Kako su Srbi zaboravili Milutina Milankovića, naučnika koga svet slavi kao i Teslu

Kako su Srbi zaboravili Milutina Milankovića, naučnika koga svet slavi kao i Teslu

15 septembra 2013

milutin-milankovic-11042730119Dosetio se neko nedavno da proveri srpsko znanje i samopoštovanje, te načinio malo istraživanje u Beogradu, usred ulice koja nosi ime Milutina Milankovića, najcitiranijeg srpskog naučnika, po nekima većeg uma i od Tesle.

Došlo se do zapanjujuće poraznog rezultata: svaki drugi ispitanik nije znao ko je Milanković, a nekoliko odgovora glasilo je: to je onaj na novčanici od 2.000 dinara. Ali su se zato na prste jedne ruke mogli pobrojati oni koji nisu čuli za Bali-bega (za one koji ne znaju, Bali-beg je lik u turskoj TV seriji „Sulejman Veličanstveni“).

Primer kako Srbi odolevaju spoznaji o značaju svog Milankovića veličanstvenog verovatno ne postoji u istoriji samosvesnih nacija. Reč je o naučniku svetskog ugleda, matematičaru, astronomu i geofizičaru, tvorcu najsavršenijeg kalendara, osnivaču katedre nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu, potpredsedniku Srpske akademije nauka.

Krater na Marsu i još jedan na Mesecu nose njegovo ime po odluci Međunarodne astronomske unije. Takođe, jedna mala planeta koju je 1936. godine otkrio astronom Petar Đurković nosi ime 1605 Milankovitch. NASA ga je uvrstila među 10 najznačajijih naučnika.

Objavio je više od 150 radova i knjiga, uključujući i one koji imaju za cilj popularizaciju nauke: „Kroz vasionu i vekove“, „Kroz carstvo nauka“, „Slike iz života velikih naučnika“, „Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727. godine“. Mnoga od ovih dela prevedena su na desetine svetskih jezika.

Milanković (Dalj 1879 – Beograd 1958), uz Teslu i Pupina, najveće je ime srpske nauke. Građevinsku tehniku studirao je u Beču, tamo je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Bio je profesor teorijske fizike, a bavio se i kosmičkom fizikom i geofizikom.

U prvom delu, objavljenom na francuskom jeziku, „Matematička teorija termičkih pojava izazvanih Sunčevom radijacijom“, izložio je novu teoriju rasporeda Sunčevih radijacija na površini planeta i toka klimatskih promena u geološkoj prošlosti Zemlje.

Tačno pre sto godina, kada se čovečanstvo frenetično bavilo (ne)postojanjem „malih zelenih“ na Marsu, Milanković je svojim proračunima ta nagađanja demantovao tako što je izračunao da je prosečna temperatura na toj planeti iznosila – 52 stepena Celzijusova, a to je dalje značilo da život nalik onom na Zemlji nije mogao postojati pod tim uslovima.

Ono što tada nije bilo moguće proveriti, pokazalo se tačnim mnogo docnije – merenja savremenim tehnologijama potvrdila su ono što je Milanković izračunao pomoću papira i grafitne olovke: da prosečna temperatura na Marsu iznosi – 50 stepeni, dakle, nema tamo živih „malih zelenih“.

Pored mnogih otkrića, Milanković je napravio i najprecizniji kalendar koji je ljudski um mogao osmisliti. Njegova reforma kalendara prihvaćena je na Svepravoslavnom kongresu crkava u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primenjena.

I tajnu ledenih doba su mnogi pre Milankovića pokušavali da reše, ali njihova greška je bila u tome što su problem tražili na Zemlji, a Milanković je primenio svoju naučnu interdisciplinarnost, sagledao problem mnogo šire, uzeo u obzir astronomiju i ostale nauke. Time je postao jedan od vodećih svetskih naučnika.

Svoj sveukupi rad na matematičkoj teoriji klime predstavio je u knjizi „Kanon osunčavanja“, objavljenoj 1941. godine. Ta knjiga je samo pukom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana pošto je predata, 29. marta 1941. godine, Srpskoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda. Milankovićev rukopis, srećom samo delimično oštećen, pronađen je ispod ruševina štamparije.

Jedino naše udruženje posvećeno Milutinu Milankoviću nalazi se u Beogradu, a osnovano je pre nekoliko godina.

– Povod nam je bio upravo tekst u „Novostima“ o Milankoviću, geniju čiju veličinu samo još njegovi sunarodnici ne prepoznaju, a dirljiv podsticaj bila je i reportaža u vašem listu o sada već pokojnoj Milki Kojčić, običnoj ženi iz Dalja koja je godinama samoinicijativno negovala porodičnu grobnicu Milankovića, ne dozvoljavajući da tako veliki um zaraste u korov zaborava – kaže mr Slavko Maksimivić, predsednik Udruženja.

– Činimo sve da našeg naučnika otrgnemo od srpskog zaborava, predstavimo ga i našoj i svetskoj javnosti.

rep-milankoviceva-kiuca-90-_620x0810626086Zvuči neverovatno, ali Milanković u Srbiji još uvek nema muzej, nema ni spomen-sobu sa stalnom postavkom dokumenata o njegovim dostignućima.- Sakupili smo dokumenta, a ona su bila rasuta po gradovima u kojima je Milanković radio i živeo – počev od rodnog Dalja, preko Osijeka i Beča, u kojima se školovao, Budimpešte, gde je proveo pet godina u zarobljeništvu, i u Beogradu u SANU, Arhivu, Prirodnjačkom muzeju, pa čak i u beogradskom preduzeću „Vodovod i kanalizacija“, jer je on projektovao prvu kanalizacionu mrežu u prestonici – kaže Maksimović.

(SLIKA: Milankovićeva kuća, koju su Hrvati tokom poslednjeg rata oštetili, danas je preuređena na inicijativu Srpskog kulturnog centra u Dalju)

Iz Milankovićevih memoara moglo bi se zaključiti da ga zaboravan odnos sunarodnika prema njegovim naučnim otkrićima i ne bi previše uznemirio. Bio je potpuno predat nauci, čak toliko da gotovio nije ni obraćao pažnju na svet oko sebe.

U svom predavanju o „Istraživanju hronologije ledenih doba“, održanom juna 1955. godine u Beču, na poziv predsednika Austrijske akademije nauka i rektora bečkog univerziteta, ističe kako obuzet rešavanjem svog kosmičkog problema, povučen u hram nauke, „nije ni osetio velike svetske događaje“, dva svetska i dva balkanska rata, koji su prohujali pored njega, putnika kroz vasionu i vekove.

– Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili drugi koji uzrok odagna od mog pisaćeg stola, ja primaknem naslonjaču do prozora i posmatram zvezdano nebo – zapisao je Milanković u knjizi „Uspomene, doživljaji i sećanja“.

– Opazim li Mesec, ja se popnem do njega i šetam po njegovoj površini da izbliza vidim ono što me je na Mesečevim mapama zainteresovalo. Pojavi li se koja planeta, ja odletim do nje da bih rezultate svojih matematičkih ispitivanja o klimi planeta kontrolisao na licu mesta.

Ovu svoju biografiju napisao je u Beogradu, tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Imao je preko šezdeset godina. U tom raspoloženju, govorio je svom sinu Vasiliju:

– Jednom kada veliku ribu uhvatiš, više te male ribe i ne interesuju. Punih 25 godina radio sam na svojoj teoriji osunčavanja, a sada, kada je taj rad završen, ja više posla i nemam. Previše sam star da otpočnem rad na kakvoj novoj teoriji, a teorije takvog dometa kakvog je bila ona koju sam završio, ne rastu na granama drveća.

Memoare je objavio 1952. godine, a 1957. godine završio je rad na kratkoj sintezi svojih naučnih istraživanja. U ovom delu otkriva svoju životnu filozofiju. Najbolje zapise o svom naučnom radu, o svojoj sponi Zemlje i kosmosa ostavio nam je on sam. Nije to učinio da bi podigao pisani spomenik sam sebi:

– To činim zbog toga što bih želeo da ovim uvedem čitaoca u svoju naučničku radionicu i saopštim mu iskustva svog dugogodišnjeg naučničkog rada, verujući da će to biti korisno onima koji budu odabirali isti poziv.

Naučni svet odavno je spoznao značaj Milankovićevog blistavog uma. Njegovo vreme kao da tek dolazi. Pre nekoliko meseci u japanskom gradu Kjotu priređena je izložba o našem geniju, a nešto slično priređeno je i u Indiji. A u Beogradu je novobeogradski Treći bulevar, ne tako davno, poneo ime ovog naučnika.

U novembru će na jednoj od naših televizija početi da se prikazuje igrano-dokumentarni serijal o Milankoviću. Da li će naš nebeski genije konačno „potući“ u gledanosti nekakvog poluizmišljenog turskog bega?

HRVATI GA SVOJATAJU

Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju, njegova naučna osmatračnica, stradala je tokom rata devedesetih. Neko vreme služila je kao magacin za municiju, a onda je u bezumnom napadu na svaki srpski trag u tom delu Hrvatske oštećena eksplozivom. Obnovu naučnikove kuće pokrenuo je 1994. Đorđe Nešić, direktor Srpskog kulturnog centra u Dalju. Nije išlo lako, trajalo je 15 godina. Danas se Milankovićeva kuća nalazi na turističkoj mapi Hrvatske, a u tamošnjim enciklopedijama, naročito u štampi, Milanković je predstavljen kao – hrvatski naučnik.

POČIVA U DALjU

Milanković je umro je 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Sahranjen je u grobnici na beogradskom Novom groblju. No, njegova želja bila je da počiva u rodnom mestu, kao i svi njegovi preci. Na inicijativu sestre bliznakinje Milene, 1966. godine prenet je u porodičnu grobnicu u Dalj, na pravoslavno groblje, na obalu Dunava – rajske reke Fison, odakle je pošao na svoj put kroz vasionu i vekove. Tamo i sada počiva.

POTOMCI U AUSTRALIJI

Milankovićev sin Vasilije pedesetih godina prošlog veka iselio se u Australiju. Oženio se Srpkinjom iz Banjaluke i s njom dobio sina Nikolu i kćerku Marinu. Nikola ima tri kćerke, Marina se nije udavala. Ona je sa naučnikovim unukama nekoliko puta boravila u Beogradu.

– Svaki put kada bi jedna od Vasilijevih kćerki postala punoletna, ona bi je dovela u Srbiju da je upozna sa istorijom dede Milutina – kaže Slavko Maksimović.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *