Kako su svetski moćnici i Alijina BiH uz pomoć NVO iz Srbije izmislili konc-logor za muslimane na Zlatiboru

Kako su svetski moćnici i Alijina BiH uz pomoć NVO iz Srbije izmislili konc-logor za muslimane na Zlatiboru

2 avgusta 2013

NVO-polazu-cvece ZlatiborPiše: Svetislav Tijanić

Nekadašnje radničko naselje Građevinskog preduzeća „Planum“ u zlatiborskom selu Šljivovica, gde je ovaj kolektiv gradio tunel Zlatibor na pruzi Beograd – Bar, danas je ruina. Duže od jedne decenije „Planumovo“ radničko naselje bilo je prihvatni centar za izbeglice u kojem su boravili brojni izgnani Srbi iz Krajine, BiH i sa Kosova. Od početka avgusta 1995. do aprila 1996. godine u ovom prihvatnom centru su boravili muslimani koji su otkriveni na planini Tari posle ilegalnog prelaska u Srbiju i pokušaja da se dokopaju inostranstva. Iako su bili bezmalo svi vojno sposobni, njih oko 800, naravno da su na srpsku teritoriju preko Drine između Višegrada i Skelana prešli bez oružja, tvrdeći srpskim istražnim organima da nisu bili u Alijinim jedinicama.

Sredinom protekle sedmice ovaj prihvatni centar je trebalo da se nađe u žiži domaće i, verovatno, svetske javnosti. Predstavnici Inicijative za ljudska prava, Udruženja žrtava i svedoka genocida iz Srbije i BiH i Udruženja logoraša Federacije BIH, predvođeni Sandrom Orlović, predsednicom Fonda za humanitarno pravo i dvojicom bivših „logoraša“, i u pratnji nekolicine snimatelja i novinara, položili su cveće na temelje porušene barake u kojoj su, pre 18 godina, boravili muslimani prebegli iz BiH u Srbiju. Nikakav jubilarni datum nije bio povod za ovu rašomonijadu. Izostao je i dolazak užičkih dopisnika pisanih i elektronskih medija, a pored reportera „Pečata“ koji se tu zatekao igrom slučaja, ovaj „događaj“ je pratila Novka Ilić, glavni i odgovorni urednik Radija Užice i dopisnik Radija slobodna Evropa. Sve je, valjda, trebalo da se odvija u malom, strogo kontrolisanom krugu ljudi.

Predstavljajući još jednu u nizu provokacija NVO protiv Srbije i srpskog naroda, polaganje cveća na ledini u napuštenom naselju u ovom planinskom selu imalo je, očito, za cilj da se svetu pošalje poruka kako su tu muslimani tučeni, mučeni glađu i zlostavljani na druge načine, te da je to bio tek jedan od navodnih brojnih konc-logora za muslimane. Takođe, ovo mesto je iskorišćeno da se uputi zahtev da država Srbija mora da napravi spomenik u znak sećanja i oda poštu (!) muslimanima, iako u tom prihvatnom centru niko od muslimana nije umro prirodnom smrću niti stradao upotrebom nečije sile. Takođe, zahtevano je da Srbija pozitivno reši tužbe koje su pojedinci iz te grupe uputili protiv nje!

Svoje vođe opisivali kao svirepe ubice

Da podsetimo, još krajem februara 1995. godine, na delu reke Drine između Skelana i Višegrada, u Srbiju je ilegalno prešla prva veća grupa od oko 60 muslimana, među kojima su bili i dojučerašnji vojnici pod komandom Nasera Orića i drugih Alijinih komandanata, koji su činili zverstva među srpskim življem u Skelanima i okolnim selima. Među beguncima je tada bilo i žena. Smešteni su u Vatrogasni dom u Užicu, a inspektorima MUP-a i novinarima su tada priznali da jesu nosili uniformu i oružje, ali da su, navodno, bili – loši vojnici. Po sopstvenom kazivanju nisu bili na položaju, nisu videli ni jednog ubijenog Srbina niti zapaljenu srpsku kuću, nego su sve vreme „mesili hleb, delili borcima hranu“, ili bili stalno na straži. Jedan od njih je tada ispričao da je u muslimanskim vojnim formacijama bio prevodilac za francuski jezik! Svi odreda, međutim, priznali su da bi eventualni povratak preko Drine, u Srebrenicu i Žepu, za njih značio kraj. Sve bi ih pobili njihovi sunarodnici i vođe koje su opisivali kao svirepe ubice, silovatelje i zelenaše.

Jedina želja im je bila da se dokopaju inostranstva, i da se nikada više ne vrate u taj, kako su ga prozvali, crni vilajet na levoj obali Drine. Milenko Čanjić, tadašnji predsednik srpske opštine Skelani, upozorio je, međutim, da postoje nepobitni dokazi o zverstvima pojedinaca iz te grupe, iako se oni samoproglašavaju anđelima, i da će, što je još tragičnije, preko Srbije najlakše stići na obuku u vojnim centrima u Mariboru i Gracu, a zatim će se, puni snage, preko Hrvatske vratiti na front.

U grupama muslimanskih ilegalaca koje su pohvatane na Tari pet meseci kasnije, početkom avgusta 1995. i prebačene u Šljivovicu nije bilo žena i dece, ali su bezmalo svi muškarci bili vojno sposobni. Ni oni nisu krili da su nastojali da na svaki način ilegalno pređu u Srbiju, najčešće u nenaseljenom predelu planine Tare, i odatle, raznim kanalima, što pre odu dalje u inostranstvo. Većina je otkrivena i uhvaćena u zabačenom planinskom selu Jagoštica na desnoj obali akumulacionog jezera HE „Bajina Bašta“, a jedan broj po uvalama i vrtačama na planini Tari. Neki su otkriveni u taksi vozilima na putu prema centralnoj Srbiji, i uglavnom sprovedeni do Šljivovice, a pretpostavlja se da je jedan, istina manji broj, uspeo da se, uz pomoć Srba, dajući podeblje svote maraka, dokopa inostranstva. Ali, ovoga puta svi uhvaćeni listom su tvrdili da nisu ispalili ni jedan metak, te da nisu ni bili borci muslimanskih jedinica već obični građani koji beže ispred terora srpskih boraca. U Šljivovicu su stigli prljavi, ranjavi i ušljivi. Danima su u bivšem „Planumovom“ radničkom naselju boravile medicinske ekipe Opšte bolnice i Zavoda za zaštitu zdravlja iz Užica, dok predstavnici UMPROFOR-a i brojnih nevladinih organizacija nisu ni napuštali ovo mesto.

Zašto niko od njih tada nije priznao da su učestvovali u ratnim dejstvima? Verovatno poučeni iskustvom svojih sunarodnika koji su na teritoriju Srbije u više grupa prešli Drinu krajem februara 1995. godine, i priznali da su bili Alijini vojnici, ovi su prećutali istinu o tome šta su radili i čime su se bavili pre ilegalnog prelaska na teritoriju „neprijateljske države“.

Naknadna pamet Alijinih bojovnika

Šta se, onda, želelo sa ovom, u dobroj meri, neuspelom medijskom provokacijom u prostranom Braneškom polju u pitomom zlatiborskom selu Šljivovica. Očito, ona je upriličena da se u trenutnoj „medijskoj tišini“ o „srpskim zlodelima“ nad muslimanskim življem tokom građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije „otvori još jedan front“ i u njega „uvuče“ Srbija koja je na putu prema Evropskoj uniji. Tako je vaš izveštač sasvim slučajno saznao za ovaj događaj i „otvaranje novog fronta protiv Srbije“.

Izjave o „neviđenim torturama, premlaćivanju, gladovanju, danonoćnom ispitivanju, skidanju do gole kože, uzimanju otisaka, provociranju, dobacivanju i ‘uperivanju’ pušaka“, dala su dvojica tadašnjih navodnih logoraša – Amir Omerspahić iz Han Pijeska i Senad Jusufbegović koji je, po sopstvenom kazivanju, kao sedamnaestogodišnjak proveo u Šljivovici samo četiri dana, a zatim prebačen u Mitrovo polje.

– Šta da vam kažem, bio je to pravi logor. Bili smo izgladnjivani i prebijani, i to sam ponovio sto puta. Batine su bile takve da je moglo vrlo teško da se primjeti da ste ih dobili. Naprimjer, po stopalima ili u predjelu bubrega. Nadali smo se da će se prema nama odnositi kao prema ljudima, ali se to nije dogodilo. Terali su nas da klečimo na kolenima, batinali. Dobijali smo konzerve, drugi treći dan, i sve to, a pogotovu batine, nisam mogao da izdržim. Vladala je potpuna medijska blokada, tako da nismo imali mogućnost da ispričamo šta se sve radi sa nama, – smelo je tvrdio protekle sedmice u Šljivovici Senad Jusufbegović koji je tužio državu Srbiju za naneti fizički i psihički bol, i koji sada po toj tužbi čeka medicinsko veštačenje.

Na pitanje reportera „Pečata“ zašto ne objasni prisutnima da im je odeća skidana jer su bili ušljivi i prljavi, Senad je, ne trepnuvši odgovorio: „Ja nisam imao vaši, dobio sam ih u logoru, i to tek dvadeset četvrti dan!“

Amir Omerspahić se takođe žalio na „ponašanje“ nadležnih srpskih vlasti prema njima. U Šljivovicu je, kako je napomenuo, stigao sa gangrenom na prstu leve ruke. Upućen je u užičku bolnicu, gde je hitno izvršen operativni zahvat i spašena mu ruka. A možda i život. Na pitanje vašeg reportera da li se seća dirljivog susreta sa doktorom Acom Moljevićem u Višegradu 2011. godine, kada se zaplakao pred svojim spasiocem, on je to potvrdio, ali – svakako dobro instruiran, ipak dodao da je medicinsko osoblje retko dolazilo u „logor“ u Šljivovici, i da ni lekari ni medicinske sestre „nisu smeli da pričaju šta se dešavalo s ‘logorašima’, jer su se plašili da će zbog toga i sami biti procesuirani!’“ Očito, videvši da ne postoji mogućnost da se čuje druga strana, odnosno da se „mučitelji“ i „žrtve“ suoče baš tu u Šljivovici, Amir ide još dalje tvrdnjom da je i lekar koji mu je spasao život mnogo toga znao ali da se plašio da to ispriča jer bi ga srpske vlasti procesuirale!

U užičkoj bolnici zbrinjavali i džihad ratnike Istina je, naravno, i u ovom slučaju sasvim drugačija. Od početka sukoba u BiH užička bolnica je prešla na ratne uslove, i već u prvih mesec dana primljeno je, i obrađeno, oko 130 ranjenika sa leve obale Drine među kojima su bar četvrtina bili muslimanski ratnici. Oni su lečeni od rana zadobijenih u borbama na području Goražda. Ostaće upamćena nedelja 24. maja 1992. godine, kada su dovezena šestorica muslimana sa teškim ranama, i kada su u užičkoj bolnici trojica bila podvrgnuta komplikovanim ali uspešnim operacijama. „Mi radimo svoj posao po Hipokratu. U zdravstvu nema politike, a ako se pokaže da je neko od lečenih muslimana ekstremni neprijatelj srpskog naroda, onda je to u nadležnosti drugih organa i službi“, rekao je tada dr Duško Jovićević, zamenik direktora užičke bolnice, odgovarajući na primedbe građana da se u Užicu zbrinjavaju džihad ratnici. Dr Zoran Vučinić, epidemiolog Zavoda za zaštitu zdravlja u Užicu, koji je prvi imao kontakt sa muslimanima u Šljivovici i koji ih je tokom boravka posetio najmanje 20 puta, bio je još precizniji: „Mora svima biti jasno da se mi lekari u Srbiji ponašamo krajnje korektno i da nismo varvari. Voleo bih da mi kolege iz Hrvatske i Slovenije pokažu da su zbrinuli bolesnike druge nacionalnosti, kako to mi činimo“.

Valjda bi hodža i UMPROFOR

upozorili Premda su neki bosanski, pa i beogradski mediji još pre nekoliko godina objavljivali „ispovesti logoraša iz Šljivovice“, niko tada nije pokušao da čuje „drugu stranu“. Nikoga od novinara iz strogo kontrolisanih medija nisu zanimale ni eventualne izjave medicinskog osoblja užičke bolnice i Zavoda za zaštitu zdravlja niti službene beleške policije koja je obezbeđivala ovo mesto a. Pa ni i izjave meštana. „Pečat“ ih je, naravno, potražio:

– Zašto lažu, sada, posle toliko godina. Dokad, bre, više da unose mržnju među ove narode. Dosta je bilo tih provokacija i krivotvorenja istine po nalogu svetskih moćnika. Ja sam radio u „Planumu“, u Iraku, sa kolegama muslimanima, i uvek smo se lepo slagali. Kada sam išao na more preko Goražda obavezno sam svraćao kod dvojice mojih velikih prijatelja, Alije i Ilije. Bio sam svedok događanja i ovde u Šljivovici. Tvrdim pod bilo kojom odgovornošću da su srpske vlasti držale privedene muslimane kao malo vode na dlanu. Ja sam dvadesetak dana u tom naselju, među njima, radio vodovodnu i kanalizacionu instalaciju. Uredili smo im pet-šest tuševa za kupanje. Pričali smo otvoreno, hvalili su se kako se s njima lepo postupa, kako jedva čekaju papire jer im je ovo prilika, i životna želja, da odu na Zapad. Stalno su spominjali gde će ko da ide, usta su im bila puna Nemačke, Austrije, Amerike, Kanade i Australije. Bar desetak ih je obećalo da će me pozvati da jednog dana budem njihov gost tamo u inostranstvu gde se skrase. Kažem vam da ih niko nije pipnuo, oni su se u Šljivovici osećali kao gosti na slavi, – priseća se tog vremena šljivovački penzioner Radoje Brković.

Brane Babić, takođe meštanin Šljivovice, dodaje da su mu policajci koji su obezbeđivali ovaj prihvatni centar pričali kako muslimanima stalno stiže neka pomoć, stalno ih posećuju, donose cigarete i hrane deset puta bolje nego srpske izbeglice koji su tada u najgorim mogućim uslovima boravili širom Zlatibora. Valja, naime, napomenuti da je opština Čajetina sa 16.000 žitelja u septembru 1995. godine zbrinula hiljadu izbeglih i prognanih osoba srpske nacionalnosti iz BiH i Republike Srpske Krajine, i da su oni oskudevali i hranom i – grejanjem.

– Ma kakve batine. Kakvo maltretiranje. Njih je ovde čuvalo pet-šest policajaca. Jesu imali ograničeno kretanje, u okviru ovog radničkog naselja, ali ono nije bilo ograđeno. Ti ljudi su bili slobodni, nasmejani i raspoloženi. Igrali su fudbal kraj naše ograde i moja majka Mara im je često kuvala kafu. Posećivao ih je i hodža i UNPROFOR. Valjda bi oni upozorili nadležne da je bilo maltretiranja, a sigurno bi i mi čuli da je ko zakukao. Ovde se moglo čuti kada se u naselju neko nakašlje, – priča Aleksandar Pantelić, sekretar Lovačkog saveza Srbije, koji živi u Beogradu i čiju vikendicu samo niska drvena ograda deli od ovog prihvatnog centra.

I njegova supruga Zorica, koja u Šljivovici boravi veći deo godine, tvrdi da nije bilo ni batinanja ni maltretiranja muslimanskih boraca.

– Zašto ti vajni novinari nisu došli kod mene, u komšiluk, da pitaju kako je bilo. Znalo bi se ovde u selu, a pogotovu bi mi znali kao najbliže komšije, da se nešto ružno događalo. Jedino smo čuli kada su se oni međusobno tukli. I još nešto. Kada sam ja imala platu pet maraka, i s porodicom jedva sastavljala kraj s krajem, oni su se hranili hranom dovoženom iz elitnog hotela „Palisad“ na Zlatiboru, koja je pre toga prošla najstrožije kontrole. UMPROFOR je stalno bio tu. Sagradili su im fudbalski teren ovde pored nas i tvrdim da su u Šljivovici uživali čekajući pasoš za neku obećanu zemlju, – zaključuje medicinska sestra u penziji Zorica Pantelić.
Reporter „Pečata“ nepoželjan

Sandra Orlović, predsednica Fonda za humanitarno pravo, kategorična je da Republika Srbija mora preduzeti inicijativu, obeležiti ovo „mesto muslimanskog stradanja“ i – iako u tom naselju niko nije lišen života – odati poštu ovim ljudima. Ona je podsetila i na to da je izvestan broj „logoraša“ podneo tužbe protiv Srbije, ukupno njih dvadeset dvoje, ali da su u većini slučajeva odbačene. I sve je, moglo bi se reći, protekle sedmice u Šljivovici, za NVO uslove, funkcionisalo po planu dok se nije pojavio reporter „Pečata“, i dobar poznavalac prilika u ovom prihvatnom centru u koji je, tokom boravka muslimanskih ratnika, dolazio bar u desetak navrata.

Kada je potpisnik ovih redova, naime, postavio pitanje Amiru Omerspahiću zašto je jednu priču pričao 2011. na skupu o neophodnosti pomirenja u Višegradu, a sada drugu, a pogotovu kada sam Senada Jusufbegovića zapitao zašto ne objasni zbog čega se odlučio da, ilegalno, pređe baš u „neprijateljsku državu“ Srbiju, od koga je bežao i kako je dospeo u Šljivovicu, i da li je moguće da niko od njih 800 nije pre toga nosio oružje, većini prisutnih je to zasmetalo. Prvo je, i to ne baš učtivo, zatraženo od mene da kažem ko sam i za koga pišem, a kada sam odbio da to saopštim, NVO-ovci su se uskomešali. Klima je postala užarena i usledila je bujica povika na mene uz glasne zahteve da se udaljim.

Oštrinom zahteva da „Pečatov” izveštač napusti to mesto posebno se istakla Sandra Orlović. Odbio sam njihove histerične napade uz upozorenje da su „pomešali lončiće“, jer se nalaze na đedovini mojih rođaka s koje me niko ne može oterati. Prisutnim predstavnicima medija sam predložio da zajedno odemo do najbliže kuće, uz sam prihvatni centar, da čujemo i drugu stranu. Nije vredelo, kako sam i očekivao. Izuzev glavne urednice Radija Užice, niko drugi, naravno, nije krenuo.

(Pecat.co.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *