Каменовање у Поточарима

Kamenovanje u Potočarima

16 jula 2015

aleksandar-pavic 689Piše: Aleksandar Pavić

Šteta što ne postoji brojač da izmeri koliko je puta, od Vučićevog debakla u Potočarima, u okupiranom medijskom prostoru Srbije ponovljena fraza o njegovoj „pruženoj ruci“ upućenoj Bakiru Izetbegoviću, Ćamilu Durakoviću, Muniri Subašić i ostalim obožavaocima masovnog ubice Srba, Nasera Orića. Ruci koja, avaj, nije prihvaćena ali, podrazumeva se, i dalje visi u vazduhu. Kao što visi i kada je reč o Ediju Rami, Hašimu Tačiju, Ramušu Haradinaju, Kolindi. Sve samoj „eliti“.

Naravno, od hora Vučićevih dečaka i devojčica ne može se očekivati odgovor na pitanje – čemu sve to? – ali je o njemu svakako potrebno razmisliti. Ako ništa drugo, da bi se ukazalo na ambis koji zjapi odmah ispod vrtoglavih visina na koje se spinovanje uzdiglo.

Gde je korist za Srbiju u tome što Vučić radi, što konstantno stavlja Srbiju u podređen, defanzivan, pravdajući, izvinjavajući položaj naspram onih čija se mišljenja apsolutno nikad neće promeniti, niti su se promenila tokom Vučićevog boravka u Nemanjinoj 11? Naprotiv, kao što vidimo, samo su postali još agresivniji i bezočniji. Od Rame i Tačija, pa do Alijinog sina Bakira i Kolinde. O Britancima, Amerikancima i Nemcima da i ne govorimo.

Hoće li muslimanski krugovi u Federaciji BiH odustati od etiketiranja Republike Srpske kao „genocidne tvorevine“? Hoće li odustati od zahteva da Srbija „prizna genocid“?

Hoće li Rama, Tači i Haradinaj odustati od Velike Albanije i čišćenja ostatka Kosova i Metohije od Srba?

Hoće li splasnuti rastuća antisrpska histerija u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj?

Nema ni naznaka takvog nečeg. Naprotiv, mnogo su ozbiljnije naznake da će stvari nastaviti da idu u još gorem pravcu. I – gde je onda opravdanje za Vučićevu politiku?

Postoji već dobro poznati argument o „kupovini vremena“. Eto, po toj liniji rezonovanja – kupujemo vreme pa zato moramo da budemo „mudri“, „racionalni“, itd. A kupujemo vreme – za šta to tačno?

Da izdržimo do otvaranja nekog bednog poglavlja na beskonačnom putu EU „integracija“? (Podpitanje: da li nam iko od „pragmatičara“ može dati čvrstu garanciju da ćemo u taj klub ikad ući? Naravno da ne, niti je nudi.)

Da dočekamo, poput Milove Crne Gore, nepodnošljivu blizinu mogućnosti poziva u punopravno članstvo u NATO? Tu smo, inače, definitivno na dobrom putu, jer Severnoatlantskoj alijansi, posle potpisivanja IPAP-a i SOFA sporazuma i dostizanja sadašnjeg nivoa „interoperabilnosti“, nikad bliži nismo bili.

Da izdržimo dok se ekonomski ne konsolidujemo? A šta, po receptu MMF-a, kojeg Vučić tako posvećenički poslušno primenjuje, znači ekonomska konsolidacija – osim rasprodaje preostalih javnih dobara, potpunog otvaranja Srbije za kolonizaciju od strane multinacionalnih korporacija, gubitka preostalih primesa ekonomskog suvereniteta?

Ili će pre biti da se famozna „kupovina vremena“ odnosi upravo na nosioce i saslužitelje vlasti – da, primenom masovne spin-hipnoze, obezbede sebi još koji mesec ili godinu na vlasti da bi se propisno skućili, namirili i obezbedili za što više generacija upapred? A ako se Srbija još malo ponizi, još malo popuzne, još malo proda dok se oni ne obezbede – cena je mala, bar što se njih tiče. Utešno, nema šta.

Vučićev/Blerov/Kembelov medijski „deliveri junit“ majstorski predstavlja sve nekad najgore osobine kao vrhunske vrline. Što više ponižavaš zemlju, to si „hrabriji“. Što više popuštaš pred stranim zahtevima, to si „odlučniji“. Što uspešnije držiš Srbiju u stanju večnog tavorenja na evropskoj periferiji, to si „napredniji“ i „dinamičniji“. Što više ignorišeš nove centre ekonomske i geopolitičke moći, poput BRIKS-a i ŠOS-a, to si „realniji“.

Šta se uopšte dobilo na državno-nacionalnom planu od tog „mudrog“, „lukavog“, „pragmatičnog“ manevra Vučića i Nikolića, posredstvom kojeg je razbijena Srpska radikalna stranka a dobar deo njenog korpusa preveden u „evrofilno“ naprednjačko stado? Dobilo se samo to da su napredno-socijalisti zamenili demo-socijaliste i nastavili istim putem, trasiranim 2008. Samo još većom brzinom. Dobila se ludačka košulja u kojoj se Srbija danas nalazi, sputana nacionalnim ograničenjima ugrađenim u lične dilove koje su Vučić, Dačić i kompanija napravili da bi došli na vlast.

Da li smo ekonomski jači, perspektivniji, bezbedniji, samostalniji, u svetu poštovaniji? Da li se zaustavio ili bar usporio odliv mladih? Da li je država sređenija? Da li se oseća preduzetnički duh u vazduhu, mogućnost napretka uz sopstveni rad, bez političkih veza, vezica i članskih kartica? Da li je Kosovo i Metohija bliže ili dalje od Srbije?

Dobio se, ustvari, jedan opšti, lebdeći osećaj mučnine, otelotvoren u Vučićevom skoro permanentnom paternalistički mračno-zabrinutom izrazu lica koji se uči na osnovnim vork-šopovima organizovanim za perspektivne vazalne namesnike. Sprovodi se nasilje nad nacionalnim duhom, svakodnevno, i to narod negde duboko i oseća.

Javnost i javna svest se siluju prizorima koji se smenjuju kao na traci. Otužno-slugeranjsko obožavanje lika i dela Angele Merkel i kolonijalizacija medijskog prostora koja se pokazala u svom punom, raskošnom sjaju tokom njene posete. Tumaranje po polupraznim i ravnodušnim vašingtonskim hodnicima tokom Vučićeve katastrofe od posete SAD. Bežanija iz Potočara, od nepokajanih ubica srpskog naroda pretvorenih, Vučićevom „mudrošću“ i „miroljubivošću“, u „pravednike“ koji s punim pravom očekuju njegovu „pognutu glavu“ u ime Srbije i priznanje nepostojećeg genocida. Trčanje na Kolindinu banalno-operetsku inauguraciju na Dan srpske državnosti (što ju je, kao što se vidi, odvratilo od organizovanja velike vojne parade na godišnjicu masovnog proterivanja Srba). Primanje Raminih uvreda i provokacija bez ikakvih posledica po njega usred Beograda, i kasnije dozvoljavanje da šparta po Srbiji i drži zatvorene sastanke sa šiptarskim liderima za koje je svaka Srbija velika, a svaka Albanija premala. Pretvaranje Beograda u vojni logor tokom gej parade. Sve agresivnije javno špartanje plaćenika poput Žena u crnom, Mašića, promotera „kosovske“ državnosti. Itd.

U svemu tome nema ni „S“ od Srbije, ali zato anti-Srbije ima na pretek. Duh samoporicanja se ne samo institucionalizuje već, putem medija i delovanja vlasti, i normalizuje da bi se, kako bi rekao Milo Lompar, što efikasnije internalizovao na što masovnijoj osnovi.

Kamenovanje u Potočarima je u tom smislu više nego simbolično. To nije bilo kamenovanje pravde ili istine radi. Vučić nije kamenovan zato što je došao i „skresao“ nekome istinu u brk, bez obzira na posledice. Da jeste, onda bi njegov odlazak u Potočare uistinu bio mučenički. Ne, on je kamenovan, nažalost kao simbol sadašnje samopotiruće Srbije – u ime cementiranja jedne lažne, spolja nametnute slike, samo da bi nova vladajuća klasa živela životom o kojem će njeno sluđeno biračko telo moći samo da sanja.

I to kamenovanje je simbol svega onoga, pa i goreg, što Srbija može da očekuje dok god bude istrajavala na ovom putu. Negaciju kao odgovor na samonegaciju. Prezir kao odgovor na snishodljivost. Još okoreliju nepokajanost kao odgovor na kajanje za nepostojeću krivicu.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. M. Cernisevski says:

    Izuzetan tekst.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *