyej srpske medicine Srpskog lekarskog društva osnovan je 1955. godine, inicijativom profesora dr Vladimira Stanojevića, predsednika Sekcije za istoriju medicine i farmacije. Njegovim osnivanjem nastavljena je tradicija prikupljanja i čuvanja medicinskih predmeta u Srpskom lekarskom društvu koja je započeta još 1872. godine. Muzej je 1991. godine pristupio Zajednici naučnih i tehničkih muzeja Srbije, koja pruža stručnu pomoć u oblasti muzejskog rada. Odlukom Predsedništva Srpskog lekarskog društva donetom 2007. godine i ugovorom sa Muzejom nauke i tehnike, Muzej Srpskog lekarskog društva je postao Odeljenje Muzeja nauke i tehnike 2010. godine

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *