Kapitalizam ljude zamenjuje automatima, a nezaposlenih i gladnih sve više i više

Kapitalizam ljude zamenjuje automatima, a nezaposlenih i gladnih sve više i više

8 jula 2013

DSC_4073_KordicPiše: Miloš Kordić

Gotovo je: postao sam broj! I to broj iz automata. Da sam odavno jedinstveni matični broj – to znam. Po njemu me traže, s njim im se slikam, podnosim zahteve, molbe, ispunjavam upitnike, upisujem se, ispisujem. S njim odlazim u banku po penziju. Ali da me više niko i nigde, gde dođem da nešto podignem, da pitam, da me savetuju… da me više niko i nikad neće prozivati mojim imenom i prezimenom, tome se nisam nadao.

Istina, moje ime i nije nekakvo ime: staro srpsko ime! Ništa posebno. Nisu morali ni da me pitaju – po imenu se znalo šta sam i ko sam. Jer onaj prvi moj imenjak na pravdi boga, na Kosovu ravnom, ubi viteškog cara Murata. Onaj drugi je svojim lukavstvom proterao Turke (opet oni!), stvorio skraćenu Srbiju, napravio buljuk vanbračne dece i naređivao da mu se najbliži a njemu nepouzdani i neposlušni saradnici šibaju sa dvadeset pet ili sa pedeset močuga po guzi, leđima… po čemu se stiglo. I Zapad je tu dinastiju voleo. I danas je voli. Jer kod nje beše sve nekako zapadno, okrenuto ka zapadu, ka Beču, Bijaricu… Onaj treći se raspisao o nekakvim seobama! Istina, jeste to lepo napisano, bilo mi milina čitati, ali gde da o seobama… Kad smo se mi selili? Nikad! Bilo je i lepših tema. A ne što je čeprkao po istoriji. Zar nas taj nama dragi Zapad ne uči lepo, najlepše što može, kako ne treba gledati u istoriju i o njoj razglabati, jer nama bi trebalo da je budućnost: Evropa, Amerika, NATO… To je ono što bi trebalo da nas čini srećnim, ponosnim, radosnim. Onaj je četvrti bio sjajan fudbaler. I kao apsolutni nenavijač Partizana, voleo sam ga. Iznad svega sam ga voleo. Pa da mi ne bi Miloša Žanka (ukoliko ima još onih koji ga se sećaju, a ja ga se veoma dobro sećam) i Miloša Formana, ime bi mi ostalo da tavori u dubokom glibu čistih nacionalističkih imena.

I konačno, ne moram više da brinem: moje ime neće više ni jedan šalterski radnik izgovarati glasno. Odnosno, neće me prozivati. Uđem u ustanovu, instituciju, banku, zavod, svejedno, automat je pored ulaznih vrata, i ja: kvak jedno dugme, kvak drugo, negde i treće, pa kvaknem da izađe broj. I dobijem broj. Pa lepo gledam gore, u ekrančiće po čekaonici i čekam da pročitam sebe kao broj. I kad se ugledam kako trepćem – eto me, žurim na šalter. I dobro je ako je to taj šalter. Ali ako sam pogrešio – Jovo nanovo. Ponovo: broj! I ponovo, sav radostan što mi neće niko ni s jednog šaltera izgovoriti ime, strpljivo čekam. Šta mora neko u tamo nekakvoj čekaonici da zna da sam i ja tu pa da me još ispituje: Pa, šta, i vi čekate? pa šta čekate? pa kad ste vi došli? pa koji ste na redu? itd. Sad sam ja broj, pa ti možeš mene samo da pitaš: Gospodine, koji ste vi broj? I to je sve. Jer, ako ja kažem da sam broj 39, na primer, a on veli da je broj 47, e, bato, stigao si kasnije, ništa ti nisam kriv. Ćuti i čekaj!

I ne samo to. I ne samo da sam ja postao broj, nego sam ja, na svoju radost, postao i veliki zavisnik od automata. I to ne samo u Srbiji. Nego sam ja sada i međunarodni zavisnik. Neko se nalepi na drogu, neko na duvan, neko na alkohol, a ja na automate. Kao nekad izraziti antitalenat za matematiku, koji sam od sveg matematičkog talenta imao talenat da pamtim brojeve, kao što su brojevi telefona, automobila, istorijski brojevi, godine, površine zemalja, dužine reka… ja sada moram da nosim i sitne i krupne novčanice sa sobom. (Ne vrede kod svih automata kartice.) Putujem evropskim autoputevima, na kojima jedino mogu da komuniciram s automatima, pritišćem dugmad po njima, najčešće pogrešnu, turam, guram, a neće da uđe, izbacuje… Nigde nikoga da pitam. Samo automati. A oni ćute. I kad nekako ukapiram šta, gde i kako da pritisnem, ono ne prima novčanice od, na primer, pedeset evra. Ne možeš dalje da putuješ, a ne smeš tu da se zaustaviš, da parkiraš. Pa ti dođe da sedneš i plačeš. A automat baš zabole ona stvar što ti nemaš dovoljno sitnih, a on krupne ne prima. I da si mu predsednik te njegove Evropske unije, ne pomaže – protekcije nema, podmićivanja nema, korupcije nema. Čist račun – duga ljubav. I što me najviše sekira jeste to što se on uopšte ne sekira. I dođe mi da plačem kad shvatim da sam ja daleko od bilo kakvog pravog, a ne samo da sam daleko od savršenog i iskusnog evropskog automata.

I u tom zapadnom nekom, bilo kom, gradu, ulazim u supermarket, uzimam onu ručnu digitalnu računaljku, kolica sam platio i uzeo, guram, najlonske rukavice čekaju i – radi! Biraj, pritišći tamo ponovo u nekakve automate, unosi šifre krompira, paprike, kloniranih kajsija, krastavaca, lepi dobijene papiriće, unosi u digitalnu računaljku i idi dalje. Ako i pitaš nekoga od onih koji slažu robu, jer nešto nije jasno, oni ne znaju. Oni su neka druga firma. Samo što tu rade. Pa shvatiš da i ti tu radiš. Što kazao pokojni Brana Crnčević u jednom svom istorijskom aforizmu (nisam baš siguran da ga tačno ispisujem, ali tu je negde): Radimo mi vas, radite vi nas, u radu je spas! Međutim, sva  je sreća pa kasirka uzme onu moju računaljku, očita, naplati i – gotovo. Ima poverenje, velim svojim domaćinima. Nema ona poverenje, nego ima vrata koja bi pištala, pa bi te onaj tamo, što stražari s pištoljem, kao u zatvoru, pa bi te on zaustavio.

Jedino na bezinskim pumpama nikad ne sipam gorivo sam. Najpre kažem da sam seljačko-gospodskog porekla, u stvari da sam jedinstveni matični broj taj i taj, pa mi ne pada na pamet da se prljam, a ruke mi drhte da to nije normalno, pa da ne bih prosipao gorivo po benzinskoj pumpi, jer bi mogla i da se zapali, oni mi to rade. A šta da ja zapalim na naplatnoj rampi?! Ništa. Ćuti, pritišći, ako pogodiš – pogodio si…

Odavno sam ja shvatio da je kapitalizam sav od brojeva. Od brojeva i automata. A ne od ljudi. Ljudi mogu da budu i Đuro, Petar, Stjepan, Džordž, Frančesko, Miloš… ništa im to više ne znači. Ako se nisi pritisnuo u dugme i ako se nisi izvukao kao broj, pa još ako nemaš ni sitno, bogme ćeš se načekati.

Jer kapitalizam, uvođenjem automata i brojeva na svakom radnom mestu, daje svoj puni doprinos rešavanju globalnog problema nezaposlenosti: nezaposlenih je iz dana u dan sve više i više. Nezaposlenih i gladnih – širom sveta.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *