Каква је будућност Балкана?

Kakva je budućnost Balkana?

14 maja 2017

Piše: Ivan Ristić

Percepcija balkanizacije kao uvoda u devastaciju, a evropeizacije kao nečeg poželjnog i do kraja definisanog ume da zamagli objektivnu percepciju kompleksnog okruženja u kome se Srbija nalazi.

Novouspostavljeni poredak – de facto završetkom ratova, a de iure ponovnim uspostavljanjem i normalizacijom odnosa sa zapadnim svetom – nametnuo je našoj zemlji mehanizam i zadate okvire u kojima može da ostvaruje svoje interese. Međutim, aktuelni trenutak nosi najveće breme još od urušavanja hladnoratovskog poretka, pa kolosalne promene zahtevaju nov način promišljanja prilika i perspektiva za Srbiju. Pravilna percepcija sadašnjeg položaja Srbije zahteva objektivno sagledavanje neposredne prošlosti, kao i njene perspektive u budućnosti.

Bilo da je Balkan „predeo srca“ svetske politike, „prostor krcat histeričnim subjektima“ ili periferija razvijenog sveta, Ramsfeldov koncept nove Evrope izjaloviće se upravo u regionu koji je budio najveću nadu i imao opipljivu startnu prednost. Osnovu strukture balkanskog sistema odnosa bez uvođenja varijable osobenosti jedinica čine kompleksno nasleđe prošlosti, međusobna ekonomska zavisnost i značajno zaostajanje za razvijenim svetom. Multivektorski fokus više globalno važnih činilaca unosi dodatnu tenziju, a različiti oblici prisustva dela međunarodne zajednice u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji podsećaju da su mnogi problemi daleko od konačnog rešenja. Simboličko poklapanje godine potpisivanja SSP sa početkom ekonomske krize označilo je početak preokreta. Od jasno izražene okrenutosti „evropskim i evroatlantskim integracijama“ početkom 2000-tih, Srbija je stigla do promišljanja koncepta neutralnosti kao „dinamičke kategorije“, koji zahteva prilagođavanje spoljnopolitičkih aktivnosti međunarodnom okruženju.

Zapadni Balkan ponovo na horizontu Brisela

Strategija SAD i njihovih NATO partnera u regionu sačinjena od pokušaja da najpre metodom „štapa i šargarepe“, a zatim i kreiranjem mnogobrojnih regionalnih multilateralnih inicijativa sa ciljem cementiranja uspostavljenog posleratnog poretka, pokazala se kao nedovoljno uspešna. O tome dovoljno govori činjenica da je u moru multilateralnih ustanova samo jedna inicirana od strane zemalja regiona (Proces saradnje u Jugoistočnoj Evropi), dok su sve ostale nastale pod dirigentskom palicom SAD i EU.

Ukoliko se spoljna politika Srbije posmatra kao instrument koji pomaže u stvaranju „što povoljnijeg ambijenta i uslova za sprovođenje unutrašnjih promena“ i kao sredstvo za potragu mesta pod međunarodnim strateškim „kišobranom“, dolazi se do kompleksne slike u kojoj migrantska kriza, ekonomska kriza, narastajući protekcionizam i EU, zabavljena sopstvenim problemima, igraju ograničavajuću ulogu. Imajući u vidu izmenjenu prirodu moći u međunarodnim odnosima, spoljna politika mora biti orijentisana na državu kao učesnika na tržištu, sa jedne, i istorijsku tvorevinu, sa druge strane, odnosno fokusirana na ostvarenje ciljeva putem tržišnog mehanizma, tehnologije i ljudskih prava.

Zato je neophodan evrorealističan pogled na okruženje, uz čvrste regionalne veze na svim nivoima na kojima postoji obostrani interes. Urušavanje transatlantskog poverenja i posledični prazan prostor koji se otvara u regionu kreira potrebu za višedimenzionalnom spoljnom politikom, i to prostorno, vremenski i ideološki. Imajući u vidu radikalno izmenjenu prirodu nastupa globalnih igrača koji oblikuju geostrateške odnose u regionu, Srbija mora da traži komplementarne, a ne suparničke projekte, služeći se diplomatijom kao osnovnim alatom za promociju svog rastućeg izvoza. Imajući u vidu tradicionalno sučeljavanje na relaciji Kaptol – Andrićev venac, kao i razbuktali rivalitet crnomorskog i jadranskog regiona, to neće biti ni malo jednostavan zahvat. Kada se sumiraju dosadašnji rezultati, napredak na socijetalnom nivou je daleko veći nego na političkom, imajući u vidu intenzivne kontakte, posebno u trouglu Beograd – Zagreb – Sarajevo. U tom kontekstu treba raditi na formiranju srpskog kulturnog prostora kao gravitacione ose naše meke moći. Upravo ovaj koncept pruža šansu Srbiji da napokon premosti jaz koji razdvaja velike i male, nemoćne i moćne.

Nedostatak kriterijuma u pojedinim oblastima evrointegrativnog procesa ili njihovo nejasno izražavanje često dovode do širokog manevarskog polja za uslovljavanje ex ante. Diferencirana integracija, kao model u kome „različite članice EU mogu da se integrišu na različitim nivoima i različitim tempom, u zavisnosti od svoje unutrašnje političke, ekonomske i svake druge situacije“, konačno se razmatra kao alternativa sve tromijoj EU. Dalji politički događaji u Evropi bi mogli da daju odgovor na pitanje u kom pravcu će Evropa ići, a stvaranje „evrojezgra“ bi Srbiju moglo snažnije da pogura ka članstvu u „široj Evropi“, ma kako da je ona zamišljena. Čini se da je ulazak Rusije u vakuum koji EU nije umela da na pravi način iskoristi učinio da se „Zapadni Balkan ponovo pojavi na horizontu interesovanja u Briselu“.

Povratak suverenosti Srbije

Države nisu autarhični elementi, već imaju pozicije u sistemu koji, uprkos mnogobrojnim manama, deluje kao „prekrivač“ i forum za rešavanje konfliktnih situacija. Ipak, svetska politika ulazi u fazu u kojoj stara pravila više ne važe, a novi obrazac još uvek nije definisan. Nova američka administracija podstiče takmičarsku atmosferu na međunarodnoj sceni kroz novi vid multipolarnosti, što pravi suštinsku razliku u odnosu na dosadašnji sistem funkcionisanja. Često se naglašava da se svet pod naletom američkih izazivača menja. Ipak, on se već promenio, pa je neophodan samo protok vremena kako bi se promena reflektovala na naše nacionalne interese. Srbija će na dugi rok ostati moćan regionalni faktor sa kulturnim identitetom kao okosnicom projekcije svoje moći u region kao ključnu interesnu sferu, i Hrvatskom kao najvećim rivalom na različitim poljima delovanja. Uklapanje regiona u „veliku sliku“ zavisiće od neizvesne sudbine evrointegrativnog procesa, ali i od toga da li će prvo poteći Južni ili Turski tok.

Srbija kao seizmograf Balkana ima poseban nivo odgovornosti za stabilnost šireg makroregiona kome pripada, ali i posebnu ulogu u ostvarivanju potencijala koje on pruža. Imajući u vidu veličinu i značaj njenih ciljeva, Srbija bi morala da bude mala zemlja sa velikom strategijom, koja daje odgovore na ključne dileme koje se pred njom nalaze. Ipak, demokratski nedostaci, ekonomsko zaostajanje i nepovoljno spoljašnje okruženje bi mogli da budu kamen spoticanja na tom putu. Zbog toga je neophodno koordinisano delovanje svih relevantnih institucija kako bi se spremno dočekao globalni rasplet koji sledi. Kada Srbija „pronađe“ svoju suverenost i sebi vrati pravo da u potpunosti odlučuje o svojoj sudbini, tada će moći da nađe mesto u međunarodnim odnosima koje joj nesumnjivo pripada.

 

(Pravda)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *