Каква је то држава која не исплаћује плате?

Каква је то држава која не исплаћује плате?

21 фебруара 2015

Kakva-je-to-drzava-koja-ne-isplacuje-place_ca_largeПише: Сања Модрић

Након Гредеља, Имунолошког завода, Каштеланских стакленика и других подузећа у претежном власништву државе гдје су се радници штрајковима морали борити за новац који су поштено зарадили, ево нам сада на улици и око 200 радника подузећа »3. мај«, Мотори и дизалице.

Опет у једној сто посто државној творници људи узалуд чекају већ четврту плаћу, иако посла има довољно не само за ову годину, него, како тврде, и за сљедећу. Наравно, различити се разлози наводе за овај колапс.

Синдикати оптужују Државни уред за управљање државном имовином да је превише каснио с расписивањем натјечаја за продају њихове твртке, а друга страна вади се на низ проблема који су се слагали годинама и који су успорили припреме за поступак приватизације Мотора и дизалица.

Што је точно на ствари, тешко је процијенити гледајући све то са стране. Но, зато је једно сасвим сигурно, било овако или онако. Чак и да је Државни уред у праву, нема апсолутно никакве исприке за неисплату плаћа запосленима којима је послодавац Влада. Нема ни у овом случају, као што нема ни у једном другом, прошлом, садашњем или будућем.

Свака државна твртка може се реструктурирати, продати, расцијепити попола, спојити с другом, може се довести нова управа, а може ју се, ако не иде, и затворити као, уосталом, и сваку другу.

Али све док пословни субјект постоји у оваквом или онаквом облику, његови радници морају бити уредно и на вријеме плаћени. Нема у томе формално никакве разлике између приватног и државног власништва, али могло би се рећи да се то, у моралном смислу, поготово односи на државне твртке.

Јер Влада сигурно нема ауторитета да одгаја приватни бизнис и дисциплинира га мјерама економске и порезне политике које доноси у парламенту ако сама несхватљиво крши не само једно од базичних правила поштеног пословања, него и властити закон за који су њени људи једногласно дигли руке у саборници.

Прије двије године, точно првог сијечња 2013., ступила је, наиме, на снагу нова одредба Казненог закона која каже да послодавци који радницима не осигурају уговорене плаће чине казнено дјело. Казна предвиђена за менаџере који својим запосленицима не плаћају рад може бити и три године затвора.

Као још једна мјера против оваквог понижавања радне снаге, од лани се на службеним страницама Порезне управе објављују такозване црне листе подузетника који не извршавају своју основну обавезу према радницима.

У српњу прошле године на листи срама Порезне управе било је нанизано 5.620 правних и 1.418 физичких особа чији запосленици не добивају плаће. На крају године, на тај је попис доспјело већ 9.359 подузетника. Конкретно, 2014. годину закључили смо с укупно 38.638 радника који свој новац нису видјели по три, шест или осам мјесеци и с исто толико гладних обитељи.

Тумачећи јавности због чега је одлучено да ће се имена неуредних послодаваца ставити на увид јавности, порезне власти пишу да је то сврсисходно јер се пословне субјекте тиме потиче да »испуњавају доспјеле обвезе према радницима« те да на тај начин »осигурају повјерење грађана у дјеловање правне државе и поштовање правног поретка«.

То чак добро звучи, све док се пропаганда из администрације не судари са случајевима попут овог ријечкога, а он, као што је познато, није ни први, нити ће, вјеројатно, бити посљедњи. Коме око било чега може солити памет Влада која се и сама понаша протузаконито?

(Нови лист, Ријека)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u