Капетан Ципрас у узбурканом Евромору

Kapetan Cipras u uzburkanom Evromoru

6 oktobra 2015

pol-iskenderov 786Piše: Petar Iskenderov

Poslednja pobeda Aleksisa Ciprasa u mnogo čemu ima još značajniji karakter od uspeha koalicije SIRIZA na prethodim izborima, pa čak i od rezultata julskog referenduma o odnosu Grčke sa kreditorima. Prvi dolazak na vlast levih radikala je proizišao „od suprotnih“ stubova grčke političke scene koju su vodili „Nova demokratija“ i PASOK, u uslovima razočarenja većine birača demagogijom i bespomoćnošću tih nekadašnjih „stubova“. U poslednje vreme taj faktor je mogao da proradi i protiv Ciprasa. Ali – nije. Tim je važnije da se pokuša analiza razloga onoga šta se dešavalo poslednjih nedelja.

Sasvim sigurno – prvi faktor su postali postupci grčkog premijera lično, koji je rizikovao da ponovo zatraži podršku od naroda. Sećamo se da se prethodne grčke vlasti nisu usuđivale da izađu na referendum koji se odnosio na odnose Grčke sa EU, mada su ga obećavali, jer su podlegali pritisku spoljnih kreditora. Cipras je rizikovao da kao ulog stavi svoj mandat i mandat koalicije, i ta njegova odlučnost je bezuslovno odigrala najvažniju ulogu. Pobeda od 20.septembra pre svega predstavlja ličnu Ciprasovu pobedu. „U toj političkoj hazardnoj igri mladi lider je pobedio“, vrlo tačno su napisale turske novine Millyet. Po njihovom mišljenju: „to, što je u sadašnjim uslovima rasturena SIRIZA postigla rezultat sličan januarskom – to je sasvim sigurno uspeh koji ne treba omalovažavati“. „Sudeći po tome, da uopšte neće biti teško formirati novu koaliciju bez obzira na situaciju, u Grčkoj će nestati atmosfera `političke krize`, te će doći do relativne stabilnosti“, tačno konstatuje Millyet.

Drugi faktor ima veze sa nesposobnošću koju je ispoljila opozicija, preko „Nove demokratije“, da biračima ponudi jasnu alternativu politike koalicije SIRIZA. Može da se kaže da se sada opozicija našla u onoj istoj destruktivnoj ulozi koju su još pre par godina lideri Evropske unije pripisivali Ciprasu. A za vreme svog premijerstva, Cipras je uspeo ne samo da pobedi na referendumu, već i da potpiše sa spoljnim kreditorima kompleks sporazuma koji su u izvesnoj meri uzeli u obzir i njegove zahteve i obećanja. U toj situaciji dolazak na vlast desnih snaga jedino što bi mogao da učini jeste da uništi postignuto uzajamno razumevanje i da prekine realizaciju donetih nacrta zakona, odnosno, da Grčku uvuče u nov politički i socijalno-ekonomski haos. Zemlja to sebi ne sme da dozvoli.

Štaviše, danas je Cipras, u suštini, prinuđen da odgrće nanose koje su ostavili njegovi prethodnici. Jer 86 milijardi evra, koje je predvideo njegov sporazum s kreditorima, „u većem delu će otići na sređivanje dugova prethodnih grčkih vlada“.

Pobedom Ciprasa, Grčka je dobila šansu da stekne dugo očekivanu političku stabilnost i naslednost koja važi između ostalog i za spoljnopolitički kurs. Na to je posebno ukazao u svom pozdravnom pismu „novom-starom“ grčkom premijeru predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je izrazio „nadu da će se konstruktivni dijalog i aktivan zajednički rad na daljem učvršćenju uzajamno korisne rusko-grčke saradnje u različitim oblastima, uključujući i trgovinsko-ekonomsku, energetsku i humanitarnu sferu, nastaviti“.

Treći faktor proizilazi iz opšte situacije u Evropskoj uniji koja se radikalno (opet TA reč!) promenila od trenutka letnjeg grčkog plebiscita. Dotok izbeglica i migranata u EU sve otvorenije demonstrira nestabilnost centralnih institucija Evropske unije, a istovremeno produbljuje prethodne i stvara nova čvorišta i linije protivrečnosti i na međudržavnom, i na unutardržavnim nivoima. I ako su još u julu Nemačka, Francuska ili Evropska komisija mogle da pokušaju da razgovaraju sa Grcima na jeziku ultimatuma, to danas više nikako ne mogu. Uostalom, ne bi ih ni slušali.

Osamdesetih godina prošlog veka američki politikolog Stenli Volt je u naučno-političko korišćenje uveo takozvanu „Teoriju balansa pretnji“. Ona dokazuje da se „male“ države pri razradi i realizaciji spoljnopolitičkog kursa orijentišu ne toliko na poziciju jačih suseda, koliko na spoljne pretnje. Drugim rečima – formiranje alijanse protiv spoljne pretnje nosi odredbeni karakter u odnosu na bilateralne odnose čak i sa snažnijim, uticajnim i pri tom tradicionalnim partnerom. U sadašnjoj konfiguraciji Evrope, navedeni princip se direktno odnosi ne toliko na „male“ zemlje tipa Grčke, Češke, Slovačke i Mađarske, već i na „tešku kategoriju“, na čelu sa Nemačkom, koja se sudarila sa izazovima koje njihove mogućnosti prevazilaze mnogo puta.

Danas su se centralne institucije EU i njene glavne zemlje našle, u suštini, kao taoci država Centralne i Istočne Evrope, kroz koje prolaze tranzitne maršrute izbeglica iz zemalja Bliskog Istoka i Severne Afrike. Raskol se produbljuje čak i u vodećoj koaliciji Nemačke, još do nedavno najjače, i ne čudi što je grčko društvo, izmučeno političkim krizama i socijalno-ekonomskim problemima, uvidelo u ovome što se dešava mogućnost da jače iskaže svoja prava i interese. A za takvu rizičnu plovidbu (koja obećava određene koristi) u burnom evromoru kapetan Cipras predstavlja najbolju moguću ličnost.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *