Kakve su šanse da se srpska opozicija ujedini?

Tweet

Piše: Petar Iskenderov

Potpisivanje Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine i njegova verifikacija od strane vlade i skupštine Srbije, može imati važan unutarpolitički značaj za Srbiju, tako što će poslužiti kao katalizator odavno nazirućeg ujedinjenja svih rodoljubivih snaga u jedinstven front. Pitanje njegovog naziva još nije rešeno. U različitim varijantama govori se o Narodnom, Narodno-patriotskom pa čak i Ustavobraniteljskom frontu. Po informacijama kojima raspolažemo, odgovarajuće konsultacije između tri vodeće opozicione snage već su počele (Demokratska Stranka Srbije, Srpska Radikalna Stranka i Pokret «Dveri»). Istina, predstavnici dve prve partije (osim «Dveri») javno odriču činjenicu o konsultacijama, priznajući samo fakt o slanju odgovarajućih zahteva SRS prema DSS. Ipak, ovakva tajnovitost je sasvim razumljiva u ovakvim situacijama, imajući u vidu raspirivanje strasti posle potpisivanja Briselskog sporazuma, a takođe i za Srbiju neprijatan međunarodni kontekst.

Stvaranje sličnog fronta je više nego zakasnilo. Da li je preterano reći da je upravo razjedinjenost nacionalno-patriotskih snaga zasmetala da oni održe pobedu još tokom predsedničkih i parlamentarnih izbora 2008. godine, iako je u to vreme patriotsko biračko telo bilo možda mobilnije i jedinstvenije nego 2012. godine.

Pri tom izbornu mogućnost bloka koji je u stvaranju uopšte neće odrediti jednostavan zbir glasova koje su na prošlim izborima dobili DSS, SRS i «Dveri» – imajući u vidu tradicionalno veliki značaj kolebljivih i razočaranih birača u Srbiji.

Kao primer uspešnog ujedinjenja opozicionih snaga različitog usmerenja, može poslužiti razvoj situacije u susednoj Crnoj Gori – gde je u uslovima apsolutnog presinga prozapadnih vlasti, opozicija ujedinjena u «Demokratski front» prvi put za poslednja više od dva desetleća stavila pod znak pitanja nesmenjivu vladavinu «Mila Đukanovića i družine».

Još jedno ključno pitanje – problem koalicionih pregovora. U slučaju Crne Gore, na dnevnom redu je bilo možda ključno državno pitanje – protivljenje stupanju Crne Gore u NATO. Demokratski front je po tom pitanju zauzeo jasnu poziciju, pozivajući na organizovanje širokog društveno-demokratskog razmatranja svrsishodnosti pristupanja ili nepristupanja Crne Gore u Severoatlansku alijansu, sa kasnijim referendumom po tom – citiramo odgovarajuće dokumente – «za građane naše zemlje principijelnom pitanju».

Za opozicioni front Srbije slično principijelno pitanje u startu jeste nesumnjivo odnos prema Briselskom sporazumu, koji opozicija u ogromnoj većini smatra kapitulacijom zemlje pred EU i NATO, grubo kršenje Rezolucije 1244 od 10. juna 1999. godine i gaženje Ustava zemlje. Osnovni zakon zemlje donet je na opštenarodnom referendumu i proglasio je Kosovo i Metohiju «sastavnim delom teritorije Srbije».

Ipak, po pitanju suprotstavljanja sprovođenja sporazuma sa Prištinom, u kampu srpske opozicije i dalje nedostaje jedinstven stav. Najoštrija sporenja izaziva pitanje sprovođenja opštenarodnog referenduma. Jer je potpisivanje Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine iznenadilo nacionalno-patriotske snage, po svoj prilici načinivši određeni razdor među njima. Između ostalih srpski narodni pokret NAŠI je već istupio protiv predlaganog plebiscita, ocenivši ga kao pokušaj legalizacije zločinačkih dejstava «crne trojke» – pod kojom se podrazumevaju Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Premijer Srbije i Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i Prvi Potpredsednik vlade Srbije i Ministar odbrane Aleksandar Vučić. Protiv referenduma su, prema informacijama kojima raspolažemo i kosmetski Srbi, SPC, SRS i pokret «Dveri». Oni smatraju da je u ovakvoj situaciji plebiscit oružje za manipulaciju vladajuće koalicije, koja teži da revidira ustavne odredbe, iskoristivši kao osnovu za to rezultat referenduma. Rezultati mogu biti izrežirani u potrebnu stranu posredstvom korišćenja propagandne mašinerije i administrativnih resursa.

I zaista, po poslednjim sociološkim istraživanjima, većina srpskog društva spremna je da podrži vladu. Tako po podacima beogradske agencije Faktor plus, potpisani sporazum sa Prištinom podržava 57% ispitanika, protiv se izjasnilo 29%, a 14 % ispitanika nema po ovom pitanju izgrađen stav. Istovremeno 55% ispitanika smatra da je to maksimum koji je Srbija mogla dobiti na Briselskim pregovorima, a samo 17% Srba smatra da je završni sporazum sa Kosovom «izdaja nacionalnih interesa».

Naravno, preovlađujuće raspoloženje nije konačno. Ipak ujedinjena srpska opozicija ima pravo da uključi i druge poluge za realizaciju svojih ciljeva o Kosmetu, između ostalog i putem žalbi Ustavnom sudu po pitanju toga da li je Briselski sporazum u skladu sa glavnim pravnim aktom zemlje. Osim toga, stvaranje jedinstvenog opozicionog fronta će dozvoliti da DSS, SRS i pokret «Dveri» zauzmu oštriju poziciju prema vladajućoj koaliciji sa mogućim traženjem podnošenja ostavki vlade i sprovođenja vanrednih izbora. Na kraju, još jedan pravac delatnosti u srpskom društvu može biti pokretanje ideje o revidiranju spoljnopolitičkih prioriteta države, imajući u vidu neulaženje Srbije u NATO, kočenje pomaka ka EU, izvodeći na novi nivo strateško partnerstvo sa Rusijom, integracije zemlje sa partnerima poput ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju) i ODKB (Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju). Slično postavljena pitanja će postati svojevrstan odgovor na pitanje koje je postavio Ivica Dačić među zidinama Narodne Skupštine Srbije i koje on smatra retoričkim: «Mi sve to možemo potpuno ignorisati i postati evropska Severna Koreja – i šta dalje?»

Integracioni procesi se uopšte ne iscrpljuju stupanjem po svaku cenu u EU – čak i sama bivša Jugoslavija je bila poznata pre svega kao država-osnivač i jedan od lidera pokreta nesvrstanih. Tako da navodna dilema «ili EU – ili Severna Koreja», u najmanju ruku nema istorijsku zasnovanost, a ni savremena geopolitička situacija na širokom evroazijskom prostranstvu joj ne ide u prilog.

(Fondsk.ru)

Tweet