Капор је био и остао легенда

Kapor je bio i ostao legenda

4 marta 2017

20 kapor (2)_620x0

PRE gotovo osam decenija rođen, proviđenjem i majčinskom ljubavlju i žrtvom sačuvan u životu, pre ravno sedam godina napustio nas je Momo Kapor. Veliki boem, “sentimentalni klasik”, slikar na platnu i crtač bezbrojnih skica na kafanskim salvetama, tvorac i promoter “proze u farmerkama” a potom i one “u maskirnoj uniformi”, rođeni Sarajlija a “najbeogradskiji od svih pisaca”.

Obožavan i omražen, Momo je bio – legenda. I ostaje to. Ostaće, i pamtiće se, dok god je svih onih koji ga vole – nebrojenih čitača njegovih knjiga, starih i novih, a pre svega onih žena koje žive svoju ljubav za Momu, i za njegovo delo. Uz kćeri, Anu i Jelenu, tu je pre svih njegova Ljilja, ljubav njegovog života i osnivač Zadužbine “Momčilo Momo Kapor” koja danas, na sedmu godišnjicu Momine smrti, beleži gotovo isto toliko godina rada.

– Za nama je sedam godina rada Zadužbine čija je misija ne da se Momo ne zaboravi, već da bude stalno prisutan u našoj javnosti – otkriva Ljiljana Kapor, koja neumorno podseća na Momino delo one stare, istovremeno ga iznova otkrivajući nekim sasvim novim čitaocima, i “gledaocima” njegovih radova. Pre samo dva meseca, zahvaljujući Zadužbini najzad je i na srpskom jeziku izašao “Vodič kroz srpski mentalitet”, na engleskom objavljen pre više od decenije.

A tradicionalno, na Momin (80.) rođendan 8. aprila, biće uručena nagrada sa njegovim imenom – ove godine za književnost, koja se “smenjivala” sa drugom ljubavlju, slikarstvom, i tokom celog njegovog života.

– Dan ranije, 7. aprila, u Domu Vojske biće otvorena velika izložba Momo par lui meme, koja će obuhvatiti retrospektivu celokupnog Mominog dela, ali i života – od mnoštva prvi put prikazanih porodičnih fotografija, koje svedoče o njegovom detinjstvu, studentskim, njujorškim, beogradskim danima, tekstova i slika iz najrazličitijih perioda, indeksa i svedočanstava, do skica, platna i crteža sa akademije, retko izlaganih dela sa motivima anđela i Madona… – najavljuje Ljilja.

Uz majku Bojanu

Momo je, ne sluteći da će se jednog dana i slikarima, ali i piscima, dodeljivati nagrada koja će nositi njegovo ime, pisao kako “bi trebalo ukinuti sve nagrade za književnost i nagrađivati svake godine samo jednog srpskog pisca – onog koji doživi sto godina! Svi bi se trudili da žive što duže. Bilo bi to opšte takmičenje u dugom življenju na sto godina, sa životnim preponama… Ovako, pisci nam uglavnom umiru ili prerano ili prekasno. Nijedan još nije doživeo sto godina!”.

Indeks Likovne akademije

Nije ni on sam, na žalost, uspeo u tome, ali je bio sjajan umetnik i u življenju. Govorio je da “otkako zna za sebe, uvek je živeo u najgorim vremenima. Nikad u dobrim”. Do poslednjeg trena, do poslednjeg daha, davao je šmek tom životu, koji mu je proticao “vrteći se neprestano u krug, baš kao i tramvaj `dvojka`…”.

Sa kćerkama Anom i Jelenom

I o(p)stao je, taj Momin krug, u imenu festivala koji je počeo da se održava posle njegove smrti, a ostalo je i spomen-obeležje na njegovoj voljenoj Adi Ciganliji, nadomak Save u koju se zaljubio na prvi pogled, kako je uvek pisao.

Momo i Ljiljana

Ostaje i ulica sa Mominim imenom, u njegovom voljenom Beogradu, koji je bio još više njegov baš zbog toga što mu nije bio rodni.

– Naši najbolji pisci nikada ne prisustvuju svečanim književnim skupovima. Naši najbolji pisci, naime, već su odavno mrtvi. Najbolji i najupotrebljiviji književnik za jedan režim uvek je – mrtav književnik. On više ne smeta nikome, ni vlastima, ni kritičarima, ni sopstvenoj porodici. Ma koliko ga napadali za života, kada umre, pisac istog časa postaje plen Odbora za sahranu… Kad zrelo razmislim, situacija je takva da se uopšte ne isplati umreti – govorio je Momo Kapor.

Akt sa studija

NIJE “LAK”, A PISAO SA LAKOĆOM

PISAC Milisav Savić, među čijim su uredničkim poduhvatima i “Najlepše priče Moma Kapora”, rekao nam je:

– Dok je za života smatran lakim piscem, posle Kaporove smrti se i te kako pokazuje da taj “laki” pisac nije nimalo lak. On je sa velikom lakoćom pisao, između ostalog i te kratke priče među kojima ima onih istinski majstorskih, i iako je pisao puno, u tom mnoštvu moguće je naći veliki broj pravih bisera.

„Obala sa konjem“, 1959.

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Brana says:

    Retko blistav talenat, vrhunski slikar, pisac čije se knjige gutaju (naravno, ko razume ... prepotentni "intelektualci" svakako ne), iskreni patriota i jedan od retkih koji je srpstvo čuvao kao plamičak da se ne ugasi; pri tom čovek kome su najbolji prijatelji i Zuko Džumhur i Paja Vujisić, i Mihiz, i alasi, i pijanice, i disidenti, i Ada, i Beograd, i Njujork i Pariz. I njegova rodna Hercegovina. Mislim da Srbi još nisu shvatili Moma. Iza prividne neozbiljnosti i lakoće stvaranja, stoji fascinantno književno i umetničko obrazovanje, pronicljivost, ogromno iskustvo lutalice, intelektualno poštenje, i, zapravo, plemenitost, skromnost našeg čoveka... Koliko se samo može naučiti čitajući njegove knjige i slike; Pozdrav Momo, ma gde se se nalaziš ...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *