KASTRO – MILOŠEVIĆ: Tajna pisma Fidela Kastra Slobodanu Miloševiću za vreme bombardovanja SR Jugoslavije

KASTRO – MILOŠEVIĆ: Tajna pisma Fidela Kastra Slobodanu Miloševiću za vreme bombardovanja SR Jugoslavije

12 januara 2014

castro_250-208309d8e42a3239b6bb13883e6d630296e627d7-s6-c30U prilog istoriji dvadesetog veka Šta je kubanski lider i jedan od najvećih državnika u drugoj polovini dvadestog veka poručio predsedniku SR Jugoslavije, Slobodanu Miloševiću tokom brutalne NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999.godine. Iz dnevnika vođe kubanske revolucije Fidela Kastra.

NELEGALNI RATOVI IMPERIJE

Kada je počeo rat Sjedinjenih Država i njenih saveznika iz NATOa na Kosovu, Kuba je odmah definisala svoj stav na prvoj strani lista «Granma», od 26. marta 1999 g. To je učinila putem Deklaracije svog Ministarstva spoljnih poslova pod naslovom «Kuba poziva na okončanje nepravedne agresije NATOa na Jugoslaviju». Uzimam suštinske odlomke iz te Deklaracije: «Posle niza bolnih i veoma izmanipulsanih političkih događaja, produženih oružanih sukoba i složenih i skoro neprozirnih pregovora u vezi pitanja Kosova, NATO je najzad započeo svoj najavljeni i brutalni vazdušni napad na Saveznu Republiku Jugoslaviju, čiji su se narodi najhrabrije u Evropi borili protiv nacističkih hordi u Drugom svetskom ratu.

«Ova akcija, smišljena kao – kažnjavanje jugoslovenske vlade – se vrši izvan Saveta bezbednosti OUN. […] «Rat koji je započeo NATO oživljava opravdani strah čovečanstva od stvaranja uvredljivog jednopolarizma, kojim upravlja jedna ratnička imperija, koja je samu sebe proglasila svetskim policajcem i koja je sposobna da povuče u najnepromišljenije akcije svoje političke i vojne saveznike, slično onome što se dogodilo početkom prve polovine ovog veka sa stvaranjem ratnih blokova koji su Evropu prekrili razaranjem, smrću i bedom, deleći je i slabeći, dok su SAD jačale svoju ekonomsku, političku i vojnu moć.

«Treba se zapitati da li će upotreba i zloupotreba sile rešiti probleme sveta i odbraniti ljudska prava nedužnih ljudi koji danas umiru pod raketama i bombama koje padaju na jednu malu zemlju te uglađene i civilizovane Evrope. «Ministarstvo spoljnih poslova Republike Kube energično osuđuje ovu agresiju NATOa na Jugoslaviju, predvođenu Sjedinjenim Državama. […] «Smešna pretenzija da se rešenja nametnu silom je nespojiva sa čitavim civilizovanim rasuđivanjem i osnovnim principima međunarodnog prava. […]

Ako se nastavi tim putem, posledice bi mogle biti nepredvidljive za Evropu i za čitavo čovečanstvo.» Povodom ovih događaja, dan ranije sam, preko jugoslovenskog ambasadora u Havani i našeg ambasadora u Beogradu, poslao jednu poruku gospodinu Miloševiću. «Molim vas da predsedniku Miloševiću saopštite sledeće: «Posle pažljive analize svega što se događa i porekla sadašnjeg opasnog sukoba, naš stav je da se čini veliki zločin protiv srpskog naroda i, ujedno, jedna ogromna greška agresora, koju neće moći da se odbrani, ako je srpski narod, kao u svojoj herojskoj borbi protiv nacističkih hordi, sposoban da izdrži. «Ako ne prestanu tako brutalni i nepravedni napadi u samom srcu Evrope, reakcija sveta će biti još veća i mnogo brža od one koju je proizveo rat u Vjetnamu.

«Kao ni u jednoj drugoj prilici u poslednje vreme, moćne snage i svetski interesi su svesni da takvo ponašanje u međunarodnim odnosima ne može da se nastavi. «Iako nemamo lične veze, mnogo sam razmišljao o problemima današnjeg sveta i mislim da imam osećaj za istoriju i pojam o taktici i strategiji u borbi jedne male zemlje sa velikom supersilom i osećam duboku mržnju prema nepravdi, zbog čega se usuđujem da vam prenesem jednu ideju u tri reči: «Izdržite,izdržite,izdržite. «25. mart 1999 g.»

Fidel Kastro Rus 1. oktobar 2007 g.

SAUČESNIČKO ĆUTANJE

Svet ne može sebi da dozvoli luksuz da drama NATOovog rata protiv Jugoslavije bude zaboravljena ćutanjem onih koji su bili važni akteri i saučesnici tog brutalnog genocida. Na Klintonovom sastanku sa Asnarom u Beloj kući, 13. aprila 1999 g., gde je doneta odluka da se intenzivira bombardovanje i Asnaru palo na pamet da se napadne televizija, radio i druge tačke, što bi stajalo života brojne nedužne civile, bili su predsednik Klinton, Savetnik za nacionalnu bezbednost, Sendi Berger, Državni sekretar, Madlen Olbrajt i drugi bliski saradnici Predsednika, među kojima i onaj koji je od Bergera dobio naređenje da ne vodi zapisnik kada se govori o Kubi. Možda će u izjavama za štampu ili u nekoj knjizi memoara, neki od njih posebno pisati o toj avanturu, ali ne u kontekstu stvarne opasnosti i prljavih ratova prema kojima SAD vode čovečanstvo.

Postoje tajna dokumenta koja će biti objavljena kroz 200 godina kao istorijski legat nekog Predsednika, kada, kako smo krenuli, neće biti više ni javnosti ni čitalaca. Od tada je prošlo manje od 10 godina. U Evropi i na drugim stranama postoji mnogo saučesnika koji ćute. Posle treće poruke Miloševiću, Kubu je posetio Ministar transporta Italije, koga sam primio 30. marta 1999 g. i sa kojim sam direktno dotakao pitanje rata protiv Jugoslavije.

U nastavku je ono što sam mu rekao, prema zabeleškama sa našeg razgovora u prisustvu osoblja moje kancelarije i onog iz Ministarstva spoljnih odnosa. «Počeo sam pitajući ga zbog čega su napali Srbiju. Kako će naći rešenje. Da je po mom mišljenju to bila velika greška i da će ih odvesti u slepu ulicu, ako se Srbi odupru. Kakve potrebe je imala Evropa da rastura Jugoslaviju, koja je bila sprovela mnoge reforme i koja, striktno govoreći, posle okončanja Hladnog rata, nije mogla biti okvalifikovana kao komunistička država, i još manje kao neprijatelj Evrope?

Da je Evropa, da bi zadovoljila zahtev nemačke vlade, pokrenula i podržala odvajanje Hrvatske, gde je u stvari, tokom II Svetskog rata nacistička Nemačka organizovale strašne grupe četnika koji su počinili bezbroj zločina i masakara protiv Srba i oslobodilačkog pokreta predvođenog Titom. «Zbog ovog udovoljavanja i nedostatka političkog predviđanja, usred euforije u danima krize socijalističkog bloka i SSSRa, Evropa je rasturila Jugoslaviju, što je dovelo do krvavih epizoda, a posebno do dugog i krvavog rata u Bosni i najzad do sadašnjeg rata NATOa protiv Srbije, kao što je došlo i do odvajanja Makedonije, što je značilo amputaciju najvećeg dela Federativne Republike Jugoslavije.

Tako su ostali samo Srbija, Crna Gora i Kosovo. «Kao što je poznato, stanovništvo Kosova albanskog porekla tokom decenija nije prestajalo da raste dok nije postalo velika većina i da su za Titovog života, dosta pre smrti, mnoge srpske porodice napustile Kosovo u potrazi za sigurnošću, pred brojnim nasilnim delima koja su ekstremističke grupe sa Kosovo činile protiv njih. U to vreme je protiv Srba koji su živeli na Kosovu sprovođeno ono što se danas ocenjuje kao etničko čišćenje. «Nepotrebno i krvavo razdvajanje Jugoslavije podstaklo je i razvilo latentne konflikte između većine albanskog porekla i srpske manjine sa Kosova, koji su u osnovi aktuelnog problema. «Srpski narod čini osnovno jezgro onoga što je ostalo od bivše Jugoslavije.

To je jedan borben i hrabar narod koji je bio izuzetno ponižen. Bio sam ubeđen da bi Srbija prihvatila jedno časno i mirno rešenje problema Kosova na osnovu široke autonomije. «Umerene gripe sa Kosova, delujući pametno i konstruktivno, podržavale su to rešenje budući da je prisustvo velike većine stanovnika albanskog porekla činila mogućom nastanak, mirnim putem, jedne nezavisne države, pre ili kasnije. Evropa odlično zna da ekstremističke grupe sa Kosova nisu želele to rešenje; zahtevale su neposrednu nezavisnost u radi toga su želele intervenciju snaga NATOa. «Nepravedno je prebaciti svu odgovornost na Srbiju.

Srbije nije napala ni jednu suverenu zemlju. U suštini se usprotivila vojnom prisustvu stranih trupa na svojoj teritoriji. Tokom više meseci, posebno poslednjih nedelja, stalno su joj pretili. Od nje se tražila bezuslovna predaja. Nijedna zemlja se ne može tretirati na takav način, a još manje narod koji se u vreme okupirane Evrope sa najviše heroizma borio protiv nacista i ima veliko iskustvo u partizanskom ratovanju. «Ako Srbi izdrže – a ubeđen sam da će izdržati – NATOu neće preostati druga alternativa osim genocida, ali genocida koji ne bi uspeo iz dva razloga: «Prvo: ne bi mogli da poraze srpski narod ako primeni svo svoje iskustvo i svoju doktrinu iz partizanske borbe. «Drugo: Javno mnjenje samih zemalja NATOa ne bi to dozvolilo. «Ne radi se o oklopnim divizijama, nevidljivim bombarderima, Tomahavk i krstarećim raketama ili bilo kom drugom oružju koje se naziva inteligentnim.

Morala bi se lansirati po jedna raketa ili bomba na svakog čoveka sposobnog da nosi pušku, bazuku ili mobilno protivvazdušno oružje. Sva sila NATOa u tom slučaju bi bila izlišna. Postoje ratovi galaksija i ratovi na zemlji. Uprkos svom tehnološkom napretku, pojedinačni borac bi imao glavnu ulogu u toj vrsti borbe. «Osim Kosova, jedan još mnogo veći problem nastaje na štetu interesa Evrope i sveta.

Rusija je strašno ponižena. NATO je napredovao već do granica onoga što je bio SSSR. Obećava da će uključiti druge države bivšeg socijalističkog bloka, pa čak i baltičke zemlje koje su bile deo Sovjetskog Saveza. Rusi imaju svo pravo da misle da se ne bi zaustavili do zidina Kremlja. «Rusi su Sloveni, isto kao i Srbi i to osećanje je veoma snažno među tim narodima. Napadi na Srbiju predstavljaju za njih ogromno poniženje i izazvali su, više od bilo kog drugog događaja, duboka i opravdana osećanja nesigurnosti ne samo kod njih, nego i kod drugih zemalja, kao što su Indija i Kina, koje će logično nastojati da se priključe Rusiji radi garantovanja svoje bezbednosti.

Ne verujem da Rusi neće učiniti sve što bude bilo potrebno da sačuvaju sposobnost odgovora kao jedinu garanciju pred onim što se događa. «Ni Evropa, niti svet, sa svojim sadašnjim iscrpljujućim ekonomskim problemima neće dobiti apsolutno ništa takvim smerom događaja. «Pre nekoliko dana, u zoru 26. marta, pošto se iznenada vraćao iz Kolumbije za Rusiju, sleteo je na aerodrom u Havani, predsednik državne DUME, Ruske Federacije, Genadij Seljeznov.

Na moju sopstvenu inicijativu dotakao samo ove probleme. Rekao sam mu da ne bi bilo nikakvog mogućeg vojnog rešenja, da bi bez sumnje svaki napor da se vojno pomogne Srbiji neizbežno vodio do opšteg rata, zbog čega su jedina sredstva kojima danas raspolažu za to, konvencionalna; da je bitka političkog, a ne vojnog karaktera. «Sam Seljeznov je javno izvestio o ovoj tačci gledišta koju sam mu saopštio. «Kako Evropa, tako i svet imaju dužnost da traže to rešenje koje je, iako teško i složeno, savršeno moguće. Da su, umesto što su se potpuno posvetili pretnjama Srbiji strašnim bombardovanjem, pritisli ekstremiste sa Kosova, moglo bi se naći to rešenje. Samo NATO može da zaustavi ekstremiste sa Kosova ako to učini iskreno i kategorično. Ne radi se o upotrebi oružja radi toga, već o tome da ih upozori na takav način da im ne ostane ni najmanja sumnja u to da ne računaju na njegovu podršku.

Nesumnjivo je da bombe koje se od pre nedelju dana bacaju na Srbiju neće nikad doprineti tom naporu odvraćanja. «S druge strane, smatram velikom greškom politike koju slede kako SAD, tako i Evrope, da drže Rusiju na ivici provalije na ekonomskom polju, nastojeći da joj nametnu nemoguće formule Međunarodnog monetarnog fonda. «Zapad ne govori o 300 milijardi dolara koji su ukradeni u Rusiji i prebačeni u Portugal, Španiju, Francusku, Italiju, Austriju i druge zemlje. Petnaest puta više od bedne sume od 20 milijardi o kojima se već mesecima diskutuje kao zajmu MMFa.

U toj nemilosrdnoj pljački ruskih bogatstava, Zapad nije oslobođen krivice zbog metoda i modela ekonomske politike koju je preporučio i nametnuo Rusiji. «Interna eksplozija u Rusiji bi bila katastrofalna. Tome se dodaje već pomenuto napredovanje NATOa, projekat storniranja Sporazuma o strateškoj antiraketnoj zaštiti i sada neverovatno poniženje napadom koji su preduzele moćne snage NATOa protiv jedne male zemlje kao što je Srbija. «Da sam bio protiv svih vrsta genocida ili ubijanja, odakle god da dolaze, i da sve nacionalnosti i vere treba da budu uvažavane, bez ikakvog izuzetka, uz poštovanje njihovog prava na život, kulturu i mir. «Ako sam uzeo slobodu da ovo objasnim to je zato što mislim na dužnost da upozorim na ove opasnosti i potrebu da se one reše. Njihovo iznošenje apsolutno nikome ne šteti, a umesto toga može da bude korisno svima.

Ponovio sam moje ubeđenje da će Srbi izdržati i da, iako ne bi bilo ni malo lako pregovarati sa jednom zemljom na koju je bačeno na hiljade bombi i čijoj je časti, dostojanstvu i privredi zadat težak udarac, po mom mišljenju je moguće jedno miroljubivo rešenje. «NATOu praktično ne ostaje više vojnih ciljeva za udar, možda samo koncentrisane ili trupe u pokretu, a ništa na svetu nije lakše nego razbacati ih da bi se započela druga vrsta rata, bez mogućnosti da se unište vazdušnim udarima. «Evropa zna da bi kopnena borba bila veoma skupa u ljudskim životima, a osim toga i beskorisna.

Da ako Srbi primene sopstvenu koncepciju koju bi smo i mi promenili u našoj zemlji u slučaju invazije SAD, u čemu su već pokazali izuzetno iskustvo, rat koji je započeo NATO bi bio beskoristan i odbojan, predodređen na univerzalnu osudu genocida u samom srcu Evrope.» Danas je jedan slavan patriotski dan, dan kada je Karlos Manuel de Sespedes započeo rat za nezavisnost protiv španske metropole. Na njegovom primeru su se inspirisale kasnije generacije Kubanaca. Lekcija koju nam je dao je dužnost da se misli i bori protiv opasnosti koje danas ugrožavaju ljudsku vrstu.

65336_0215-slobodan-milosevic-foto-afp_origFidel Kastro Rus 10. oktobar 2007 g. MILOŠEVIĆEV ODGOVOR

U razmišljanju od ponedeljka, 1. oktobra, sam vam govorio o poruci koju sam poslao Miloševiću, 25. marta 1999 g. 30. marta sam od Miloševića dobio sledeće reči: «Mnogopoštovani gospodine Predsedniče: «Sa pažnjom i iskrenom zahvalnošću sam primio vašu poruku od 25. marta 1999 g. Zahvaljujem na vašim snažnim rečima podrške i podsticaja Jugoslaviji, kao i na osudi agresije NATOa koju je izrazila Kuba i njeni predstavnici, posebno u forumima Ujedinjenih Nacija. Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) je izložena najvećoj na svetu agresiji Sjedinjenih Država i NATOa, od vremena Hitlerovih napada. Počinjen je zločin ne samo protiv Savezne Republike Jugoslavije, kao jedne miroljubive, suverene i nezavisne države, nego i napad na sve ono što ima vrednost u svetu na pragu XXI veka: sistem Ujedinjenih Nacija, Pokret nesvrstanih zemalja, osnove zakonskog poretka, ljudska prava i na civilizaciju uopšte.

Ponosan sam da mogu da vam saopštim da je agresija samo ujedinila i ojačala odluku naroda Jugoslavije da se odupre i brane slobodu, suverenitet i teritorijalni integritet. Naše oružane snage i narod su odlučni i spremni da izvrše svoj zadatak. Zbog toga je za nas dobrodošla, a osim toga i potrebna, najšira i najjača moguća solidarnost i podrška prijatelja iz celog sveta. «Ponašanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u vezi agresije NATOa na SRJ je poraz Ujedinjenih Nacija. To je veoma loš znak i veliko upozorenje za čitav svet, posebno za srednje i male zemlje, iako ne samo za njih. Siguran sam da vi znate da su se SRJ i Republika Srbije stalno i iskreno angažovale u traženju političkog rešenja za Kosovo i Metohiju, u interesu svih nacionalnih zajednica koje tamo žive i koje poštuju naš ustavni poredak.

Molim vas, gospodine Predsedniče, da se prijateljstvo Kube nastavi akcijom u okrilju Pokreta radi sazivanja Koordinacionog biroa nesvrstanih zemalja i da grupa prijatelja odlučno osudi agresiju NATOa na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ubeđen sam da bi vaš lični ugled bio veoma koristan za podsticanje zemalja Centralne i Južne Amerike, kao i nesvrstanih zemalja uopšte, da podignu svoj glas u snažnoj osudi ove vandalske agresije. Još jednom, kao zahvalnost za solidarnost i podršku SRJ, izražavam nadu da ćemo ostati u bliskom kontaktu. Primite gospodine Predsedniče, izraze mog najdubljeg poštovanja. «Potpisuje Slobodan Milošević.» U stvari je bilo dva rata, od kojih jedan nije završen, i dva zlokobna Asnarova susreta, jedan sa Klintonom i drugi sa Bušom i njegove dve identične turneje Meksiko Siti-Vašington i Meksiko Siti-Teksas, sa istim ciljem i istim nedostatkom etičkih principa, u kojima Asnar sam sebi dodeljuje ulogu ratnog koordinatora promenljivih predsednika SAD.

Fidel Kastro Rus 2.oktobar 2007 g.

DRUGA I TREĆA PORUKA MILOŠEVIĆU I NJEGOV ODGOVOR

2. aprila 1999 g. poslao sam preko naše Misije pri OUN drugu poruku Miloševiću: «Preporučljivo je da ne sudite trojici američkih zarobljenika. Međunarodno javno mnjenje je veoma osetljivo i stvorio bi se snažan pokret protiv Srba». 5. aprila 1999 g. sam mu poslao treću poruku preko naših Misija u OUN i Jugoslaviji: «Prema obaveštenju novinskih agencija, čestitamo vam na odluci donetoj sa trojicom zarobljenika. Vrlo je pametno i ispravno obećanje o dobrom tretmanu i oslobađanju kada prestane bombardovanje. Uništili ste manevar koji su vršile SAD da bi protiv Srbije okrenule svoje javno mnjenje, koje je veoma podeljeno u vezi agresije. Nemilosrdna bombardovanja civilnih objekata i herojski otpor srpskog naroda imaju ođeka u Evropi i van nje, čak i u krilu samog NATOa.»

Istog dana 5., stiže zvanični odgovor Miloševića preko njegovog Ambasadora u OUN: «Želim da prenesem moju zahvalnost Predsedniku i narodu Republike Kube za njihovu simpatiju i solidarnost sa našim narodom i zemljom, žrtvama agresije SAD-NATO. «Očekujem nastavak njegovih veoma korisnih napora sa liderima država, naročito nesvrstanih zemalja, da bi shvatili izuzetnu opasnost koja, za međunarodne odnose uopšte, proističe iz presedana stvorenog napadom SAD-NATO na suverenitet i nezavisnost jedne male zemlje.

Želim da vas pozovem i da vas zamolim da pošaljete jednu ličnu poruku predsednicima Mandeli, Nujomu, Mugabeu, Oasanju, Rolingsu i Vadžpajeu sa molbom da osude agresiju, a ako su to već učinili, sa molbom da ponove tu osudu, sa ciljem mobilisanja najšire moguće podrške Nesvrstanih Jugoslaviji u ovom tako značajnom trenutku, jer se agresija i dalje odbacuje. Primite moje najtoplije pozdrave. U vezi trojice američkih vojnika veoma cenim vašu prijateljsku sugestiju i želim da vas obavestim da su ti vojnici pod punom ratnom spremom prodrli u dubinu jugoslovenske teritorije koristeći oklopna vozila. Sprovodi se istraga u vezi tog događaja. Oni su i dalje tretirani na human i ozbiljan način. Vaša sugestija je shvaćena i praktično prihvaćena. Ne žurimo sa izvođenjem vojnika pred sud. To nećemo sada učiniti. Možda kasnije, a možda i ne. Nećemo to raditi na brzinu.»

Fidel Kastro Rus 4.oktobar, 2007.godine

(Priredio: D.Opačić Izvor: Arhiv Udruženja građana “Sloboda”, Beograd)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Pingback: PODRŠKA FIDELA KASTRA SLOBODANU MILOŠEVIĆU TOKOM NATO AGRESIJE 1999.GODINE – NOVA EPOHA

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *